PET LIČNIH PREMIJERU

Piše Dragan Mraović

Shvata li Ivica Dačić kako svojim dnevnopolitičkim egzibicijama vređa istoriju svoga naroda? Vreme je da se naš premijer uozbilji…

Naš adut u ovom devetom krugu, ne Danteovog, već briselskog pakla, posle kojeg se ide pravo kod Lucifera, bila je činjenica da je jedina osoba kojoj se tako vratolomno žurilo bila Ketrin Ešton, pošto joj je uspeh pristrasnog „posredovanja“ u korist evroatlantista i Šiptara, otvarao vrata nove političke karijere u EU i šire, kada joj najesen istekne mandat visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost i potpredsednika Evropske komisije. Za odricanje od suvereniteta nad Kosovom i Metohijom „de iure“, a od severa Kosmeta, sada i „de facto“, dobili smo usmeno obećanje da će ta mantra o datumu, koja se već smučila većini građana Srbije, imati svoj epilog oko 28. juna (opet na Vidovdan?!) Međutim, posle dobijanja famoznog datuma idu pregovori koji traju bar osam godina, pa provere i saglasnosti svih članica, što zahteva dodatne tri četiri godine, pa tek onda se može dobiti datum ulaska, a potom teče period od oko dve godine za obavljanje predviđenih procedura, dok bi stvarni ulazak u EU, po ovoj idealno kratkoj računici, mogao da se desi oko 2028. do 2030. A ni tako neće biti, jer sudeći po izjavama iz nemačkih krugova, odmah posle Dačićevog parafiranja „đavoljeg papirusa“, datum nije izvestan ni na Vidovdan. Pored toga, neće EU preskakati uslove prijema Srbiji, kao u slučaju Hrvatske, Rumunije, Bugarske, već će nam, po do sada dokazanoj praksi stalno ispostavljati nove i sve oštrije uslove, što će odgoditi prijem Srbije u EU (ako ga ikada bude i bilo) bar do 2040. godine. A samo Bog zna hoće li tada EU uopšte postojati? Svakako neće ovakva kakva je danas, pa mi, u stvari, i ne znamo kuda idemo.

