OBRAD KESIĆ: Briselski sporazum ubrzava raspad Srbije /prvi deo/

Razgovarao Nikola Vrzić

Stvaraju strah među ljudima da će, ukoliko ne pristanu na sporazum iz Brisela, „umirati od gladi“ ili biti izolovani i pod nekakvim novim sankcijama, ili da će biti novih ratova. Sve to su obične laži, klasično zastrašivanje ljudi i korišćenje straha kao političkog argumenta tamo gde nedostaju ozbiljni argumenti

Kuda ide i čemu može da se nada Srbija posle Briselskog sporazuma sa Hašimom Tačijem? Analiza i procene koje, u razgovoru za „Pečat“, iznosi analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić, ne ulivaju mnogo nade u bolju budućnost. I sva je prilika da će svoje negativne posledice ovakav Briselski sporazum iskazati i u drugim delovima Srbije, ali i Republike Srpske, kao i u odnosu Srbije sa Rusijom i – naizgled paradoksalno – sa Sjedinjenim Američkim Državama, o čemu će reči biti u drugom delu intervjua sa Obradom Kesićem, koji ćemo objaviti u narednom broju našeg lista.

Kako gledate na sporazum koji su u Briselu postigli Beograd i Priština? Da li je to pobeda Beograda, kako tvrde vlasti i najveći deo medija u Srbiji ili pak težak, u našoj istoriji nezabeležen poraz kojim je Srbija faktički prihvatila nezavisnost Kosova?
Mislim da je ovaj sporazum samo najnoviji potez jedne političke elite koja već duže vreme nema ni volju, ni odlučnost da se izbori za državne interese na Kosovu i Metohiji. Jednostavno, od Borisa Tadića, pa do Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića koji čine sadašnji tzv. državni vrh, veći deo političke elite u Srbiji već duže vreme gleda na Kosovo i na Srbe i druge nealbance koji tamo žive, a koji su građani Srbije, kao na neku vrstu tereta i prepreke na putu Srbije prema EU. Za tu političku elitu jedini i najvažniji interes jeste taj put ka EU.
Ova politička elita, i za vreme bivše i sadašnje vlade, u suštini je pokazala da je nesposobna, nezrela i nedosledna u odbrani državnih interesa. Mentalitet i mentalni sklop tih ljudi najbolje opisuju stručnjaci koji su se bavili političkim elitama u raznim kolonijama. Tako, na primer, Nijal Ferguson opisuje kako je bilo moguće da samo nekoliko hiljada engleskih birokrata potpuno drži pod kontrolom više desetina miliona građana Indije, s tim što zaključuje da to ne bi bilo moguće da politička elita Indije nije voljno sarađivala u tome, najviše zbog sopstvenih interesa. Engleska imperija nikada ne bi mogla sama da kontroliše tu ogromnu teritoriju i taj ogroman broj ljudi. Taj imperijalistički mentalitet na Balkanu već duže vreme pokazuju jedan deo EU i Amerika. Pedi Ešdaun, bivši visoki predstavnik u BiH, u jednoj od svojih knjiga objasnio je tajnu moći tzv. Bonskih ovlašćenja, rekavši da bez saradnje i saglasnosti političke elite i naroda nikada ne bi mogao da nameće bilo koju odluku preko Bonskih ovlašćenja. U Srbiji, i bez formalnog statusa kolonije i kvaziprotektorata, i bez visokog predstavnika, sadašnja politička elita prihvatila je u potpunosti ovakav pasivan, servilan i u velikoj meri sebičan mentalitet. Oni su priželjkivali status protektorata, jer bi pod takvim statusom sve bilo jasno pošto bi onda svi znali da to što rade, rade jer nemaju izbora, a ovako moraju da uvuku sve građane, državu i sve državne institucije u glib poniženja, predaje i otvorene saradnje u rasturanju državnih i nacionalnih interesa. Zbog svega toga, ne vidim da je ovaj najnoviji sporazum sam od sebe toliko značajan, jer on predstavlja samo najnoviji korak prema istom cilju koji je odavno postavljen od strane prethodne vladajuće koalicije, a to je da se Srbija reši problema Kosova, što znači da Srbija žrtvuje svoje građane i svoj teritorijalni integritet i suverenitet, zato što sadašnja vlast, kao i prethodna vlast, nema političku volju da nastavi borbu za teritorijalni integritet i suverenitet Srbije.

