OBRAD KESIĆ /DRUGI deo/: Visoka cena kosovskog poniženja

Razgovarao Nikola Vrzić

„Tvrdim da značaj Kosova za Srbiju prvenstveno nije zbog istorije, religije ili emocija, nego je vezan za pitanje opstanka države; ne može Srbija da izgradi stabilnost na osnovu odricanja od sopstvenog integriteta i suvereniteta na Kosovu, a da to nema posledice na jugu Srbije, u Sandžaku i Vojvodini“

Razgovor s vašingtonskim analitičarem Obradom Kesićem, započet u prošlom broju „Pečata“ („Briselski sporazum ubrzava raspad Srbije“), ove nedelje nastavljamo razmatranjem širih implikacija parafa koji je premijer Srbije Ivica Dačić stavio na dokument usaglašen sa Hašimom Tačijem, razmatranjem situacije u Vojvodini, u Republici Srpskoj…

Kako će postignuti Briselski sporazum uticati na odnose Srbije i Rusije?
Ovaj sporazum potvrđuje percepciju Moskve da je sadašnja vlast Srbije neiskren i neozbiljan partner. Ta percepcija u Moskvi već duže vreme postoji, a ključni momenat u odnosima Srbije i Rusije bio je kada je Boris Tadić odlučio da prihvati ulazak EULEKS-a na Kosovo i kada je Vuk Jeremić postigao „famozni“ sporazum o šest tačaka sa generalnim sekretarom UN-a. To je sve urađeno bez konsultacija sa Moskvom, a onda je Beograd tražio od nje da ne blokira izveštaj generalnog sekretara koji je bio potvrda da Srbija odustaje i od Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i od iskrenije i ozbiljnije borbe za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta na KiM. Rusi su od samog početka jasno dali do znanja Beogradu da ne očekuje da oni budu „veći Srbi od Srba“ u odbrani Kosova i Metohije. Odlukom o prihvatanju EULEKS-a Moskva je shvatila da Srbija nikada neće da uđe u ozbiljniji sukob sa EU i sa Amerikom. I zaključila je da, ako nije spremna da uđe u taj sukob zbog sopstvenog interesa i odbrane svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, onda sigurno neće nikada to da uradi kada su u pitanju interesi Rusije. Samo bih vas sada podsetio da, u suštini, sadašnji Briselski sporazum u potpunosti rastura ovaj sporazum o šest tačaka, jer taj sporazum o šest tačaka jeste ono što je garantovalo i granične prelaze pod pravilima UNMIK-a i ono što je garantovalo srpske institucije na severu Kosova. Ovo je, u stvari, ono zbog čega i mislim da ovaj novi Briselski sporazum jeste deo iste strategije EU i Amerike, gde ono što se danas dogovore i što danas garantuju, sutra rasturaju i donose, kroz nove dogovore sa vlastima u Beogradu, mnogo lošija rešenja za Srbe na KiM i za samu Srbiju.

[restrictedarea]