„OPASNOST“ U FOKUSU

Neshvatljiva žurba naše delegacije izazvala je Aleksandra Vulina na častan potez da napusti mesto direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, uz njegovo obrazloženje koje ukazuje da je moglo da se radi i uradi bolje. Vulin je na vreme spasao svoju čast i time izašao iz mutnog političkog vrtloga u kojem su evroatlantisti davili našu delegaciju da nasedne na blef i dovede Srbiju do čina da, kako kaže magistar Zoran Čvorović sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu, „parafiranjem i prihvatanjem ovog ‘sporazuma’ Vlada Srbije direktno i zvanično priznaje separatističko-terorističkoj tvorevini, tzv. Republici Kosovo – pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora (ius contrahendi).“ Ali, premijer Srbije misli da zna bolje međunarodno pravo od stručnjaka, pa uporno tvrdi čas da nije tako, a čas da nije moglo bolje, nikako da se odluči. Ono što pada u oči, prilikom njegovih javih istupa, i što je potka ovog teksta, jesu njegove neprimerene i nediplomatske, svađalačke reakcije na sve i svakoga ko ne deli njegova uverenja. To je dostiglo kulminaciju na sednici srpskog parlamenta, 26. aprila, posvećenoj raspravi o neshvatljivoj odluci Vlade Srbije da prihvati briselski diktat, kada je premijer ne samo počeo svoje izlaganje bujicom napada na one koji se ne slažu sa njegovim parafom u Briselu, već je celokupno svoje činodejstvovanje pretvorio u obračun sa Demokratskom strankom Srbije koristeći pri tom „argumente“ i rečnik zapadnih krugova kojima su trn u oku DSS i Srpska prvoslavna crkva. Tako je Vojislav Koštunica ponovo dospeo na tapet, prvi put 1974, kada su ga proganjali Dačićevi politički dedovi, a drugi put ovih dana kada se na njega obrušava njihov unuk Ivica. Koštunica je, inače, „snimljen“ u ovom svetlu odmah posle petog oktobra, o čemu postoji zvanični, strogo poverljivi izveštaj naše diplomatije poslat šifrom Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, 2000. godine, odmah posle prevrata u režiji Soroševih otporaša. U izveštaju naime stoji da je Koštunica prihvaćen privremeno na Zapadu samo zato što bez njega ne bi bilo pobede opozicije nad Miloševićem, ali da ga Brisel i Vašington smatraju još opasnijim od Miloševića po interese evroatlantista, jer on ne samo da je „srpski nacionalista, već ima dodatnu otežavajuću okolnost da je religiozan i tesno povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom“. Kao dokaz da je u pravu, premijer je naveo i da dve trećine parlamenta podržava vladino odricanje od Kosmeta. Na stranu što previđa da ovako izabran parlament kakav imamo nije narod, već skupina partijskih aparatčika i poslušnika, Dačić je smeo s uma da partijska parlamentarna većina nije potvrda dobre odluke, a dobar primer za to je Isus Hristos koji je bio ne samo u manjini, već sasvim sâm kada je razapet na krstu, iako je bio u pravu. Trebalo bi na to ukazati, jer premijerovo ponašanje često pada ispod crvene linije (vole naši političari te linije) istorijskog i gospodstvenog ponašanja srpske nacije, naročito onda kada on gubi iz vida da nije dovoljno da neko bude političar i premijer da bi bio i državnik. A nevolja Srbije je u tome što odavno nema državnike, već samo politikante i ponekog političara.
Premijer izjavljuje da je u pitanju istorijska odluka. Čuli smo takve izjave i od druga Tita i od gospodina Borisa Tadića. Svi bi da budu istorijske ličnosti, a uglavnom su donosili odluke od istorijske štete i/ili sramote za srpski narod. Ivica Dačić nam uporno tvrdi da je učinio najviše što se moglo. Greška. On je učinio najviše što je on mogao, a ne „najviše što se moglo“. Moglo je više i bolje, ima ko to ume više i bolje, ali nemoguće je uraditi bolje kada se pođe od pogrešnog aksioma, kao Dačić, jer je onda i teorija sagrađena na tom aksiomu pogrešna, iako se čini da su pojedinačno izdvojeni delovi te teorije prihvatljivi. Međutim, leka nema: tako postavljena teorija pada čim evroatlantski (američki?) profesor izađe iz aule. A Dačićev aksiom je „evromanija“. Od zaslepljenosti njom, on ne vidi svet, dok bi Srbija trebalo da se ravna sa svetom i da živi u svetu, a ne da se ravna sa EU i Dačićem. Srbija se mora okrenuti celom svetu, jer je Evropska unija premalena za intelektualne i praktične mogućnosti, kao i univerzalne želje srpskog naroda.
Međutim, premijer je uputio naciji mnogo teških reči, kao da je ona kriva što ne služi njemu, zaboravljajući da bi on trebalo da služi njoj, govoreći jednosmerno, jer preko TV ekrana nema povratnu informaciju. Moguće je da mu se čini da je u pravu zato što preko TV ne čuje odgovor naroda. A kako bi se ponašao da je dobio neki kontrargument „uživo“, pokazao je na otvaranju Beogradskog maratona kada je ušao u raspravu sa jednim građaninom koji mu je samo dobacio: „Da li mirno spavaš?“ Održao mu je bukvicu pred TV kamerama, sa premijerske visine, jer su bezbednjaci sve vreme držali tog građanina za ruke, kao nekog kriminalca, iako nije imao nikakve agresivne namere, i time mu vezali jezik. Sličan ispad je imao i Boris Tadić u Guči, kada je čak pokušao i fizički da se obračuna sa građaninom koji mu je nešto dobacio. To pomalo objašnjava kako je Dačić mogao da bude činovnik u Borisovoj vladi, jer „similis simili gaudet“ govorili su stari Rimljani, odnosno što bi naš narod rekao, „našao lonac poklopac“. A povlašćeni status koji imaju naši političari, kao Dačić, na osnovu kojeg mogu jednosmerno da sole pamet javnosti, bez mogućnosti da im narod u formi replike kaže šta misli o njihovim umotvorinama, nije samo srpski, već svetski specijalitet, koji politikante dovodi u stanje blisko „političkoj patologiji“ da veruju da su uvek u pravu. Možda zato Dačić čini „lične greške“, ne samo tokom zadnjih nekoliko „istorijskih“ dana, a kojima je povredio naciju ili njene delove, naročito zato što njena većina neće u EU po svaku cenu i postiđena je njegovom briselskom kapitulacijom.

