„PEČAT VREMENA“

NA DAN SV. VASILIJA OSTROŠKOG, U „ZVEZDARA-TEATRU“ U BEOGRADU SVEČANO URUČENE  NAGRADE

Fotografije Milan Timotić,  Milorad Milanković

Dobitnicima nagrade „Pečat vremena“, Milovanu Danojliću – za književnost, i Slavenku Terziću i Milu Lomparu – za nauku i društvenu teoriju, priznanja koja dodeljuje naš list uručena su u nedelju, 12. maja, u prostoru „Zvezdara-teatra“ u Beogradu. Svečanosti, koja je tim povodom organizovana, prisustvovao je veliki broj uvaženih gostiju, eminentnih pripadnika našeg društvenog i političkog, verskog, diplomatskog, kulturnog i naučnog života. Među brojnim zvanicama bili su i njegovo preosveštenstvo vladika bački Irinej Bulović, ambasador RF u Beogradu Aleksandar Vasiljevič Čepurin, predsednik DSS-a Vojislav Koštunica, ministar kulture Bratislav Petković, savetnik predsednika Republike Oliver Antić…
Priznanja je dobitnicima uručio Milorad Vučelić, glavni urednik „Pečata“, a o nagrađenima su govorili predstavnici oba žirija: Jovan Delić (predsednik književnog žirija) i Dragomir Anđelković i Ljubomir Kljakić (članovi žirija za nauku i društvenu teoriju). Nagrade koje je naš list ustanovio 2011. godine, sada dodeljene treću godinu uzastopno, pripale su autorima knjiga objavljenih u prethodnoj, 2012. godini. Prema oceni „Pečatovih“ žirija, podsetimo, dela izdvojena kao najbolja štampana u minuloj godini bila su: „Pisma bez adrese“ Milovana Danojlića, „Duh samoporicanja – u senci tuđinske vlasti“ Mila Lompara i „Stara Srbija – drama jedne civilizacije“ Slavenka Terzića.
Deo sjajne i uzbudljive atmosfere i raspoloženja zabeležene na ovom događaju (koje su neki od prisutnih potom već nazvali „veličanstvenim skupom“ i „jedinstvenim okupljanjem misaone energije nacije“), videćete na fotografijama naših fotoreportera, snimljenim u „Zvezdara-teatru“ o Svetom Vasiliju Ostroškom, inače pokroviteljem „Pečatove“ nagrade.
U nastavku slede besede laureata, priznanja i reč kojom je Milorad Vučelić, kao domaćin svečanosti pozdravio skup. U narednom broju objavićemo reči predstavnika žirija o nagrađenim autorima i njihovim odlikovanim delima.

TAČKE RAZGRANIČENJA I TEMELJ IDENTITETA

Milorad Vučelić

Vaše preosveštenstvo, visoko uvaženi ambasadore Aleksandre Vasiljeviču Čepurine, poštovani gosti, uvažene dame i gospodo, dragi prijatelji…!
Velika mi je čast i izuzetno zadovoljstvo da vas pozdravim i da se zahvalim što ste se odazvali „Pečatovom“ pozivu i što ste svojim prisustvom uveličali svečanost uručenja naših nagrada, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost!
Posebno, pre nego što nešto drugo kažem, želim da se od srca zahvalim darodavcima današnjih nagrada porodici Nenada Popovića i kompaniji „Danjub fuds“, a posebno Slobodanu Petroviću.
Prošle godine je ovde na ovaj dan gospođa Jelena Popov upečatljivo govorila o rodoljublju. Ni slutili nismo koliko će nam podsećanje na ovo normalno i podrazumevajuće osećanje ponovo i ponovo, i pogotovo danas, biti dragoceno i važno.
O rodoljubima piše i ovogodišnji dobitnik naše nagrade Milovan Danojlić i autor knjige „Pisma bez adrese“: „Rodoljubi, da ne rečem normalni ljudi, govore o manama svoga naroda sa ljubavlju, sa blagim podsmehom i prigušenim bolom, a izdajnici i otpadnici o nedostacima govore sa mržnjom i vidnim uživanjem.“
U našim vremenima ovo je jedna od najpreciznijih tačaka razgraničenja „Pečata“ i njegovih prethodnih i današnjih laureata od medijskog, javnog i političkog ostatka u našoj zemlji, jer o državi je sve teže govoriti.
Nezamislivo je, kako juče, tako i danas, kao i u svakom drugom istorijskom, a ne samo kalendarskom vremenu, rodoljublje bez poštovanja vidovdanske etike i kosovskog zaveta. To je sasvim razumljivo „jer Kosovo je i u državnom, i u političkom, i u duhovnom, i u kulturnom smislu temelj srpskog identiteta, osnovni motiv oslobodilačke misli, inspiracija mnogih književnih i umetničkih dela… i sam temelj srpskog identiteta“, kako kaže dobitnik „Pečatove“ ovogodišnje nagrade Slavenko Terzić u svojoj knjizi „Stara Srbija – drama jedne civilizacije“.
U okviru „izrazitog potiskivanja i sužavanja istorijske svesti kod Srba“ je i „dugotrajni nedostatak kulturne politike koji se ogleda u svim područjima javne svesti: i u političkom, i u poslovnom, i u medijskom“. A temeljni pojam srpske kulturne politike je pojam srpskog stanovišta o kojem tako nadahnuto piše Milo Lompar.
„Okupacijska atmosfera oko srpstva“ o kojoj piše autor „Duha samoporicanja“, podsećajući na stavove Miloša Crnjanskog, danas dobija možda i sasvim nove i nekada nezamislive oblike sadržane u zasnovanom predviđanju, da „nas čekaju duge godine simulirane demokratije i tihe okupacije“.
Evo proročanstva! I evo nam naloga za pregnuće da slobodu stavimo na mesto koje joj pripada u našem narodu i koja je uvek određivala naše sudbinske izbore i velike pobede!
O svakom od nagrađenih dela i autorima pojedinačno čućemo svestrano ispisane i stručne ocene. Stoga ću samo reći jedan od zaključaka: svi nagrađeni pisci svojim delima dostigli su i ostvarili jedinstveni spoj trajnih umetničkih i naučnih vrednosti, s jedne, i pune svesti o aktuelnom sudbinskom trenutku svoje nacije, s druge strane.
Šta sve u ovom trenutku čini magistralnu liniju i žižu nacionalne sudbine? Da li je prepoznajemo u nekim aktuelno političkim i širim dešavanjima čiji značaj apsolutno nadrasta prolaznost dnevno-političkog trenutka i nedoličnu haotičnost i laž u koju je ogrezao i politički i društveni život prividno zaštićen kontrolisanim i dirigovanim medijima, a „teorijski utemeljen“ modelom koji čvrsto brani interese strane i neprijateljske srpskom narodu i njegovoj državi?
Verujem da skup u ovoj sali zna odgovore na ova pitanja. I stoga je nepotrebno da ja to učinim. Pitanja su kao što znate bila samo retorička.
U godini obeležavanja dva veka od rođenja najvećeg pesnika srpskog naroda i jezika, i najmudrije srpske glave Petra Drugog Petrovića Njegoša sećamo ga se kao tragičnog junaka kosovske misli – kako je rekao Ivo Andrić, ali i kao Vladike čija je veličina i u tome što je „narodnu sudbinu doživljavao kao lični doživljaj“, kako to kaže jedan od najumnijih Srba.
Sa zadovoljstvom primećujemo da su naši laureati i sami skloni tom posebnom „grehu“ koji ih navodi na duboko i neposredno proživljavanje aktuelnih prilika i teške, paćeničke i žrtvujuće sudbine svog naroda.
Sa smirenošću, ravnotežom i dostojanstvom svojstvenim autentičnom stvaralaštvu, oni su to pokazali upravo svojim knjigama. Zato su njihove reči, kako reče Pesnik, „nepropadljive“ i njihova dela jednako „nepropadljiva“. Nadamo se da nagradi „Pečat vremena“ pozajmljuju upravo ovaj kvalitet dugog i neizmenjeno vrsnog trajanja.
Kao glavni urednik lista koji dodeljuje ovu nagradu moram neizostavno da napomenem da mi čini ne samo veliko profesionalno zadovoljstvo, već i posebnu čast, činjenica da su nagrađeni pisci ovih dragocenih knjiga ujedno i autori i saradnici nedeljnika „Pečat“. Danas im se stoga najsrdačnije zahvaljujem i na pažnji i na sjajnom profesionalnom publicističkom angažmanu koji na sreću „Pečatove“ redakcije, ali ponajviše i najvažnije na sreću „Pečatovih“ čitalaca, iskazuju svojim izuzetnim i pamćenja vrednim tekstovima i prilozima koje objavljuju u našem listu.
Pozdravna reč na skupu povodom uručenja nagrada „Pečat vremena“