Situacija na jugu Srbije, u „Preševskoj dolini“, predstavlja latentnu pretnju. Može li tamo da se dogodi neka nova albanska pobuna, poput one iz 2001. godine, i može li ona da se dogodi bez, makar prećutne, dozvole SAD-a? Imaju li SAD interes da na ovaj način destabilizuju Srbiju, i kakav je, s tim u vezi, interes EU?
Trenutno ni SAD, ni EU nemaju interes da otvaraju nova žarišta u Srbiji, pogotovo što misle da su blizu rešenja problema na severu Kosova. Oni u ovom momentu ne bi hteli da vide da se dovodi u pitanje teritorijalni integritet Srbije, kada javno obećavaju da više nema promena granica na Balkanu.
Ipak, ako hoće da spreče dalju dezintegraciju država na prostoru bivše Jugoslavije, onda, jednostavno, te države moraju da izgrade ozbiljnije institucije, i da se ponašaju kao ozbiljne države, a ne kao protektorati EU ili SAD-a. Same moraju da zasluže da budu poštovane i da njihov teritorijalni integritet i suverenitet takođe bude poštovan. Ponašanje srpske političke elite i vlasti pod Borisom Tadićem, a sada pod Vučićem, Nikolićem i Dačićem, u suštini garantuje da će Srbija imati probleme da očuva svoj teritorijalni integritet i suverenitet.
Način na koji su vodili pregovore oko Kosova, gde su nedosledno branili državni interes, izrugivali se Ustavu Srbije i odrekli se svojih građana i teritorije, obećava da će i druge nezadovoljne manjine da traže rešenje preko internacionalizacije sopstvenog pitanja, i otvara mogućnost da neki od njih ponovo koriste nasilje, pogotovo zbog toga što u poslednjih nekoliko godina vlasti u Beogradu govore da nikada više neće da koriste silu. Tako neodgovorne tvrdnje samo stvaraju veću šansu za nove sukobe i novo nasilje, jer oni koji dovode u pitanje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije mnogo su odlučniji da postignu svoje ciljeve, pa makar i morali da ginu i da ubijaju za te ciljeve. Time se stvara disbalans straha od mogućeg nasilja, gde prednost ide strani koja nasiljem preti.

Pokrajinske vlasti u Vojvodini izašle su nedavno u javnost sa predlogom Deklaracije o zaštiti ustavnih prava Vojvodine. Puki slučaj ili koordinisani pritisak na Beograd?
Ne verujem da je neko koordinisao najavu deklaracije u Vojvodini sa pritiskom na Beograd oko predloga sporazuma u Briselu. Mislim da to više govori u korist mog argumenta da neozbiljno ponašanje državne i političke elite u odbrani suvereniteta i integriteta države na Kosovu i Metohiji potpaljuje nove sukobe i ohrabruje one ljude koji bi želeli slabiju državu ili da se, u nekim ekstremnim slučajevima, otcepe od države koja odumire. Ne verujem da pitanje Vojvodine može da ide istim putem kao što je išlo Kosovo, ali mislim da jasno pokazuje kakvu pogrešnu politiku je vodila prošla vlast, a koju danas vodi i sadašnja vlast. Već duže vreme tvrdim da značaj Kosova i Metohije za Srbiju prvo i prvenstveno nije zbog istorije, religije ili bilo kakve emocije, nego je potpuno vezan za pitanje opstanka države; ne može Srbija da izgradi mir i stabilnost na osnovu odricanja od sopstvenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu, a da to nema posledice u vezi sa drugim pitanjima, poput juga Srbije, Sandžaka i Vojvodine. Ne može Srbija da se, kroz argument „većeg dobra“, odrekne građana na KiM, a onda da očekuje da drugi građani u Srbiji imaju osećanje sigurnosti i bezbednosti i da veruju da država može da ih odbrani od neke pretnje. Isto tako, ne mogu vlasti u Beogradu da se ponižavaju kao što se ponižavaju u pregovorima sa Prištinom i EU, a da to nema negativan efekat na državne institucije i na sopstvene građane. Sve što su politička elita i državni vrh radili vezano za Kosovo, samo je još više degradiralo državu i izgradilo jedan temelj neodlučnosti, sebičnosti i nesposobnosti koji će Srbiju još mnogo da koštaju.