[restrictedarea]

 

Prva lična greška premijera Pominjući pretnje koje navodno dobija, Dačić je naveo u svojim TV performansima, a ponovio u srpskom parlamentu u raspravi o Kosmetu, poruku nekog našeg gastarbajtera iz Austrije koji mu je napisao: „Ne ulazite u EU“. Premijer mu je odbrusio: „Kako neko ko je decu odveo na Zapad može nama da govori šta da radimo… Neka dovede svoju decu ovde pa neka nam drži lekcije“. Reagovao je jedan drugi „gastarbajter“ Boban Petrović: „Evo gospodine Dačiću ja sam proveo decenije na Zapadu i doveo sam dete da studira i živi u Srbiji, pa mi to daje po vama za pravo da vam držim lekcije. A lekcija je ista ona koju vam je uputio dobronamerni ‘gastos’ iz Austrije – ne mučite se da pužete prema EU!“
Da li je premijer uopšte svestan šta je sve rekao na „Tijanićoviziji“, a ponovio u Parlamentu? Na stranu što niko nije otišao iz ove zemlje da arbajtuje po svetu iz ćefa, već najčešće od muke u koju je zapao, zbog državne politike koju su vodili i vode takvi kao Dačić, a koja je dovela do toga da ljudi nemaju posla u zemlji, premijer zaboravlja da je samo u 2011. godini dobio od naših gastarbajtera, bezuslovno i bez kamate, 2,73 milijarde evra, odnosno 10 odsto BDP Srbije. Dobijali smo mi od naših iz sveta i više, recimo, 3,11 milijardi evra 2010, ali svetska kriza je uticala i na ovu stavku. Po podacima „Svetske banke“, naši gastarbajteri su uneli u Srbiju, samo od 2000. do 2010. godine, 43 milijarde dolara! Da li je toliko dobio od Eštonove s kojom se ljubi? Da li će od nje dobiti ikada išta osim kosovskog gubilišta?
Bolje bi bilo da se premijer zapita zašto tonovi najrazumnije kritike ulaska u EU dolaze od onih koji su tamo živeli ili žive? Pita li se što je najveće evroljublje kod onih koji nisu nikada tamo živeli, a naročito kod onih kojima je u Budimpešti Soroš dao evrounijatski novac da hvale ono što naš premijer hvali. Osim toga, nisu naši ljudi u svetu „gastarbajteri“, već su oni Srbija u svetu. Poznato je da stranac u tuđoj zemlji mora da zna i radi i više od domaćina da bi domaćinu bio od takve koristi da mu on daje posao, pa se mi možemo samo ponositi uspehom naših ljudi u tuđem svetu. To su naši uspešni ljudi u svetu, a ne gastarbajteri, počev od onih koji rade obične poslove do onih koji su svojim radom dosegli najviše svetske visine. Ali, Dačiću bi verovatno i Tesla bio kriv što je otišao u svet!