[restrictedarea]

SRBIJA JE BEZ SLOBODE NEZAMISLIVA

Milovan Danojlić

Nama koji, silom prilika ili po zlehudom voljnom izboru, živimo u Rasejanju, od sveg nasledstva i imanja, od zavičaja i detinjstva, ostala je jedino maternja reč, da je okrećemo na jeziku i sladimo se njome, kao što Stojan Veletovac, u Andrićevoj priči, okružen progoniteljima, okreće grumen saća u ustima. U njoj su zatvorena naša najdublja znanja, ona je trava-raskovnik koja otključava lična i zajednička sećanja, u njoj se održava neprekidnost naše duhovnosti, nju ne može da zameni nijedna reč iz naknadno naučenih jezika, niti je, u piščevu životu i radu, išta može potisnuti i zameniti. A nudi joj se, sa svih strana, pomoć, i ona je samouvereno odbija. Popusti li i uzmakne, prihvatiće nepopravljivi poraz. Ona je svesnija smrtne opasnosti od onih koji, u rodnom podneblju, ne znajući ni latinskog, ni engleskog, pristaju na implementaciju, sluteći da bi ih domaći izrazi, kao što su sprovođenje, izvršenje, primena, razotkrili u neveseloj, đavoljoj raboti. Njima ne smetaju divlji upadi globish-a u srce prestonice, u nazive radnji novopečenih preduzetnika, jer se i sami, u bekstvu od sebe, od svog rodnog obrasca, služe tim beskućnim, proskitanim rečnikom, uvereni da se tako približavaju obećanim zemljama sa one strane sunčevog zalaska. Nasrtaji globish-a na naš životni prostor rugaju se pre svega onima koji im se podaju, a inače su jalovi i smešni: to se ulje ne meša sa bistrom izvorskom vodom. Ne bi se trebalo plašiti da će se na našem tlu utvrditi dobar engleski jezik, a ovi krnjatci koji se lepe za neke, Sterija bi rekao mikofo pojedince, porobljavaju slabe, obespućene, robovanju sklone duše, ukazujući, istovremeno, na oslabljeno samopouzdanje dubljih korena i širih razmera.
Strani jezici, još kako korisni u mnogim okolnostima, podstiču pisca da se za njihovu meru izražajnosti bori na sopstvenom tlu, sredstvima koja su mu preci, usmeni pevači i pismeni pripovedači, vekovima usavršavali. Prateći krajičkom oka velike uzore, dano nam je da izoštravamo svoja oruđa. Pri tom, ovde, kao i u drugim vidovima opštenja sa svetom, ne gubimo iz vida osvajačku ćud velikih i jakih država, ne samo u političkim i privrednim odnosima, nego i na planu kulturnih i jezičkih uticaja. Osvajačku, porobljivačku ćud moćnika ponovo smo, po ko zna koji put u povesti, iskusili u poslednjih dvadesetak godina, i ako nismo imali pameti da se snađemo u igri međunarodnih izazova, ni snage da se odupremo na bojnom polju, ovde, na tlu kulturne i jezičke samosvesti, imamo za trku jednog malog, ali izdržljivog brdskog konja…
Od početka devedesetih, objavio sam, pored zbirki stihova i dela pripovedne proze, i šest knjiga zapisa, osvrta i ogleda u kojima sam, nastanjen u velikom svetu, pratio razne vidove moralnog i duhovnog nasilja što su ga svetski silnici vršili nad nama. Ne znam koliko je ta vrsta moje delatnosti pomogla čitaocima da zaokruže svoja iskustva sa nepravdom koja nam je nanesena. Meni samom je taj otpor bio neophodan. Održavao me je uspravnog, krepeći mi snagu i volju. Sećam se da sam, sredinom devedesetih, u knjizi „Mesto rođenja“, na jednom mestu poređao nazive naših krajeva, potoka i zabrana, svega što mi je, u pustinji samovanja, prošlo kroz glavu, i što me je, pri nabrajanju i šaputanju zapisanog, uzbuđivalo: Bela Gora, Bregava, Vučje, Jadar, Gruža, Dragorađa, Dragačevo, Poreč, Dobrič, Tamnava, Župa, Zvižd, Stig, Osat, Stari Vlah, Izmornik, Takovo, Jasenica,Podgorina, Kačer, Jezava, Levač, Jelenje, Lješnica, Mačva, Njivice, Onjeg, Pocerina, Semberija, Rađevina, Čokešina,Toplica, Hvosno, Temnić – koliko da okusim med jezika što su ga naraštaji cedili i pretakali preko nepaca, imenik koji čuva tlo pod nogama, za nas, i samo za nas.
Više od trideset pet godina proboravio sam u inostranstvu, dosta sam putovao, dobro sam se osećao u Provansi i u Toskani, u Vermontu, Irskoj, Škotskoj i na Cejlonu, ljupki su predeli oko Bazela i Rogaške Slatine, ali je, u belom svetu, malo onako skladno poređanih bregova kao onih što se nižu između kafane „Dva brata“ i Belanovice, uz levu obalu Kačera. Kao da je Tvorac onaj kraj oblikovao sa posebnom radošću i brižnošću, sa željom da nam sve bude na dogledu oka i domaku ruke. Gotovo svake godine proboravim onamo barem dve-tri nedelje ili dva-tri meseca. Ti boravci učvršćuju moju duševnu ravnotežu, mire me sa životom i sa onim što na kraju putovanja neizbežno sledi. Imao sam sreću da se rodim u jednom od lepših kutaka ove čudesne planete, i da se, pre nego što ću naslutiti smisaonu slojevitost reči, počnem opijati njihovom zvučnošću. Pa i danas, u ovim lekovitim povracima rodnom tlu, jedna jedina, tačno upotrebljena i valjano naglašena: reč koju, usput, čujem na selu, u stanju je da mi zadovoljstvom ispuni dan.
Nadam se da se nešto od milošte jezika sačuvalo i u knjizi kojoj ste ukazali čast. Zahvalan što su, kod tolikih svakako dobrih ostvarenja, pretegnuli razlozi u korist mog spisa, moram reći da ste, za časak, ublažili moju sumnju u vrednost onoga što sam, u proteklih pet desetleća, napisao, i čime se, i danas, pomalo bavim. Posebno je ohrabrenje, i srećno znamenje, što se ova priznanja dodeljuju na Dan Svetog Vasilija Ostroškog koga su, u ranoj mladosti, u manastiru Zavala, upravo knjige usmerile na put isposništva i podvižništva, da bi kao crkveni dostojanstvenik uboge seljačke zemlje, vraćajući se iz Rusije, pored nešto novca, doneo i podosta knjiga. Njega, sa svim našim visoko obrazovanim crkvenim ljudima, od Svetog Save do oca Justina Ćelijskog i Nikolaja Žičkog, prizivamo kao nebeske zaštitnike tranzicijom poremećenih književnika i osiromašenih čitalaca, dok u osnivaču nagrade, nedeljniku koji se ponosno predstavlja kao „list slobodne Srbije“ prepoznajemo živu potvrdu da je Srbija bez slobode nezamisliva.
A sloboda, kad zamukne i naoko zamre, preživljava u atomskom jezgru reči kojima se služimo, to jest kojima služimo.