[restrictedarea] Što se tiče samog sadašnjeg sporazuma, pa i oni (državni vrh) sami govore da je loš, ali se pravdaju da je najbolji koji su oni mogli da postignu u ovom momentu. Što onda traži odgovor na logična pitanja – da li je ovo najbolji sporazum koji je iko drugi sa srpske strane, da se tu našao, mogao da ispregovara, i kakav bi bio sporazum da su čekali neki drugi momenat? Ali da budem fer, konačan odgovor na vaše pitanje trebalo bi da se da naučno i bez emocija. Ako se složimo da su najavljeni ciljevi, koje je „državni vrh“ sam postavio za sebe, bili da obezbede garancije za bezbednost i odbranu prava za srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, da unaprede put Srbije prema članstvu u EU, da smanje šanse za nove sukobe i da konačno počnu novu eru u odnosima Srbije sa EU i sa Prištinom, onda, nažalost, isto moramo da dođemo do zaključka da ništa od ovoga nisu postigli. Zabetonirali su politiku uslovljavanja kao glavni temelj odnosa sa EU i Amerikom, ali još gore od toga, ovakvim lošim pregovaranjem vezali su put Srbije prema članstvu u EU čvrsto i potpuno za pitanje Kosova. Sad Srbija jedino može da uđe u EU ako to čini u paketu, zajedno sa nezavisnim susedom, državom Kosovo. Zbog ovog rezultata, ako ni zbog čega drugog, Vučić i Dačić trebalo bi da podnesu ostavku.
Na nedavnom saslušavanju u američkom Kongresu Džonatan Mur, kao predstavnik Stejt departmenta i administracije, priznao je da su sve garancije koje su date Srbima na severu Kosova privremene, i da mogu da se menjaju u budućim dogovorima Beograda i Prištine, tako da danas Kosovske bezbednosne snage ne mogu na sever, ali već sutra bi, možda, i mogli. Kakve su onda to garancije? Da li neko, stvarno, misli da će isti pregovarači sutra biti dosledniji i odlučniji u odbrani Srba na severu u narednim pregovorima, ako to sada nisu bili? Ni u jednom pogledu ne možemo da kažemo da je ovaj sporazum dobar, i da obećava nešto bolje za Srbiju i za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Ono što je Srbija prihvatila u suštini predstavlja zajednički prištinsko-briselsko-vašingtonski predlog rešenja „problema“ severnog Kosova, to jest uspostavljanja suvereniteta nezavisnog Kosova na čitavoj njegovoj teritoriji. Šta je za vas veće iznenađenje (ako iznenađenja uopšte ima) – što su predstavnici nezavisnog Kosova, EU i SAD pred Srbiju izašli sa zajedničkim predlogom (umesto da EU bude nepristrasan medijator u pregovorima Beograda i Prištine) ili što je Srbija taj predlog ipak prihvatila?
Ne mogu da kažem da me je išta od toga iznenadilo. Mene je više iznenadilo ono privremeno „ne“ koje je dato kao odgovor na prethodnu ponudu. U Srbiji se u javnosti već duže vreme objašnjava da „državni vrh“ nema izbora i da mora da „spasava ono što se spasiti može“ ili da mora da prihvati najbolje od mnogo lošijih mogućih rešenja. Stvarali su strah među ljudima da bi, ukoliko ne pristanu, „umirali od gladi“ ili bili izolovani i pod nekakvim novim sankcijama, ili da bi bilo novih ratova. Sve ovo što je izgovoreno su obične laži, klasično zastrašivanje ljudi i korišćenje straha kao političkog argumenta tamo gde nedostaju ozbiljni argumenti. Takozvani državni vrh tvrdi da je napravio hrabar potez, a ja tvrdim da je to kukavički i bednički potez, koji govori koliko su neozbiljni i nezreli kao političari. Veća hrabrost bila bi da stanu iza svoje odluke i da kažu javno da je to njihova politička volja i političko uverenje, to jest da Srbija mora da izabere EU, a ne Kosovo i Metohiju zbog toga što oni veruju da je to jedini način da Srbija opstane i da izgradi bolju budućnost za sebe. Ovo bi bilo poštenije i hrabrije da urade. Više bih ih poštovao i prihvatio bih da je njihov stav legitiman, iako se sa njim ne slažem, jer ne smatram da će preko žrtvovanja Kosova Srbija rešiti sve ostale probleme, niti da će na ovaj način obezbediti trajni mir.
Bedno je i jadno da „državni vrh“ sada pravi jednu predstavu gde se Srbi na severu Kosova prikazuju kao kriminalci, bednici i na neki način neprijatelji Srbije. Ako su iskreno želeli da izgrade i minimalne garancije za opstanak Srba na Kosovu, onda bi barem otvorili mnogo iskreniji dijalog sa tim ljudima, uključili bi ih u ceo proces pregovora u Briselu i držali bi se onoga što su im obećali. Ovako, ispada da ne važi ništa što je obećano, i da bi Srbi na severu Kosova i ostatku Kosova i Metohije trebalo da veruju kada im se kaže da je to što je postignuto u Briselu najbolje i najviše što se moglo postići. Zašto bi im verovali, kada se uzme u obzir da su isto tako govorili i pre, kada je prethodna ponuda bila na stolu, pa onda, kada je vlast u Beogradu rekla „ne“, dobili smo ovu ponudu za koju tvrde da je mnogo bolja i da je prihvatljivija. Postavlja se pitanje šta bi tek dobili da su rekli „ne“ i ovoj ponudi?