Druga lična greška premijera Naslućujući nesreću koja se nadvija nad Srbijom, patrijarh srpski Irinej, u nadi da će naš državni vrh imati savesti, odgovornosti i rodoljublja, uz osećanja za potrebe života i opstanka našeg naroda, piše premijeru Dačiću 6. aprila: „Duh današnje Evropske unije nije, nažalost, duh dobre stare Evrope. Mi i dalje jesmo za ideju slobodnog duhovnog i ekonomskog objedinjavanja evropskog kontinenta, ali nikako nismo za projekat porobljavanja ili ponižavanja bilo koje evropske države, pa ni naše Srbije. Uvereni smo da nijedno državno rukovodstvo Srbije, pa ni današnje, nema ni pravo, ni mandat da pristane na uslove koji nisu ispostavljeni nijednoj drugoj državi kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji. Ulaznica je preskupa. Srbija ne bi smela da pristane da unapred plati takvu cenu za robu koja joj možda nikad neće biti isporučena. Ona to nikad u svojoj istoriji nije učinila, bez obzira na čašu žuči koju je zbog toga iz veka u vek morala da ispija.
Najvažnije predizborno i neposredno postizborno obećanje vas koji ste dobili narodno poverenje da u burnom i smutnom vremenu vodite državni brod Srbije bilo je da ni pod kakvim uslovima nećete ni predati, ni izdati, ni prodati Kosovo i Metohiju, istorijsku Staru Srbiju.“
Dačić uzvraća, 7. aprila, da je saopštenje Srpske pravoslavne crkve bilo nepotrebno, jer: „Vlada Srbije bi trebalo da brine o zemaljskoj Srbiji poštujući tradiciju i uvažavajući i Crkvu i vladike, ali ovo saopštenje SPC nije došlo iz Peći, nego iz Beograda, što znači da je srpski patrijarh još 1690. napustio Kosovo.“
Taj izuzetno arogantan i tendenciozno zajedljiv, nimalo diplomatski odgovor premijera patrijarhu, previđa, pored istinite tvrdnje patrijarha o političkoj podvali narodu, i to da od svega što Srbija ima od institucija samo i jedino je Crkva prisutna na čitavom Kosovu i Metohiji na koje patrijarh može da ode, za razliku od Dačića. Pored toga, Dačić je rođen u Prizrenu iz koga je došao u Beograd, preko Žitorađe, što znači da je i on napustio Kosmet, ali u vreme kada nije bilo današnjih problema i kada je Stara Srbija, a Dačićeva kolevka, bila pod našom upravom, dok je Kosmet 1690. bio zvanična turska teritorija. Naravno da bi bilo nesuvislo i otužno da se Dačiću danas zameri što se odselio iz Prizrena. Može se tako terati mak na konac do besvesti, ako se vodi neozbiljan razgovor, ali razuman političar ne bi smeo da ima ovakve ispade kakve sebi dozvoljava naš premijer.
Srpska pravoslavna crkva je mnogo puta dala do znanja da je apsolutna insinuacija svaki stav da crkva želi da se bavi politikom ili da, umesto izabranih predstavnika naroda, ona donosi odluke. To ne znači da ona nema pravo i na političko mišljenje. Na kraju krajeva, crkveni dostojnici su i građani Srbije sa svim pravima ostalih građana, dakle i pravom glasa, a to znači i pravom na lično političko opredeljenje. To što stav SPC, kao najstarije ustanove srpskog naroda, ima veliku težinu i što će odvratiti mnoge građane od nekih političara na izborima, spada u nešto s čim bi svaki političar trebalo da računa, ali ne i da se ljuti. Crkva se nije rodila juče. Ona je u našem sećanju koliko i naše pamćenje o nama kao narodu. To je realnost, kako voli da kaže i sam Dačić, kada imitira Borisa Tadića. Ovakvi Dačićevi šamari neće doprineti njemu, pojačaće ugled SPC, ali i obradovati naše neprijatelje zato što se premijer, neprimereno i nediplomatski prepucava sa patrijarhom preko medija. I još nešto što nije lepo: zna Dačić da patrijarh, sa visine svoga gospodstva neće njemu odgovoriti, jer Crkva ima dalekosežnije, duhovno uzvišenije, a istorijski značajnije vidike od Dačićeve politike koja sadrži kratkoročni, a samim tim za Crkvu apsolutno beznačajni cilj, partijsku kampanju.
A pošto su se patrijarhove crne slutnje, nažalost, obistinile, odnosno pošto je Dačić pristao u Briselu „na uslove koji nisu ispostavljeni nijednoj drugoj državi“, patrijarh je učinio jedino što je i mogao. Potpisao je, 22. aprila ove godine, Saopštenje za javnost Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, u kojem se, između ostalog navodi: „Kako izgleda, posredi je pre čista predaja nego li makar kakva-takva prodaja naše sopstvene vekovne i, u duhovnom i istorijskom smislu, najvažnije teritorije, tempirana od velikih scenarista, inače naših proverenih prijatelja i saveznika, za Stotu godišnjicu oslobođenja istorijske Stare Srbije od petvekovnog robovanja Osmanlijama (1389-1912/1913)… Takođe se pitamo šta je naša visoka državna delegacija tražila u Moskvi pre nekoliko dana ako je već bila spremna da prihvati „maksimum mogućeg“, koji je ipak manji od „minimuma poželjnog“ sa stanovišta elementarnog državnog i nacionalnog interesa Srbije.“
Bez obzira na grešnu odluku vlade i neznaveni blagoslov srpskog Parlamenta, koji je jedini parlament u svetskoj istoriji koji se svojevoljno odrekao dela teritorije svoje zemlje i nekažnjeno prekršio njen Ustav, jer u njemu glasaju partijski poslušnici, a ne poslanici koji bi trebalo da odlučuju „pred Bogom, istorijom srpskog roda i sopstvenom savešću“, patrijarh je saopštio narodu da takve odluke srpska Crkva ne prihvata i da ostaje uz svoj narod.