Beseda prilikom uručenja nagrade „Pečat vremena“,
12. maja 2013, u „Zvezdara -teatru“ u Beogradu

 

DRAMA JEDNE CIVILIZACIJE

Dr Slavenko Terzić

Želim na početku da se zahvalim nedeljniku „Pečat“ i plemenitim dobrotvorima nagrade „Pečat vremena“. Ne manju blagodarnost dugujem Žiriju koji je ocenio da moja knjiga zaslužuje ovo visoko priznanje za nauku.
Nagrada „Pečat vremena“ je za kratko vreme pribavila nesumnjiv autoritet u kulturnom i naučnom životu srpske sredine. Meni lično čini posebnu čast što su prva dva dobitnika ove nagrade u oblasti nauke izuzetni istoričari Milorad Ekmečić i Čedomir Popov – vodeća imena srpske istorijske nauke druge polovine prošlog i početka ovog veka.
Stara Srbija je zemlja najviših kulturnih dometa srpske civilizacije. Ali ona je i primer pometnje u istorijskoj svesti Srba u 19. i 20. veku – pometnje naročito vidljive u sužavanju predstava i znanja o svojim zemljama i svome državnom i kulturnom prostoru.
Knjiga „Stara Srbija: drama jedne civilizacije“ je pokušaj da se što dublje i na osnovu što šireg kruga istorijskih izvora osvetli nacionalna i međunarodna pozadina istorijskog vrtloga u kojem se našla ova zemlja u poslednja dva veka, da se ukaže na istinsku dramu srpskog naroda i njegove civilizacije – neshvaćenu i nedovoljno poznatu i razumljivu – ne samo Evropi i svetu, nego i dobrom broju Srba. Da se bar za trenutak istorijsko ime te zemlje i njen viševekovni plač (setimo se „Plača Stare Srbije“ Hadži Serafima Ristića iz 1864. godine) – stavi u središte pažnje naučne i šire javnosti.
Nacionalni i međunarodni okviri su vrlo bitni za razumevanje jednog ovako složenog istorijskog problema dugog trajanja. Stara Srbija je tokom poslednja dva veka bila poprište velike i raznorodne borbe – koliko političke i vojnostrategijske, toliko i kulturne, demografske, religiozne, propagandne… Teško je reći da li je ta borba bila teža i dramatičnija u periodu do oslobođenja 1912. ili posle oslobođenja, naročito od 1941. godine. Na ovom prostoru se sučeljavaju geopolitičke ambicije Srednje i Zapadne Evrope s jedne strane i Bliskog istoka, i Istoka uopšte, s druge strane: dominiraju austrougarske teorije o ravnoteži između „balkanskih rasa“ i „balkanskih nacionalizama“. Jedan od ciljeva te strategije bio je stvaranje klina kojim će se preseći prirodne, geografske i kulturne veze između pojedinih delova srpskog naroda. Ceo 20. vek, posle oslobođenja 1912. je zapravo suočavanje sa izazovima osmanskog i austrougarskog nasleđa, i raznim vidovima političke upotrebe toga nasleđa.
Stara Srbija se i ovde uzima pre svega kao kulturno-istorijski prostor, koji obuhvata središte stare srpske državne, kulturne i duhovne baštine – središnje oblasti Srbije koje su posle formiranja novog državnog središta na severu početkom 19. veka (Kneževina Srbija) ostale pod osmanskom vlašću do 1912. godine. Bogatstvo stare srpske kulturne baštine dalo je ovoj zemlji, iako bitno izmenjene etničke i civilizacijske slike tokom vekova osmanske vlasti, sva obeležja izvorno srpskog istorijskog i civilizacijskog prostora, prožetog u manjoj ili većoj meri drugim uticajima, prvenstveno orijentalnim. Jedan pisac je još početkom sedamdesetih godina 19. veka umesto Stara rado koristio i pojam Prava Srbija. Stara Srbija u novovekovnom značenju nema svoje administrativno-upravne, niti političko-državne granice. Ona obuhvata, prema Cvijiću, prostor Raške oblasti, Kosova i Metohije i Skopsko-tetovske oblasti. Stara Srbija je kao pojam nastala odmah posle formiranja Kneževine Srbije početkom 19. veka. Domaći i strani istraživači koriste ovaj naziv da označe istorijsko središte Srbije koje je ostalo pod osmanskom vlašću, razlikujući ga time od novoformiranog političkog jezgra u Šumadiji i okolnim oblastima, od „Nove Srbije“ ili „političke Srbije“ kako piše Cvijić. Opštepoznata je činjenica da starosrpsko istorijsko nasleđe – državno, kulturno, duhovno – čini temelj srpskog narodnosnog identiteta tokom vekova, kako pod osmanskom, tako i pod mletačkom i habsburškom vlašću. Na široke temelje te tradicije nadovezuje se tokom 18. veka moderna srpska kultura. U starosrpskim oblastima, kao što je poznato, nalaze se srpske kraljevske i carske prestonice, glavne duhovne svetinje, sedište Srpske patrijaršije, najveći dometi srednjovekovne umetnosti, najvažniji rudarski centri i trgovi. Stara Srbija je u srednjem veku, ali i kasnije, sve do kraja 17. veka bila demografski najgušće naseljena oblast srpskog naroda.
Ni srpska nauka, a još više srpska politika, nisu obratili dovoljno pažnje na mudra upozorenja naučnika i državnika Stojana Novakovića na posledice ne samo velikih političkih, etničkih i demografskih promena na prostoru Stare Srbije, nego i tanjenja starih i dubokih veza sa južnim balkanskim oblastima i postepenog zaboravljanja starosrpskih tema i motiva u izgradnji novih vidika srpske političke i kulturne misli. Da je Novaković bio dalekovid pokazale su dramatične promene tokom 20. veka. U jednom omanjem članku pod naslovom „Nepoznata niška knjiga“ (1890), Novaković je upozorio na posledice zanemarivanja prostora stare srpske državne baštine. Jugoistočni i južni krajevi našeg naroda, piše Novaković, „baš oni u kojima se nekad narodni život u najlepšoj snazi razvijao, izgledali su kao napušteni i ostavljeni (…) Priroda i stare tradicije upućivali su te krajeve k našoj svetlosti (…) A naš je rad bio bez pravog plana, bez organizacije i nedovoljan; naša se snaga uzdala u politiku, ali je prenebregavala onaj tihi i smeran, ali plodan rad u korist budućnosti.“ Gotovo nepun vek kasnije, idući tragom Novakovićevih misli o potrebi istraživanja Stare Srbije Dimitrije Bogdanović je iznoseći 1983. godine u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti predlog sveobuhvatnih istraživanja Kosova i Metohije zaključio da „neobaveštenost samog srpskog naroda o sopstvenoj istoriji i, posebno, o srpsko-albanskim odnosima u prošlostima, postaje sa svakim naraštajem sve veća“.
