Pisma „PEČATOVIH“ ČITALACA: Zdravo, Vučela!

Želim da te odmah na početku od srca pozdravim i poželim srećan rad i dobro zdravlje. Znaš da sam do sada objavio samo dva priloga u „Pečatu“. Ne stigoh više. Ali evo sam već treći mesec u u penziji, koju sam pošteno zaradio, pa reših da ti se nađem kao starom gimnazijskom drugu i dobrom poznaniku koga sam vazda cenio. Ako mi ovo pustiš mogao bi ti se češće javljati u „Pečatu“, a i volio bih da se malo više gledamo no poslednjih godina.
Vidim da ti je nevolja, dobri moj Vučela. Ne možeš postići da se ovolika nesreća, bruka i sramota savlada i obradi. To ne može niko živi, pa ne mož’ ni ti, ali ti nikako da se s tim pomiriš. Teraš nekog đavola, pa to ti je. Neguješ brižno svoja neprijateljstva, što jes jes. Da te utešim ne mogu, jer ne poznajem nikoga ko bi kada je Kosovo u pitanju učinio ovo što su ovi današnji učinjeli. Preci im se prevrću u grobu na čelu sa mrtvim partijskim vođama, državnicima i vojskovođama, naša Crkva je ustala protiv njih u nadi da će shvatiti opomenu i opasnost koju sobom nosi izdaja Kosova, ikone su nam već masovno proplakale, a neki sveci pokrili oči od stida, sve što je od uma, pera i Božjeg talenta je protiv ovoga što se čini, sva su naša đeca, na koju se pozivaju, čvrsto protiv. Ali zaludu ne dopire to do naših velmoža, pa onaj nesrećnik Dačić još i otvoreno preti Srbima sa Kosova, pretio sebi dabogda.
Čitam onog žutaljskog funkcionera i agenta iz same centrale zla,onog Mikija Rakića koji je na stotine godina spraćao ljude u pritvore i svakakva zla im činio, pretio i svaštočinjao, a koga svako malo pohvali i Aleksandar Vučić, pre neki dan u „Blicu“ i svakome je jasno, pa bi i tebi već trebalo da bude jasno, da će posle ove velike gužve i proloma Srbiju ponovo voditi, kako ti kažeš, žuti kartel samo ovoga puta ojačan ili predvođen naprednjacima. To ti je ka jedan kroz jedan, dobri moj Milorade. Na zlo će doći još veće zlo koje će nas zajašiti i neće puštati dok dušu ne budemo ispustili. Ako ti ni ovo nije dovoljno, razmisli malo što dosad, a neće ni od sada, ja ti garantujem, nijednom žutom funkcioneru koji je nagrdio, izdao, opljačkao i upropastio državu, privredu i narod nije falila dlaka s glave. Niti će mu faliti, zapamti to dobro.
Jeste, u pravu si kad napisa, da žuti imaju jedan potpuno šizofreni partijski stav za koji se više ne zna da li proističe iz politike koju vode ili je u tu politiku ugrađena velika količina ozbiljnih i golim okom vidljivih oboljenja njenih prvaka. Ima među njima, vidi se, i onih koji su lečeni, ali su prekinuli psihoterapije ili su neizlečeni pobegli sa hospitalizacija. Ali upravo ta oboljenja mogu biti preporuka da ponovo vladaju. Ono što je medicinski i psihijatrijski bolesno za politički život je, po svemu sudeći, poželjno i preporučljivo.
Uporno nam govore kako će Srbija biti sve jača i modernija. A onda u isti glas, na čelu sa mojim Tomom Nikolićem, trpaju Srbe što u Bosance, što u Vojvođane, što u Crnogorce, što u Makedonce, što u Vlahe, što u Krajišnike… Smanjujući Srbiju za 15 odsto teritorije teraju Srbe sa Kosova i Metohije u Kosovare, a sve naše crkve i manastiri se prepuštaju nekakvoj kosovskoj kulturnoj baštini. Ni da pisne o tome niko iz Ministarstva kulture! Da čoveku, prosto, mrkne svest!
Ostaće samo predkumanovska Srbija i samo će njeni stanovnici biti Srbi. Kako ne vidiš da su sve to ideje nekadašnje generalne sekretarke Saveza komunista Latinke Perović i da je ona ne samo drugosrbijanska majka nego i majka celokupne političke elite, pa i ove današnje koja je sada na vlasti. Nije uopšte čudno što današnju vladu na sprdnju udaraju savetujući je Prokići i Pešićeve, sluge svakojake okupacije. I još čitamo da se od ovih kukavelja nešto valjano može naučiti. Šta li to sve ne zna onaj koga ovakvi nečemu mogu naučiti i ko ga nauči da od njih traži savete? Kud ćeš većeg jada. Što manja Srbija to veći stepen „modernizacije po dubini“. Što je manja to je jača ili malo je lepo, što bi rekao onaj stari teoretičar lokalnog.
Tomu Nikolića i njegovo klečanje bi, ako je ikako moguće, ove rede izostavio. Bruka i sramota je velika, tu ćemo se lako složiti. Ali meni je, ipak, mnogo teže nego tebi. Ti znaš da sam ja iz četničke familije, i da to nikada nisam krio, i znaš koliko smo se oko toga prepirali. Naravno, niti si ti partizan, niti sam ja četnik. Ali je zato Toma četnički vojvoda i to Romanijski, pa možeš onda misliti kako mi je. Tebi dopuštam malo zluradosti, ali samo malo, jer ne zaboravi kako si ga podržavao na majskim izborima.