Treća lična greška premijera Dačić uporno tvrdi kako moramo da pristanemo na šiptarske ucene, jer nemamo saveznike i moćne prijatelje u svetu, a okruženi smo NATO zemljama. Oduvek je Srbija bila okružena istorijskim neprijateljima: Ugrima, Rumunima, Bugarima, Albancima, Hrvatima. Dovoljno je setiti se zadnjeg Velikog rata. Naše vlasti su posle petog oktobra lagale ne samo svoj narod, već i svakoga i svuda u svetu. Zaboravile su da je normalno da veliki lažu male, ali da mali ne mogu sebi dozvoliti luksuz da lažu velike. Na njihove laži žale se i Istok i Zapad. Zapad nam dokazano nije prijatelj, a još smo dozvolili sebi da ga lažemo, kao moćnijeg od nas, već nemamo prijatelje ni na Istoku, a dobar primer za što ih nemamo je ono što kaže naučni saradnik Centra za izučavanje savremenih balkanskih kriza Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Anja Igorevna Filimonova:
„Nema nikakve sumnje da se radi o ‘de iure’ priznanju Kosova od strane Srbije, pri čemu je to priznanje učinila ona zemlja koja je jedina to mogla i da učini, pošto nijedna druga zemlja u svetu ne bi mogla da pruži završni vid legitimiteta samoproglašene nezavisnosti Kosova. Šta se narušava aktom srpske vlade koji je donet bez konsultacija sa Rusijom? Možda Srbija i ne mora da ovu odluku usaglašava sa Rusijom – to je pitanje suverene odluke vlade, no, ipak, narušava se Rezolucija SB UN 1244, narušava se Ustav Srbije iz 2006. godine i podriva se pozicija Rusije. Tokom mnogo godina Rusija je u Savetu bezbednosti UN samopožrtvovano u svakoj mogućoj prilici štitila poziciju Srba na Kosmetu, govorila o teritorijalnoj celovitosti Srbije.
Posebno podvlačim da je nova vlast dobila izbore na obećanju da neće nastaviti liniju Borisa Tadića u vezi sa pitanjem Kosova. To jest, ta vlast pre svega nije obmanula samo Rusiju nego i svoje birače, zato što su zvanično pred izbore obećali dijametralno suprotno. Niko ne bi glasao za Nikolića da je on tada otvoreno rekao: „Ja ću ispuniti sve sporazume Tadića, no još brže i žešće nego on.“ To je podlo ponašanje i to bi trebalo podvući. Mislim da je tačka posle koje nema povratka već pređena, zato što neumoljivi kurs koji je Vučić zauzeo prema EU munjevito stiže do finiša. Zapad već likuje, Albanci likuju, prozapadne nevladine organizacije u Srbiji likuju – za njih je pređena tačka posle koje nema povratka.“
Dakle, svi protivnici Srbije likuju. Nije valjda zato što misle da je Dačić stavio paraf protiv njih? A Rusija, kojoj uopšte ne godi taj Dačićev paraf u Briselu, najveći je spoljnotrgovinski partner Srbije. Što se njenih ulaganja u Srbiju tiče, EU ne može ni da se primakne (pomenimo samo zadnjih 500 miliona dolara kredita, 800 miliona dolara ulaganja u železnicu Srbije, gasovod, ponude za obnovu vojne tehnike, avijacija i PVO, uvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda, status najpovlašćenije nacije na svetu u pogledu izvoza u Rusiju, a o isporukama energenata nama da se i ne govori itd.) I kvalitet „robe“ u razmeni sa Rusijom je iznad razmene sa EU, jer je reč o strateškoj energetskoj snabdevenosti zemlje. Ako imamo energiju, hleb ćemo i sami ispeći. Napomenimo da se u odnosu na EU u našim analizama neprestano čine poređenja, često i uvredljiva, na štetu Rusije, jer se tvrdi da je EU naš najveći ekonomski partner. To nije tačno, jer svaka zemlja EU radi sa nama onoliko koliko joj odgovara, po normama EU, pa bi Rusiju trebalo porediti pojedinačno sa zemljama EU (nije ugovor sa FIAT-om potpisala Ketrin Ešton), a redosled meren ekonomskim parametrima je poznat još iz Brozovog doba i nije se promenio: prvo Rusija, potom Nemačka i Italija, zatim pauza dva do tri mesta, pa negde posle šestog mesta ostali. Na stranu što je nepošteno porediti EU sa Rusijom, kao da je EU neka jedinstvena i jednonacionalna država, a ona je višenacionalna šklopocija pred raspadom, kojom upravljaju svetski bankari i oligarsi, a ne narodi Evrope. Ako ni sa Rusijom nismo u stanju da budemo prijatelji, onda nismo ni sa bilo kim drugim. U tom slučaju problem nije u drugima, već u nama. Preciznije: u našim političarima!