Ova knjiga se bavi jednom velikom i u dobroj meri, ipak, zaboravljenom temom srpske istorije 19. i 20. veka. Nijedna druga zemlja srpskoga naroda kao Stara Srbija ne ilustruje tako uverljivo sudbinu Srba tokom poslednjih vekova. U srpskoj istoriografiji nema mnogo studija, a naročito ne velikih sinteza, koje se bave prošlošću ove zemlje u 19. i 20. veku. Njen istorijski značaj u nesrazmeri je sa mestom koje je našla u istoriografiji i drugim humanističkim naukama. Osnovni cilj istraživanja ove velike teme bio je da ukaže na istorijske probleme Stare Srbije u poslednja dva veka (do razbijanja jugoslovenske države) koji su presudno opredelili sudbinu ove zemlje. Zajedno sa grupom svojih kolega iz Istorijskog instituta SANU učestvovao sam od 1995. godine u višegodišnjim istorijsko-geografskim istraživanjima Srednjeg Polimlja i Potarja, zatim, Metohije sa šarplaninskim župama (Gora, Sredska i Sirinić), a poslednjih godina Gornjeg Polimlja, Gornjeg Ibra i Sjeničko-pešterske visoravni. U svim ovim oblastima nailazili smo na bezbrojne i još uvek vidljive tragove porušenih crkava, manastira, srednjovekovnih gradova, selišta, zarasle stare puteve i mnoga druga svedočanstva razvijene demografske i kulturne snage srpskoga naroda. Samo po sebi se nametalo pitanje: ko je i kada podizao ove danas neme svedoke bogate srpske istorije, kako su izgledale njihove biblioteke, riznice, ikonostasi i mnoge druge dragocenosti, gde su stare rukopisne knjige, dragocene povelje srpskih vladara, u kakvim okolnostima i pred kakvom istorijskom stihijom je srpski narod bio prinuđen da napušta središta svoje stare države i njene sasvim prirodne i geografski zaokružene temelje.
Nastojao sam da na istorijsku pozornicu ponovo izvedem sve učesnike istorijske radnje tokom 19. i 20. veka, da pružim što jače svetlo na strogo tajne sednice i zatvorene kabinete, da rekonstruišem proces rastakanja i obesmišljavanja tekovina Kumanovske bitke 1912. godine. Nema velike razlike između knjiga „Plač Stare Srbije“ (1864), „Iz najcrnje Evrope“ (1896) i obimnog elaborata o stanju na Kosovu i Metohiji Vojina Lukića iz 1962. godine.
Podnaslov knjige „Drama jedne civilizacije“ izražava suštinu cele studije, čini njenu osnovnu nit. Pored mnoštva domaćih izvora, i strani izvori (pored diplomatske prepiske velikih sila kao što je britanska diplomatska prepiska o Turskoj iz 1903. godine i mnoga dela nastala iz pera A. Giljferdinga, Irbijeve i Mekenzijeve, I. Jastrebova, V. Berara, G. Malea, M. Daram, G. Gravjea i drugih pisaca) daju dovoljno pouzdanih svedočanstava koja omogućavaju razumevanje političko-socijalnog ambijenta Stare Srbije, duha vremena 19. i 20. veka. Sudbinu pravoslavne srpske baštine u Staroj Srbiji dobronamerni stranci vide i kao sudbinu evropske hrišćanske civilizacije. Ovi izvori svedoče o tome kako su sjajne zadužbine kralja Milutina Banjska i Bogorodica Ljeviška pretvorene u džamije, kako je lepi tesani kamen sa crkava Svetih Arhanđela uzidan u Sinan-pašinu džamiju u Prizrenu i kako je olovnim krovom sa Gračanice prištinski Jašar-paša pokrio svoju džamiju u ovom mestu. Kultura ili još šire – civilizacija čini osnovu jednog društva, njegove istorijske samosvesti. Andre Malro kaže Živoradu Stojkoviću 1975. godine: „Da je Kosovo samo zemlja vaše istorije, to ne bi bilo najosnovnije, ali ono je u srcu vaše kulture, a kultura – kada je to najvrednije što imaš – nikada nije prošlost.“ Veličina jedne nacije vidi se iz njene kulture, iz visokih dometa njenoga duha – piše poznati helenista Miloš Đurić u „Vidovdanskoj etici“, objavljenoj u Zagrebu 1914. u izdanju Srpskog akademskog društva „Njegoš“. U prilog svome stanovištu o izuzetnoj snazi duhovnog nasleđa jednog naroda, Đurić citira Vasu Stajića koji piše: „I kad osvajači zarobe telo jednoga naroda, dušu neka čuva, nju samo neka ne izgubi. Sve dotle je živo carstvo dokle ga narod čuva, u svojoj duši dokle ga se ne odreče.“
Kulturna obnova Stare Srbije, započeta tiho pod osmanskom vlašću u drugoj polovini 19. veka, dobila je svoj zamah u godinama između dva svetska rata. Srpske gimnazije u Skoplju i Pljevljima, a posle Prvog rata i Filozofski fakultet u Skoplju, Skopsko naučno društvo i njegov odličan časopis „Glasnik Skopskog naučnog društva“, i niz drugih sličnih ustanova značili su udaranje temelja za jedan istinski kulturni preporod ove zemlje. Međutim, još od vremena Berlinskog kongresa započinje osporavanje etničkih i istorijskih prava Srba na ove prostore. Vodeći austrougarski balkanolog Lajoš Taloci u recenziji knjige Teodora Ipena „Novi Pazar i Kosovo“ (Stara Raška), objavljene u Beču 1892. piše: „Do sada je bila greška da je sve što je sa srpske strane dolazilo uzimano za istinito i prihvatano kao dogma, da su Novi Pazar i Kosovo bili srpski, da su srpski i da sledstveno tome moraju biti srpski.“ Kultura i nauka i dalje ostaju najpouzdanija sredstva borbe za ostvarenje istorijskih težnji jednog naroda. Ni danas nije kasno da još snažnije krenemo u svestrano istraživanje ovih oblasti i objavljivanje naših radova na stranim jezicima. I danas valja ponoviti naslov kratke besede Stojana Novakovića u dubrovačkom „Srđu“ 1908. a on glasi: „Ujedinjujmo se kulturom.“

Reč prilikom dodele nagrade „Pečat vremena“,
12. maj 2013, u „Zvezdara-teatru“ u Beogradu

