Postkritička  naivnost  u zaposedanju pesme

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Veroljub Vukašinović pripada nebrojnom krugu tihih i senzibilnih glasova odane lirske službe svome lirskom i duhovnom predaštvu, ali i opštenja sa glasovima (ne samo pesničke) savremenosti, sa kojom se spremno doziva

Prošlo je dvadeset godina otkako je Veroljub Vukašinović objavio svoju prvu zbirku poezije pod naslovom „Čežnja za vrtom“ (1993). Otad je potpisao još deset pesničkih naslova, a naslovna lozinka iz prvoga i dalje nesmanjeno važi, štaviše, biva još produbljeniji znak kako mu se iskustveni prtljag uvećava. Za kojim vrtom čeznu – sinovi praoca Adama znaju, a pogotovo znaju naslednici Savinog i Lazarevog zaveta. Taj zavet stare Raške i Moravske Srbije bio nam je teški ponos i zajednička ljudska vodilja, a sada je sve više među nama onih koji olako podležu upornim ubeđivanjima da ga se treba otresti kao suvišnog tereta.
Veroljub Vukašinović pripada nebrojnom krugu tihih i senzibilnih glasova odane lirske službe svome lirskom i duhovnom predaštvu, ali i opštenja sa glasovima (ne samo pesničke) savremenosti, sa kojom se spremno doziva. Vukašinović je pesnik drugačiji od većine ispisnika, po tome što ga ne određuje refleks poetike osporavanja, negacije ili rastakanja celine – nego upravo razumevajuće, prisno prihvatanje nasleđa. Ovaj pesnik neguje trajanjem osveštane oblike i simbole, ali ih ispunjava i preoznačava nanosima življenog iskustva. Reč je o težem i zahtevnijem putu, ali je pesnik odavno dokazao da mu istinski pripada, u smernom tonu svoga postojanog glasa.
Onome kome je Miličina večna kuća, Ljubostinja, živo pevajuće tradicijsko uporište, ne može drugačije nego da u pesmi što predstavlja dvostepeni dijalog sa prethodnicima (sa Jefimijom i Milanom Rakićem) iznova potvrdi svoje tako reći prirodno opredeljenje „Za nebeskog kneza koji se u nama / Bori protiv vojske kneza ovog sveta“. Vukašinović je ispevao dovoljno pesama kojima je iznutra iskazao ovu pripadnost, svoje stvaralački ispitujuće učešće u neprestanoj borbi visine i nizine našeg istorijskog kolektiviteta i svakoga ponaosob – protivno današnjim prilikama i putovođama koji izvrgavaju sve zavetne vrednosti, pa i čin Lazareve udovice što je posle kosovske pogibije prinela na žrtvu najlepši plod svoje utrobe.

[restrictedarea] Pesma je prostor u kome se pojedinstvo hoće nastaniti. Takav prostor autor zbirke „Iznad oblaka“ nije tragao izvan svoga matičnog područja, oličio ga je u moravskom predelu, prirodnom i povesnom jednako. Zaposedanje pesme, u prološkom sastavu nove zbirke, Vukašinović poistovećuje sa usponom ka vrhu zavičajnih Gledićkih planina, koti zvanoj Samar: „Uz Samar kroz pesmu svoju sam se peo / I iznad oblaka njen vrh ja sam hteo / Stihom da osvojim a on se rasplinu. / Uz pesmu je teže nego uz planinu.“ Opet, u uspeloj asocijativnoj igri imena zavičajne reke Letice i mitske Lete, Vukašinović ponire u graničnu iskustvenu oblast u kojoj pamćenje i zaborav potpomažu jedno drugo: „Letica reč je / Na ovoj strani vremenskog vira / Koja me brani, u kojoj mleč je / Što se u peni vodenoj zbira / U kap jezika, med i mleko / Predačke pesme nad rodnom rekom.“
Nije odoleo pesnik ni da pridoda još pokoje obraćanje pradavnom razgovoru srpskog čoveka sa svojom osnovnom vodom, Moravom, koliko god se takav razgovor činio u bitnome dorečen: „Primi me, Moravo, da primoravimo“, refren je pesnikov. Uživljen u nutrinu rodnog i narodnog predanja, ovaj pesnik ne samo od senzibiliteta nego i sa dubokom kulturnom podlogom, i ona toliko opevana mesta u našoj poeziji neretko uspeva da učini lirski delatnim. Pored niza posebnih odredišta i likova kojima posvećuje lirske mikropriče i opise, izdvaja se u Vukašinovićevoj zbirci pesma-portret znamenitog romanopisca što je proslavio „moravsko čovečanstvo“ i obeležio protekli vek svojim aktivizmom. Pesma je efektni sažetak burnog književnog i životnog puta autora „Korena“ i „Vremena smrti“, ali pesnik neće i ne može da peva puku pohvalu (makar je respekt u osnovi snage ove pesme), nego potcrtava pitanja i dalje nezatvorena, nerešena: „Koliko nas je na kojem tasu? / Koliko nas je u ljudskom rodu? / Piščeva ruka pitanja rasu / A daleko je sunce na svodu.“
Pored svih lirskih susretanja sa znamenjima prošlosti i zajedničkog povesnog kretanja, zbirku „Iznad oblaka“ Veroljuba Vukašinovića, kao i njegovu poeziju inače, prožimaju sasvim intimne duhovne upitanosti, molitveno-pokajni izlivi čija se uverljivost i egzistencijalna podloga teško može dovesti u pitanje, osim ako nismo okoreli cinici i rugači. Kao što moramo osetiti satrepet sa davnim iskazima drame istorijskog i ličnog postojanja, u zapisima Lazarevog i Jefimijinog doba, tako nam je bliska i samooptužujuća gorkost Vukašinovićevog lirskog glasa.
Poezija Veroljuba Vukašinovića iznosi pred duhovno osetljive čitaoce danas tako nedostajući ton lirskog bezazlenstva, ili pak „postkritičke naivnosti“, kao neophodni regenerišući impuls posle beskonačnog stoleća razgradnje i neverice u jezik i smisao koji pesma može da posreduje. Vukašinović i u zbirci „Iznad oblaka“, kao što je činio i ranije, svedoči puno posvećenje u svome lirskom osluškivanju, i prilaže nam dovoljno pesničkih trenutaka sa kojima se možemo saživeti. [/restrictedarea]