Četvrta lična greška premijera Premijer tvrdi da je Beograd od NATO-a dobio garancije da kosovske bezbednosne snage neće moći da dolaze na sever Kosova, osim u slučaju prirodnih katastrofa, i to uz saglasnost NATO-a i lokalne srpske zajednice! Nema ništa napismeno. Vadi se da mu je to usmeno obećao generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen i to u prisustvu Ketrin Ešton. Da li bi trebalo podsećati Ivicu Dačića na garancije koje je Zapad dao Gorbačovu o „neširenju NATO-a na Istok u zamenu za rušenje berlinskog zida“? Poštuje li NATO Rezoluciju SB UN koja je napisana i overena UN pečatima? Ne! A što bi onda Razmunsen poštovao usmeno obećanje Dačiću? Čim interesi NATO-a budu to zahtevali, eto šiptarske vojske u srpskom delu Kosovske Mitrovice. Ako, to ne bude odgovaralo NATO interesima, onda će Razmunsen održati reč. U celoj toj stvari Dačić se ništa ne pita. Što se tiče Eštonove, njena reč će trajati koliko i njen mandat u EU – do septembra. NATO nije sprečio bezbrojne napade na Srbe uključujući i one izvedene baš u vreme dok je naša delegacija nalegala na rudu u Briselu. Nikada nije pronašao nijednog otmičara Srba, nijednog palikuću srpskih kuća. Postoje video snimci Šiptara koji lome krst na pravoslavnoj crkvi, lepo im se vide lica, a NATO ih nije našao. Njegovi vojnici su mirno posmatrali pogrom nad Srbima i njihovim svetinjama 2004. godine. Što se ne bi tako ponašali kada su i sami vršili pogrom nad Srbima 1999. godine? NATO je garant nepoštovanja rezolucije SB UN 1244 i stvaranja šiptarske narkodržave na svetoj srpskoj zemlji. Otkuda premijeru ideja da traži bilo kakve garancije za budućnost Srba na tom području od NATO okupatora, a nije zatražio od tog istog okupatora, kao znak promene, ulivanja poverenja i dobre volje, ispunjavanje neispunjenih obaveza, recimo povratak 200.000 prognanih Srba, predaju Trepče i drugog vlasništva Srbije u ruke pravih vlasnika, a ne prodaju srpske imovine (u NATO zemljama privatna svojina je svetinja, pa bi se Razmusen tu možda nešto i lecnuo, iako svejedno ništa ne bi uradio). Nedavno je NATO pucao na nenaoružane Srbe na severu Kosmeta u leđa, bojevom municijom, jer su ti srpski civili „primenili prekomernu silu“ prema do zuba naoružanim NATO robotima. Teško je poverovati da će onaj ko je došao da nam okupira zemlju štititi naše interese, osim u slučaju da se oni poklapaju sa njegovim. A to čudo se još nije desilo da se interesi okupatora i okupiranoga poklope.