Smisao nacionalne inteligencije

Milo Lompar

ahvaljujem se žiriju nagrade „Pečat vremena“ koji je odlučio da moja knjiga ponese godišnju nagradu za knjige iz društvene teorije. Ova zahvalnost se prirodno proteže i na sam „Pečat“, jer je ovaj nedeljnik omogućio da moja knjiga postane poznata širem krugu čitalaca. Nije to bilo maleno postignuće. Jer, reč je o knjizi čije je prvo izdanje zasmetalo njenom izdavaču u nastojanju da dobije sajamsku nagradu: rekli su mu – u ova demokratska i liberalna vremena – kako njegova izdanja zaslužuju priznanje, ali mu ono izmiče zato što objavljuje knjige „Čavoškog i Lompara“. Bilo mi je žao izdavača, ali mi je bilo drago da su me smestili pored vrsnog naučnika i višedecenijski diskriminisanog čoveka.
Ovako žigosanoj knjizi nije posvećen nijedan neutralni ili afirmativni red u dnevnim novinama, bilo da su u državnom ili privatnom vlasništvu, niti je dobila i jedan sekund na tolikim televizijama naših nacionalnih frekvencija. Ona je – istovremeno – napadana u zagrebačkim, beogradskim i sarajevskim štampanim medijima, kao što je bila predmet polemičko-političkog potkazivanja na talasima državnog radija.
A ipak je – u periodu od jedne godine – doživela čak tri izdanja: neprestano proširivana novim obrazloženjima svojih početnih teza, ona se napokon pojavila u svom konačnom obliku. Imala je i nekoliko vidova podrške. Tako ju je nedeljnik „Pečat“ afirmisao na različite načine: kritičkim prikazima, okruglim stolom koji joj je posvećen, objavljivanjem novonapisanih deonica. Značajno je što ju je podržao jedan broj uglednih kritičara u stručnim časopisima: od „Letopisa Matice srpske“ preko „Književnog magazina“ do „Nove Zore“. Najveću podršku su joj dali njeni čitaoci: nema niti jedne knjige ovakvog naučnog i teorijskog profila koja bi u godinu dana doživela čak tri izdanja.

IMPRESIVNI UZORI Ako bi bilo neophodno da odredimo njenu prirodu, onda bismo mogli da kažemo kako je reč o kulturnoistorijskom i esejističkom pripovedanju. Ono uprizoruje osobenu vrstu mešovitog diskursa, jer je na delu prožimanje istorijskih, književnih, političkih i teorijskih evidencija. Sve one se – na različitim nivoima opštosti – podudaraju u raskrivanju duha samoporicanja kao dominantog vektora naše kulturne politike u XX veku.
Okolnost da je napisana u polemičkom izazovu koji su mi uputile istaknute figure našeg sekularnog sveštenstva, otkriva neizbrisivu polemičnost njenog stanovišta kao najvidljiviji znak intelektualnog angažmana. Ova vrsta kritičkog stanovišta podrazumeva daleke i impresivne uzore. Jer, čovek sa čežnjom čita takve knjige kao što su „Zarobljeni um“ Česlava Miloša ili „Marksizam i jezuitizam“ Nikole Miloševića. Pored upečatljivog osvetljavanja psiholoških i društvenih vidova staljinizma, u Miloševoj analizi nas svakako impresionira osobena pripovedna proživljenost i umetnička elegancija diskurzivnog iskaza. Rasvetljavanje dubokosežnih zasada marksističkog mišljenja, uspostavljanje neočekivanih kontinuiteta između naizgled nesrodnih teorijskih poduhvata, prožeto je teorijskom originalnošću i argumentacionom suverenošću u analizama Nikole Miloševića.
Šta je, međutim, vredno u tim knjigama u našem vremenu? Zar nije minuo zlatni čas njihove aktuelnosti? Zar nije odjeknulo potonje zvono komunističkoj ideologiji? Zar ona nije otpravljena – kako su ljudi nekad voleli da govore – u ropotarnicu istorije? Zar nije ostao samo sjaj uspomena i rekvizita koji i sami postaju bunjište istorije? Koga bi mogla dotaći misao o ketmanu kao obliku samozatajne egzistencije? Koga bi mogla nadahnuti slutnja o tome da ako sredstva nisu u skladu sa oglašenim ciljem, onda se do tog cilja ne može ni doći? Zašto sve to izgleda kao da je zauvek otišlo sa našeg horizonta? Zato što se zlo promenilo.
Ali, zlo je tu. U saznanju o zlu koje nas, menjajući se, nikada ne napušta možemo pronaći trajnu aktuelnost knjiga koje su nas nadahnule. Jer, one – mimo svojih sasvim preciznih istorijskih sadržaja – donose istančanu svest o dva univerzalna momenta čovekove egzistencije. One – u svim vremenima – apeluju na univerzalni momenat pobune protiv nametnute jednoobraznosti mišljenja i života. Ali, one istovremeno apeluju i na univerzalni momenat pobune koja nastaje u ime slobode. Okolnost da se bunimo protiv totalitarizma i okolnost da se bunimo u ime slobode otkriva ne samo temelje njihovog esejistički i teorijski blistavo uobličenog izraza, nego i nastojanje koje je položeno u zasnivanje kritičkog stanovišta moje rasprave o duhu samoporicanja.
U knjigama, pak, postoji i nastojanje da zasnuju svoje afirmativno stanovište, da odrede u ime kojeg načela oblikuju svoja tematska i istorijska saznanja, da ospolje konstruktivni momenat teorijskog angažmana. Ni tu nismo lišeni uzora. Oličava ga usamljenička i pobunjenička egzistencija Aleksandra Solženjicina: strasni i beskompromisni kritičar komunizma, izgnanik iz otadžbine, on je nedugo potom – posle harvardskog govora u kojem je podvrgao kritici zapadni svet – postao neomiljeni usamljenik, koji šeta unutar velikog i ograđenog imanja, sam i sve samlji, u sabiranju egzistencijalnog i istorijskog iskustva. U njegovom spisu srećemo reč samoporicanje, kao reč koja obeležava rusku istorijsku sudbinu.
Sama reč ima svoj vertikalni i mistički, kao i svoj horizontalni i istorijski smisao. Ta dva puta – kako je davno sugerisao Mirča Elijade – potpuno se razlikuju. Čas u kojem se čovek uspinje na mističkoj putanji, sve do otkrića duha kao božanskog, svakako je čas samoporicanja, gubljenja svesti o sebi, nadilaženja orijentacije u svetu u korist rasvetljenja egzistencije, jer je to kretanje koje obeležava utemeljenje duha u onom što mu prethodi. To je put metafizičkog pronalaženja: put ponovnog utemeljenja. U srpskoj književnosti ima jedan veličanstven pesnički izraz ovog kretanja: oličava ga Njegoševa „Luča mikrokozma“.
Kao sekularizovana verzija ovog jedinstvenog iskustva, kao istorijska inverzija duha, kao nepovratni pad sa visa u niz, kao gubljenje umesto pronalaženja sopstva, samoporicanje obeležava čas raslojavanja egzistencije, koja nije više neprestani čovekov odgovor na pozvanje, već nestaje u korist orijentacije u svetu: odricanja od sebe u korist sveta. To je put metafizičke izgubljenosti: nestaje sopstva koje bi se moglo iznova utemeljiti. Trebalo bi, dakle, razlikovati samoporicanje kao način kojim se čovek, koji je – po Ničeu – neutemeljena životinja, jer neprestano teži sopstvenom temelju, koji je – po Majster Ekhartu – otvorenost koja teži ispunjenju, utemeljuje u egzistenciji od samoporicanja kojim se čovek rastemeljuje u svetu.