S tim u vezi, koliko je izgledno otvaranje tzv. vojvođanskog pitanja? Jelko Kacin već je Vojvodinu nazvao „ključnom“ za dalje srpske EU integracije, predsednik vojvođanske skupštine Ištvan Pastor još prošle godine dogovorio se u Briselu da se u narednim izveštajima Evropske komisije o Srbiji posebno apostrofira situacija u Vojvodini…
Vojvođansko pitanje na neki način već je otvoreno, ali mislim da Vojvodina nije sledeće žarište. U Vojvodini ne postoji kritična masa ljudi koji su spremni da rizikuju nasilje i ozbiljniju konfrontaciju sa sugrađanima oko pitanja autonomije. Jednostavno, demografija im ne ide u korist, pogotovo onima koji latentno ili aktivno podržavaju moguću secesiju. Pitanjem autonomije se manipuliše, prvo od strane autonomaša da bi zadržali politički prostor na lokalnom nivou, obezbeđujući sebi lojalne glasače koji im obezbeđuju koalicioni kapacitet koji se onda naplaćuje većim strankama. Mislim da su Bojan Pajtić i DS procenili da moraju da iskoriste ranjivost „državnog vrha“ da bi pokušali da ojačaju sopstvenu poziciju i da bi pokušali da stvore podele u vladajućoj koaliciji. Ova akcija DS-a je naprednjacima i socijalistima došla u pravom momentu, i iskoristili su priliku da skrenu pažnju sa onoga što su pripremali da urade oko severa Kosova, a da istovremeno dobiju jeftine poene kao odlučni branioci države i nacionalnog interesa. Umesto da pokažu snagu države u Briselu, oni su to uradili u Vojvodini.

Već duže vreme traju ozbiljni pritisci na Republiku Srpsku, s ciljem stvaranja što unitarnije Bosne i Hercegovine. Hoće li RS zadržati snagu da se tim pritiscima odupre, i, s tim u vezi, šta očekujete da će se tražiti od Beograda?
Ne znam šta me više uznemirava, moguće akcije Amerike i EU protiv RS ili mogućnost da „državni vrh“ Srbije „brani“ Republiku Srpsku.
Mislim da trenutno pritisci na Republiku Srpsku nisu baš toliko veliki. Ne zbog toga što ne postoje ozbiljne pretnje prema RS, nego zbog toga što su Amerika i EU trenutno potpuno fokusirani na sever Kosova. Oni koji bi iskoristili međunarodnu zajednicu u Bosni, pre svega bošnjački političari, ne mogu da računaju na podršku međunarodne zajednice, jer najveći problemi trenutno u Bosni nalaze se baš u Federaciji, u odnosima Bošnjaka i Hrvata. Isto tako, opozicija u RS je, po mom mišljenju, prerano krenula sa vrlo agresivnim napadima na Milorada Dodika i SNSD, misleći da promena vlasti u Srbiji otvara veći prostor za njih i stvara nove okolnosti, gde bi Dodik i SNSD bili izolovani od vlasti u Beogradu, a možda i pod udarom tih vlasti.
Iako ne mislim da su sadašnje pretnje toliko velike i značajne prema RS, uveren sam da, kada bi EU i Amerika rešili problem severa Kosova kako to žele i kako su to nametnuli preko ponuđenog predloga koji je vlast u Beogradu prihvatila, onda bi bili spremniji da otvore novi front prema RS. Ako se to desi, onda svi moraju biti svesni, i u RS i u Srbiji, da je nerealno očekivati da Beograd odlučno i dosledno podrži i pomogne Banjoj Luci. Ako Vučić, Dačić i Nikolić nisu bili spremni da dosledno i odlučno odbrane interes Srbije oko Kosova, zašto onda misliti da bi bili odlučniji i dosledniji u odbrani RS? Jednostavno, koristeći argumente „većeg dobra“ i „Evropska unija nema alternativu“, Beograd je sebe doveo u poziciju da svaki problem van Beograda, i svakog Srbina van Beograda, vidi kao mogući problem i moguću prepreku na „evropskom putu“ Srbije. Nažalost, ili će ova politika da se menja u Beogradu, ili će Banja Luka morati da, kad-tad, uđe u sukob i sa „državnim vrhom“ Srbije.