Peta lična greška premijera Žali se premijer što narod neće da razume njegove odluke i žrtve, pa kaže: „Dobio sam i poruku da smo izdali cara Lazara. On je stradao na Kosovu, ubio ga je Bajazit. Carica Milica je sledeće godine odvela svoju ćerku u harem Bajazita, dala je za ženu čoveku koji je ubio njenog muža, čoveku druge vere, koji je napao Srbiju, odrubio glavu njenog muža. Zašto? Odluku je doneo Sabor i Crkva. Da li je carica Milica izdala svog Lazara time? To je uradila zbog svog naroda i danas su u SPC Milica i Olivera simbol žrtve za srpski narod.“
Morbidno i jadno poređenje. Naročito zato što se premijer krsti u za to prigodnim prilikama. Ako se krsti zato što je to njegova politička potreba da stekne simpatije vernika glasača, onda je to mučno, ali ako je stvarno verujući ili bar iskreni član Srpske pravoslavne crkve, onda je napravio neku neznavenu grešku govoreći grešno o carici Milici, bez koje verovatno ni njega, a ni nas danas ne bi bilo. Ali, ako je premijer baš tako hteo, onda smo dužni da mu kažemo da bi trebalo da ima u vidu neke razlike koje su „realnost“, kako evroatlantski okupatori vole da kažu kada nemaju drugih argumenata, osim sile u cilju pljačke. Dakle, „realnost“ je da je Milica žrtvovala svoju kćer, a Dačić nije žrtvovao svoju kćer, već Srbe na Kosmetu. To je prvi razlog što on ne može da se poredi sa caricom Milicom. Dodajmo da je Lazarev i Miličin sin Stefan bio turski vazal, po običajima toga doba u ondašnjim stanjima. Ali, Milica i despot Stefan Lazarević su svojom ličnom žrtvom udvostručili teritoriju Srbije posle Kosovskog boja, zbog čega su se sukobili sa Brankovićima i navukli na sebe Ugre. Potom su uspeli da iskoriste čak i Turke (kao neki svoj NATO) da sačuvaju Srbiju, koja je napredovala sve do pada Smedereva. Nasuprot tome, Dačić je svojim parafom, ne žrtvujući svoju kćer, već hiljade srpskih kćeri sa Kosmeta, sada smanjio i „de iure“ teritoriju Srbije za 15 odsto i to za onaj deo koji predstavlja njenu kolevku. Uz to predao je i poslednji deo tog dela na kojem Šiptari još nisu imali „de facto“ vlast.
Nikada neće Dačić biti upamćen na način na koji srpski narod pamti caricu Milicu. Neodmerenosti je velika da poredi sebe i nju. On ne vidi ono što je videla Milica, božanskom svetlošću prosvetljena, jer nisu svakome otvorena rajska vrata. Srbija jeste danas u teškoj situaciji, ali ni blizu u onakvoj u kakvoj se našla srpska carica kada je preuzela na sebe krajnju žrtvu, težu od žrtve sopstvenog života, i odgovornost za srpski narod u doba kada žena nije imala ona prava koja su imali samo vitezovi. Milica svetica i vitez srpski ipak ništa nije predala, a mnogo je dobila za Srbiju. Sramno je postaviti pitanje da li je ona svojim činom „izdala cara Lazara“? Shvata li Dačić kako svojim dnevnopolitičkim egzibicijama vređa istoriju svoga naroda? Vreme je da se naš premijer uozbilji. Jer, uvredio je i svetli primer srpske kneginje Olivere, koja je ne samo svojom žrtvom, već i korišću koju je tom žrtvom izvukla po Srbiju, pokazala kako se brane čast i otečestvo. Zna li Dačić da je Bajazit, sposobni, moćni i okrutni vladar, klečao samo pred Oliverom? A Dačić kleči pred Ketrin Ešton. Nije to za poređenje. Razlika nije mala. Olivera nije zaslužila da je Dačić ovako otrcano zloupotrebljava protiv onih koji neće da mu aplaudiraju za ono što je učinio. Trebalo bi da ode na njen grob, klekne poniznije nego pred Eštonovom, i zatraži oproštaj.
Poštovani čitaoci, nema više. Odnosno, ima još ličnih grešaka premijera, ali posle pete lične on mora da napusti igru, pa se i tekst o njemu ovde završava.

[/restrictedarea]