ISTORIJSKI RITAM U mojoj raspravi je duh samoporicanja osvetljen kao duh našeg istorijskog pada, kao duh koji nadahnjuje jedan istorijski ritam u XX veku: njegovo smisaono jezgro predstavlja višestruko preoblikovani pojam srpske krivice. Osvetliti ideološke slojeve koji obavijaju ovaj pojam, raspoznati presudne istorijske raskrsnice na kojima je on dobio nove sadržaje i zadržao osnovni pravac, bio je kritički cilj mojih analiza. Jer, sam pojam srpske krivice obeležava da je unapred odobreno svako nasilje prema srpskim nacionalnim pravima i njihovim zastupnicima. Ono što sam želeo da afirmišem, kao kontrakretanje u odnosu na ritam samoporicanja, vezano je za našu nacionalnu egzistenciju u XIX veku, jer se tadašnje istorijsko i kulturno kretanje odvijalo u znaku srpskog stanovišta. Upravo je taj pojam izazvao lavinu kritičkih komentara i ličnih uvreda koje su se sručile na moju – inače tvrdu – glavu. Zar to ne znači da sam pogodio samo središte istorijskog ritma samoporicanja kao ritma koji ispunjava naš život?
U času kada ideološke razlike (komunistička ideologija, jugoslovenska ideologija) postanu onemogućavajući momenat u nacionalnom samoprepoznavanju (srpsko stanovište) ili kad se državna posebnost (Crna Gora) i kulturnoistorijska posebnost (Vojvodina) pretvaraju u nacionalne posebnosti na delu je duh samoporicanja. On je u bitnoj vezi sa samim opstankom Srbije. Jer, nije li Fridrih Nauman – još 1915. godine – ocenio kako srpski narod, kao i svaki narod, ima pravo na postojanje, ukoliko ne bude „remetilački faktor“ na zamišljenoj transverzali nemačkih interesa između Berlina i Bagdada. A šta ukoliko bude ocenjen kao prepreka? Tragove svesti o zlokobnosti takvih zamisli pronalazimo na najneočekivanijim mestima. Tako Kašanin – pišući o Skerliću, 1968. godine – naizgled usputno pominje kako se ovaj veliki književni kritičar „plašio za Srbiju“, jer je pripadao narodu „koji nije znao da li će sutra živeti ili će umreti“.
Da bi, međutim, duh samoporicanja postao istorijski vektor, neophodno je da se kristalizuje u simboličkim formama života. Jer, tek tada se ideološki svet psihološki i kulturno proteže na istorijski svet. Tada nastaju – u XX i XXI veku – nove nacije, jezici i crkve. Kako to izgleda? U Kneževini Crnoj Gori je – na popisu 1909. godine – bilo 90 odsto Srba, da bi ih – na popisu 1948. godine – bilo 1,87 odsto. Do toga nije moglo doći spontanim nego nasilnim putem. Da bi istorijski proces, međutim, mogao postati nepovratan, on je potom morao biti neprestano ideološki i kulturno nadograđivan. Tako nastaje istorijska formula samoporicanja: sve što je srpsko – u prošlosti, u kulturi, u trajanju – trebalo bi svesti na srbijansko, da bi ono što nije srbijansko – kao Njegoš, Andrić, Selimović, Kulenović, Lubarda – vremenom prestalo da bude srpsko.
Titoizam se, pak, pojavljuje – prvi put u našoj istoriji – kao unutrašnji, delotvorni i institucionalizovani činilac koji – u kolektivnom samorazumevanju Jugoslavije – stvara svest o srpskom narodu kao „remetilačkom faktoru“. Otud je upravo on neophodan u aktuelnom istorijskom stadijumu koji dolazi posle njega. Nije, dakle, neophodan kao ostvarenje socijalne pravde, nego kao strategijska podloga za aktuelnu neutralizaciju srpskih prava. Nije cilj moje knjige bio da izvrši kritiku titoizma već da ukaže na aktuelnu obnovu titoizma. To nije ista stvar. Obnova titoizma znači da bi titoizam trebalo posmatrati van samog društvenog poretka: kao oblik jednog šireg kretanja u kojem se ponavlja sasvim prepoznatljiva argumentacija, sasvim precizan raspored zahteva i naloga moći. To je jedna vrsta kretanja koje dovodi do toga da pitanje o srpskom stanovištu nikada ne postane legitimno.
Kao unutrašnji plod ovog istorijskog nametanja obrazuje se – u naše dane – ideologija srbijanstva. Ona postaje regulativni momenat aktuelne državne politike. Taj proces je u nastanku. Kako u svetlosti ovih saznanja možemo proceniti nedavno izrečenu tvrdnju – sa mesta predsednika Srbije – da su Srbi u Bosni – Bosanci? Nikako ne bi trebalo umanjivati značaj ovakvih iskaza: bilo da ukazujemo na okolnosti koje su ih iznedrile, bilo da smo svesni obrazovne i vaspitne oskudnosti njihovih glasnogovornika. Jer – davno nas je poučio Nikola Milošević – „nećemo sigurno preterati ako kažemo da dnevnopolitički razgovori imaju izvesnu teorijsku pozadinu, čak i onda kada je oni koji u njima učestvuju nisu u punoj meri svesni“. Otud je neophodno osvetliti kulturnopolitičku pozadinu određenja koja su se iznenada – sa najviše političke adrese – pojavila u nas. Jer, ako ovakve iskaze spojimo sa njihovim istorijskim i teorijskim zaleđem, onda okolnost da se oni sada pojavljuju mnogo govori o planovima za budućnost.
Ako su Srbi u Bosni u stvari Bosanci, šta su onda Srbi u Hrvatskoj? Oni tada moraju biti – Hrvati. Šta to znači? To znači da se oglašava kao delatna i važeća doktrina o političkom narodu. Ova srednjovekovna predstava, koju su u Ugarskoj protezali i na Srbe i na Hrvate, bila je rukovodno načelo hrvatske politike tokom XIX i XX veka. Njen osnovni cilj je bio poništavanje srpske političke individualnosti kao uvod u poništavanje ukupne srpske nacionalne egzistencije. Da li se ova zlokobna politička zamisao naknadno autorizuje sa najviše političke adrese u Srbiji i, štaviše, proteže na Srbe u Bosni i Hercegovini? Odakle potreba za ovom autorizacijom?
Drugi važan momenat ideologije srbijanstva jeste – asimetrični simetrizam. Jer, ako su Srbi u Bosni – Bosanci, onda su muslimani u Srbiji – Srbi, kao što su Hrvati u Srbiji – Srbi. Zašto i to nije izrečeno? Zato što bi to izazvalo opravdana i negativna reagovanja. Da li to, onda, znači da se u Srbiji obrazuje poredak u kojem se ono što se ne sme reći nikome, ipak može reći, jer se može kazati Srbima: kao Bosancima, kao Crnogorcima? Ova asimetričnost je u temelju neprestanog opovrgavanja osnovnih i univerzalnih ljudskih prava Srba. Ona izvire iz unapred određene spremnosti na samoporicanje, koje poprima oblik nadolazećeg raskola između srpstva i srbijanstva.
Ta spremnost ima svojih davnašnjih zasada. Zar nije – kako je u mojoj knjizi pokazano – predsednik CK SK Srbije (Marko Nikezić), u godini 1971, rekao kako Srbi u Bosni i Hercegovini samo u tom okviru mogu zahtevati svoja prava? Zar je čudno što je hrvatski predsednik isto to izgovorio 2009. godine? Zar nije nekadašnji sekretar CK SK Srbije (Latinka Perović) nedavno – u maju 2011. godine – naglasila kako okolnost da se preko Srpske pravoslavne crkve i dalje održava jedinstvo srpskog naroda u regionu predstavlja izvor vrlo ozbiljnih političkih nesporazuma? Zar veliki srpski slikar nije sam priznao kako se u času kada je izgovorio kletvu protiv vesla koje je mnoge ljude preko Drine prevezlo njegov duh – spopleo? Zar pisac „Deoba“ nije nedavno ocenio da je sasvim dovoljno ako Njegošu – povodom Dvestagodišnjice rođenja – bude posvećen jedan skup: tačno onoliko koliko mu je posvećeno i u Parizu i u Bostonu?
Kao kulturna zamisao, ideologija srbijanstva podrazumeva napuštanje integralne srpske kulturne politike. Jer, ona utire put instrumentalizovanom tumačenju čitavih vekova u skladu sa aktuelnim rasporedom istorijskih sila i u bitnoj nesaglasnosti sa osvedočenim istorijskim saznanjima. Ona omogućava da se iz srpske kulture ukloni ogroman broj istorijskih i kulturnih sadržaja. Nesumnjivo velika državotvorna tradicija srpskog integralizma u XIX veku, kao i tadašnje crnogorstvo, srbijanstvo je – štaviše – presudan deo srpstva.
Sama Srbija svakako je iznad toga: kao Jakšićeva „Otadžbina“, kao Crnjanskov krfski raspon između pokreta kojim „u Serbii zornjaču tražim“ i gorkog osvešćenja u saznanju da „umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli“, kao Davičov raspon između životne „pesme među narodima“ i ustaničke „bune među narodima“, kao Desankina „velika tajna“, kao Pajićev sužanj, jer „ja sam bio u Srbiji/ Srbija je na robiji“. Sama Srbija je – u svojoj mnogoobličnosti – vrednija od svake ideološke predstave koja se na nju poziva.
Ali, samo srpskom integralizmu pripada sav policentrizam srpske kulture: barokni i građanski svet koji nastaje severno od Save i Dunava, ustanička i epska tradicija u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, gradska uporišta našeg kulturnog života u Trstu, Beču i Zagrebu, štokavski govor Dubrovnika, vizantijska svetlost kosovsko-metohijskih i makedonskih manastira, ogledanje sentandrejskih crkava u velikoj vodi Dunava. Da li ćemo se odreći srpskog kulturnog policentrizma u korist ideološke konstrukcije srbijanstva?
Ona je – i to valja kazati u ovom času – razorna po samu Srbiju. Ne bi trebalo imati nikakvih nedoumica kada je o tome reč: dovoljno je uočiti sa kojih se adresa neprestano – u svim situacijama – isključuje reč srpski i ciljano zamenjuje rečju srbijanski. Jer, ideologija srbijanstva samo je unutrašnji takt i odziv na spoljašnje dugotrajno simboličko i kulturno nastojanje. Zar neprestano ne traju nastojanja da se Gračanica – u okviru UNESKA – upiše u „kosovsku kulturu“? Zar nismo svedoci odstupanja od evropskih standarda kada je reč o manjinskom pravu na ćirilicu u Vukovaru? Zar je toliko teško uočiti da je ideologija srbijanstva istinski korelat ideologije vojvođanstva?