Za kraj, očigledno je, i iz naših dosadašnjih pitanja i iz svega što se na ovim prostorima desilo u protekle dve decenije, da se interesi Srba i SAD-a na ovim, našim prostorima direktno sučeljavaju. Kako je došlo do toga? Da li je, i šta, Srbija mogla da uradi drugačije, pa da joj, umesto protivnika, SAD budu saveznik kakav su Hrvatima, Bošnjacima, Albancima…?
Interesi Srba i SAD-a na prostoru bivše Jugoslavije sukobljavaju se prvo i prvenstveno zbog neodgovornosti, neodlučnosti i nesposobnosti srpske političke elite, koja nije mogla da izgradi minimalni konsenzus u društvu oko bilo kojeg značajnog pitanja. Drugo, jednostavno su bili, a i dalje su nesposobni da definišu državne interese i državnu politiku. Zbog toga je, onda, nerealno očekivati da Amerika može povoljnije da prihvati stavove i interese Beograda, ako već vlast u Beogradu ne može jasno da definiše koji su to interesi. Mislim da je, u suštini, najveći problem u odnosima Beograda i Vašingtona uvek bio u tome da vlasti u Srbiji niti mogu da artikulišu svoje interese, niti su bile spremne da se izbore za svoje interese. Isto tako, uveren sam da su odnosi između Vašingtona i Beograda potpuno pogrešno izgrađeni, kada je posle pada Miloševića nova politička elita prihvatila okvir uslovljavanja kao temelj za izgradnju odnosa sa Amerikom. Bilo je više prilika da se taj temelj rasturi i da se izgradi novi i zdraviji temelj za te odnose, ali zbog unutrašnje politike, loših procena srpskih političara i zbog međusobnih sukoba, bilo je jednostavnije koristiti Ameriku u tim unutrašnjim borbama. U ovom kontekstu, greške se vide od momenta kada je Amerika izgradila politiku uslovljavanja vezano za hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića. Zoran Đinđić, da bi pokazao ko ima pravu vlast u Srbiji, uhapsio je i izručio Miloševića, a to je garantovalo da će Amerika da insistira i na hapšenju i svih drugih optuženih od strane Haškog tribunala. Prvi ozbiljan sukob između Đinđića i (tadašnjeg američkog ambasadora) Montgomerija desio se kada je Đinđić tražio da se odloži hapšenje generala Pavkovića, jer je on tada njemu bio koristan u borbi sa Koštunicom. Posle, kada su usledila nova uslovljavanja u vezi sa Haškim tribunalom, Koštunica i Tadić su pokušali da izbegnu sukob sa EU i sa Amerikom, s tim što su odugovlačili hapšenja i usporavali saradnju, samo da bi na kraju prihvatili da ispoštuju sve postavljene uslove. Tadić je koristio uslovljavanje Amerike i EU vezano za Kosovo da oslabi i na kraju sruši Koštunicu, misleći da će on, kao „prozapadni“ čovek, dobiti više razumevanja Amerike i EU. Na kraju, i on je u velikoj meri bio žrtvovan kroz politiku uslovljavanja, koja je otvorila prostor za izbornu pobedu Tomislava Nikolića. Sada ponovno imamo situaciju u kojoj se, u vladajućoj koaliciji, politika uslovljavanja Amerike i EU koristi u međusobnim sukobima oko vlasti između Vučića i Dačića i između Vučića i Nikolića. Umesto da pokažu jedinstvo u otporu ovoj politici uslovljavanja, koju već duže vreme sprovode Amerika i EU, srpski politički lideri su uvek koristili tu politiku da bi izgradili sebi trenutno jaču i bolju poziciju u odnosu na svoje političke rivale, a to je ne samo štetilo državi i državnim interesima, nego je i zabetoniralo politiku uslovljavanja kao osnovni princip odnosa Amerike i Srbije. Tako da sam uveren da najveću odgovornost za loše odnose i stalno sukobljavanje interesa između Srbije i SAD-a snose politički lideri Srbije. Potrebna je promena u mentalitetu srpske elite, a pogotovo u mentalitetu srpskih političkih lidera, da bi konačno razbili politiku uslovljavanja u odnosima sa Amerikom. Milorad Dodik i drugi politički lideri u RS uspeli su to da urade, i da izgrade mnogo bolje i zdravije odnose sa Amerikom i EU.

[/restrictedarea]