Ne kažem ja da je tebi lako. Nikako. Mogu misliti na koje si muke sa ovim tvojim Ivicom Dačićem za koga prepošteni Jelko Kacin kaže da je „balkanski Nikson“ i koga pominju kao kandidata za Nobela. Nema toga što on nije umeljao i opoganio. I cara Lazara, i caricu Milicu, i njenu kćer Oliveru, i Nikolu Pašića, i Slobodana Milošević, i kralja Petra, i kraljicu Mariju, udaranje na Boga i Crkvu mu pričinjava posebno zadovoljstvo, Voja Koštunica mu je stalna meta, šegači se ratovima i bojevima i Obilićem, patrijarhom Irinejom, nebeskom Srbijom, epskim narodnim pesmama, mlati po istoriji i po Njegošu, a o svemu tome pojma nema, laže kako zine kada priča šta je kome rekao i kakav je vajni ratnik bio, trabunja i lupeta nešto o nekom Planu Z-4 i „Oluji“, o dijalogu sa Ćosićem…Jednostavno nema kraja toj razobručenosti i razularenosti, najgorem čemeru i jadu.
Vidim da su se ovi tvoji urednici i saradnici upeli da sve to kritički izanaliziraju. Slabo vam je to. Ne valja vam taj pristup. Ovde je, u Dačićevom slučaju, potreban nalaz i dijagnoza, a ne analitika. Znajući te, već vidim kako se mrštiš i kažeš kako je to način da se neko zbog lekarske dijagnoze spase odgovornosti za ono što čini. Može biti i tako, ali ovo što sledi mora se reći. Znam da ti ne polažeš mnogo na psihijatriju i da su ti posebno odbojni, kako ti kažeš, amateri u psihologiji. Nisam ni ja neki baš veliki stručnjak, ali ne mogu, a da te ne podsetim na naše aktivnosti u psihološkoj sekciji u gimnaziji. Ti si, koliko vidim, tu materiju prilično batalio, ali ja sam održavao kondiciju prateći relativno pažljivo tu literaturu, a i ponešto sam o tome pisao i objavljivao.
Ne poznajem lično Dačića, nisam kao ti imao to zadovoljstvo, niti sam bio u prilici da ga pregledam, ali o tom tipu ličnosti imam sasvim određeno i veoma zasnovano mišljenje sa dovoljno dokaza jer on se već godinama ne skida sa televizijskih ekrana. Evo, da ti nešto kažem o tome, pa ti to pustio ili ne pustio. Biće i tebi lakše kada saznaš stručno mišljenje.
Kod tipova ličnosti kojima pripada Dačić poremećaji su trajni, reč je o duboko ukorenjenim obrascima koji znatno ili izrazito odstupaju od vrednosti sistema ponašanja i psihološkog funkcionisanja u određenoj kulturi, a često su udruženi sa osećanjem nelagode i poremećajem socijalnog funkcionisanja. Ovakve ličnosti problem uvek doživljavaju kao spoljni. Nemaju uvid u svoje stanje, niti želju za promenom, za razliku od neurotskih bolesnika kojima smeta vlastito psihičko stanje. Stari psihijatri su, da te podsetim, ovakve ličnosti nazivali psihopatama kojih je popriličan broj u prvim redovima parlamenta. Recimo po Hendersonu i Gilespiju za Dačića bi se moglo reći da spada u „ moral insanity“ – moralno ludilo, kao jednu vrste poremećaja ličnosti.
Pošto mi prostor ne dozvoljava da skratim. Po Frojdu su id i ego dve instance ličnosti koje su urođene, a naročito id. Superego – kao treća instanca ličnosti predstavlja moralne norma i zahteve okoline, Boga i oca. U adolescenciji se „zakucavaju“ karakterne crte koje su se formirale u prethodnom periodu. Ljudsko biće introjektujući ove moralne norme uspostavlja svoj puni identitet. Tek sa prisustvom sve tri instance, Id-Ego-Superego, koje su u dinamičkoj ravnoteži, može se govoriti o normalnosti.
Kod Ivice manjka superego. Zato njemu ništa nije sveto i on se ničega ne stidi, sve je dozvoljeno da se postigne princip zadovoljstva (vlastitog naravno), jer ego takvih ljudi nije mesto gde se susreću nagoni (id) i moralne norme propisane od roditelja, oca i Boga (superego). Za Ivicu je Bog poginuo u Drugom svetskom ratu, a kroz moralne norme koje je imalo društvo u kojem je odrastao, on je izgleda prošao kao kuče kroz rosu, i ništa nije usvojio.
Po svoj prilici, da se ne zavaravaš, a čemu si sklon, tu nema izlečenja, jer ovakve osobe nemaju uvid u svoje stanje i opiru se promenama, zato što problem vide u okolini koju bi da menjaju. Da bi se umirila unutrašnja teskoba ili bes razvija se vlastiti utisak važnosti.U celoj stvari je strašno što niko premijera ne može da upita: „Gde ti je moral?“, jer on ga nema. Ima samo nagone koji ga vode principu zadovoljstva, a u egu obrađuje, kroz manipulaciju i druge primitivne mehanizme odbrane tipa projekcije, negacije, zamene teza i slično, i sadržaje koji služe samo i isključivo njemu i njegovom zadovoljenju.
Jadni naš srpski narod, rekla bi jedna naša dobra i blaga prijateljica.
Dragi moj Vučela, ne znam koliko sam ti pomoga’ ali bar pogleda’ na tebe i na tvoje muke jesam. Eto sam sada pomenuo i Njegošev stih, pa te molim da o „najmudrijoj srpskoj glavi“ na njegovu Dvestotu godišnjicu još više pišeš. Znam ja da hoćeš. Ali ne smeta da ti i ja to kažem.
Hristos Voskrese!

Mašan Purov