PROMENA KULTURNE PARADIGME U čemu bi bili uloga i smisao nacionalne inteligencije? Njeno osnovno nastojanje trebalo bi da legitimizuje srpsko stanovište. Jer, srpsko stanovište predstavlja prirodnu i normalnu posledicu čitavog XIX veka u nas. Najznatniji zastupnici srpskog stanovišta u XIX veku – Ilija Garašanin, Jovan Ristić, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović – nisu bili nikakvi partikularni, palanački ili retrogradni duhovi. Bili su to izraziti evropejci, školovani na evropskim univerzitetima, koji su imali jedan polet misli i dela koji je – izuzev u retkih pojedinaca – gotovo potpuno nestao u našoj inteligenciji posle 1945. godine. Oni su nastojali da se srpske institucije saobraze sa onim nalozima uma koji u izvesnom smislu opredeljuju celokupno postojanje Evrope.
Slobodan Jovanović je s razlogom kazao kako su Srbi – posle Prvog svetskog rata – izvršili „nacionalnu demobilizaciju“. Drama čitavog tog kretanja pojavljuje se kao drama naše nacionalne inteligencije. Često se pojam nacionalne inteligencije određuje kao nemoguć pojam, kao contradictio in adjecto. Nije nužno da bude tako. Jer, opisni pridev nacionalni određuje neku kakvoću i neko svojstvo inteligencije. To svojstvo može pripadati njenim prirođenim i njenim izabranim mogućnostima. Ona inteligencija koja bira da u slobodu svojih odluka i putanju svoje odgovornosti uključi nacionalnu egzistenciju i nacionalnu kulturu razložno se može nazvati nacionalnom inteligencijom.
Ona nema nikakvih posebnih prava u odnosu na druge moguće izbore. Ne bi, međutim, trebalo da ima ni posebnih opterećenja. Jer, poziv intelektualca kao da zahteva od njega da ne prolazi gluv i slep kroz vreme u kojem se nalazi. To svakako ne znači da bi on trebalo da se poistoveti sa tim vremenom. Kao što ne bi trebalo da sve svoje misli vezuje za njega. Jer – kako je pisao Sreten Marić – kultura je u mnogo čemu prevazilaženje sadašnjeg trenutka. Ali, to znači da u presudnim pitanjima nacionalne i državne egzistencije intelektualac ne bi trebalo da se ponaša kao da to nema nikakve veze sa njim. Niti je takvo ponašanje u našoj tradiciji.
Prevashodni cilj nacionalne inteligencije trebalo bi da bude održanje – u javnoj svesti – integralizma srpske kulturne politike kao bitne komponente državne i nacionalne egzistencije same Srbije. Takav cilj bi zahtevao promenu i strukture i sadržaja nacionalne inteligencije. Imajući i to u vidu, predložio sam promenu kulturne paradigme: da unutar srpskog stanovišta od odlučujućeg značaja bude poverenje u kulturu. Srpska kultura – kako sam napisao – trebalo bi da bude i kultura razlike u odnosu na globalizam kao ideologiju i kultura učešća u globalizaciji kao svetskoistorijskom kretanju koje je neizbežno.
Da bi ova istančana razlika mogla da igra neku ulogu u delovanju nacionalne inteligencije, neophodno je obezbediti nekoliko preduslova. Neophodno je zauzeti vidljivo mesto u javnom području. Jer, nema inteligencije ukoliko nema javnosti. Kako je nacionalna inteligencija – u svojim bitnim temama i vidovima – gotovo isključena iz manipulativne javnosti koja određuje našu svest, onda je stvaranje demokratske javnosti odlučujuća činjenica u oblikovanju nacionalne inteligencije. Ako globalizacijski tokovi podrazumevaju umrežavanje na različitim nivoima, šta nas sprečava da ideju srpskog integralizma učinimo delom sveopšteg umrežavanja? Nedostatak javnosti – kao nedostatak nacionalnih frekvencija, štampanih medija, prepoznatljivih adresa u javnom prostoru – čini da izostaje povratni proces: u stvaranju demokratske javnosti koja bi bila korektiv sadašnjoj manipulativnoj javnosti došlo bi do oblikovanja nacionalne inteligencije. Ona bi nastajala kroz brojne estetske, političke, ideološke, kulturne razlike koje bi podrazumevale načelnu i prethodeću odluku o srpskom stanovištu kao njenom ishodištu.
Zašto bi postojanje nacionalne inteligencije doprinosilo opštem dobru? Zato što sada – sa časnim izuzecima – ne postoje nikakva uverenja i ideje u našoj kulturnoj politici: ni kod partija i intelektualaca na vlasti, niti kod onih u opoziciji. Jer, ako čovek ima levičarska uverenja, onda je normalno da podržava onu vlast koja je u skladu sa njegovim shvatanjem života i kulture: da javno zastupa ono što smatra da je dobro. Kada se – voljom naroda – vlast promeni, ima li ičeg prirodnijeg nego da čovek postane deo opozicije, da nastavi da zastupa ono što smatra da je dobro? Takvo ponašanje omogućava da se u jednoj kulturi vremenom diferenciraju levi, centristički i desni intelektualci, da postoji neka jasnoća na pozornici, da se različitost političkog spektra uspostavi prema idejama i vrednostima.
Kako do svega toga ne dolazi, onda je reč o tome da je – sa stanovišta delatnih sila – poželjan upravo zbunjujući izgled kulturne i političke pozornice. Jer, ako je na pozornici stanje takvo da se ništa ne može razabrati, onda na njoj suštinski deluju neoglašeni kontinuiteti. Jedan takav kontinuitet predstavlja titoistička konstanta srpske kulture. Tako nas – 11. maja 2013. godine – upozoravaju i opominju kako je mala posećenost Krležinog muzeja na Gvozdu. Kakve veze to ima sa nama? Šta bi trebalo da preduzmemo da se sama stvar popravi? Da li bi trebalo da organizujemo ekskurzije u tom pravcu? Zašto nam ništa ne kažu o posećenosti Geteove kuće u Vajmaru? Ima li posetilačke gužve u kući Budenbrokovih u Libeku? Prokišnjava li tavanica na memorijalnoj Strindbergovoj kući? Kao što se titoistička hrvatska kulturna politika uvek trudila da živog Miloša Crnjanskog učini mrtvim piscem, tako postjugoslovenska srpska kulturna politika nastoji da mrtvog Krležu učini živim duhom.
Na šta je mislio Slobodan Jovanović kada je rekao da mi nemamo tradiciju pasivnog otpora? On je podrazumevao otpor jednom obliku nasilja koje je različito od nasilja koje je sprovodila Osmanska imperija. Sada se suočavamo sa jednim cerebralnim nasiljem koje završava krstarećim raketama. Kakvo je naše istorijsko iskustvo u toj vrsti potčinjenosti? Čine ga prevashodno odnosi sa Habzburškom monarhijom. Kako nemamo razvijenu takvu tradiciju pasivnog otpora, nije slučajno da i kad smo činjenično u pravu grešimo u proceduri, grešimo u dramaturgiji, u egzistencijalnom saobražavanju sa neizbežnim.

ZA KULTURU PASIVNOG OTPORA Zašto je važno razviti svest o neophodnosti kulture pasivnog otpora? Ulazak u Evropsku uniju mogao bi za srpski narod značiti ono što bi značilo – da je do njega došlo – ujedinjenje pod žezlom habzburškog cara: obnavljanje jugoslovenske konfiguracije pod hrvatskom dominacijom. To je potpuna istorijska inverzija naše nacionalne egzistencije. Možda je ona neminovna. Moramo, dakle, zastupati – na javnim pozornicama – ono što smatramo da su istine o našoj tradiciji i kulturi, ali moramo to činiti u skladu sa nefer postavljenim pravilima igre. To je sad jedan drugi oblik otpora od onog koji je bio delotvoran u odnosu na Osmansku imperiju. Taj vid otpora podrazumeva da moramo neprekidno da radimo, neprekidno da se usavršavamo kako bismo mogli uopšte postojati, moramo da se ne predajemo, kao što ne smemo da dođemo u situaciju da podlegnemo zato što smo unapred diskriminisani.
To je sve više problem naše dece, skoro da nije više naš problem. Naša deca bi mogla videti da su u mnogo čemu sposobna i kompetentna, ali da postoji neka nevidljiva prepreka koju ne mogu da preskoče. Moglo bi se desiti da tek u takvom osvedočenju stignu do saznanja o kojima sad govorimo. Kao što mnogi naši ljudi u tuđini dođu u poziciju da vide da im jednostavno nešto pripada, ali ipak iz njima nesaopštenih razloga, oni to ne dobijaju. I onda se javi taj gorki talog iskustva. Da bi to možda moglo da bude izbegnuto, srpska kultura bi trebalo da ih pripremi za pravi poziv i podvig.
Šta je to? Pravi poziv i podvig je učiniti ovu zemlju – u kojoj oni ipak imaju neke prednosti, prednosti jezika, prednosti sredine, prednosti roditelja – svojom zemljom. To je mnogo egzistencijalno zasićenije – i teže (zato je to – podvig) – nego tragati za nekom zemljom i nekom kulturom koja bi tek trebalo da postane njihova kultura. Jer, samo bi ovu kulturu trebalo stvarati, dok bi se u drugu kulturu prevashodno trebalo uklopiti.
Sve nam to pokazuje da promena vlasti, lišena promene kulturne i političke podloge, ne donosi nikakvu promenu. Jer, svaka takva promena – poput nedavne promene u nas – donosi uobičajenu količinu javnog i intimnog razočaranja. Ono se – kako mi je u privatnom pismu napisao čovek koji me nije ovlastio da kažem njegovo ime – obrazuje „u trenutku kada se najdublja istina Vaše… knjige, na našu nesreću, potvrđuje na najstrašniji način“. Možda je to trenutak u kojem bi trebalo da se posvetimo stvaranju nacionalne inteligencije.
Jer, upravo su nam davnašnji vrhovi nacionalne inteligencije – po rečima Milana Kašanina – podarili „model Evropljanina i model Beograđanina… zbog koga je toliko mladog sveta, iz svih srpskih krajeva, zavolelo Beograd i Srbiju“. Zašto to sada nije tako? Velika je njihova zasluga „što su mladi srpski intelektualci s toliko odlučnosti dočekali ratove 1912-1918.“ Zašto je nestalo i mirnodopske odlučnosti u nas? Oni su, dakle, omogućili da svane „jedna od najvećih epoha srpske istorije – doba pobeda na vojištu, u nauci, u književnosti, umetnosti, muzici“, da se „u te dve decenije XX veka, sa Srbijom… ponovi istorija iz antičkih vremena – da jedna mala država može biti velika zemlja.“ Koliko smo danas daleko od svega toga? Onoliko koliko smo lišeni uporišta u integralističkoj srpskoj kulturnoj politici, u čijem je središtu srpsko stanovište.
Beseda na uručenju nagrade „Pečat vremena“

[/restrictedarea]