Kako objašnjavate konsenzus na srpskoj parlamentarnoj sceni (koji „remeti“ samo DSS), postignut oko prihvatanja ovog sporazuma?
To objašnjavam vrlo jednostavno – Srbija je već duže vreme stranačka država, a parlament fabrika za dizanje ruku, gde članovi stranaka, kao neka vrsta mašinerije u industrijskoj proizvodnji, automatski podižu ruke kada stigne impuls za to od stranačkih rukovodilaca. Nema tu nimalo razmišljanja, niti iskrene debate, a pogotovo nema postavljanja pitanja volje pojedinačnih poslanika. Verujem, kada bi sutra stiglo naređenje iz stranačkih štabova da se glasa protiv istog sporazuma, da bi glasanje bilo vrlo slično, s tim što bi se promenile uloge DSS-a i LDP-a. Svi ostali članovi stranaka bi, jednostavno, sledili volju svog lidera i svoje stranke. Ovakva stranačka mašinerija gradi se na osnovu negativne selekcije, gde samo oni koji prihvate da ne misle svojom glavom i da glasaju kako im se stranački vrh naredi, mogu biti narodni poslanici. Koliko je ovo rezultat stranačke politike toliko je i rezultat takozvanih evropskih vrednosti, gde je merilo demokratije i efikasnosti Skupštine puko prepisivanje i usvajanje EU zakona, a ne da li se vodi iskrena i otvorena debata o predlozima zakona i da li je iko od narodnih poslanika uopšte pročitao te predloge, i da li ih razume.

Kakve posledice po budućnost Srbije – negativne i, ako ih ima, pozitivne – očekujete posle ovakve odluke?
Ako ima pozitivnih efekata i posledica posle ove odluke, one mogu biti samo kratkoročne, tj. da Srbija konačno dobije taj datum koji je u suštini motor i glavna motivacija za donošenje ovakve odluke. Ali dugoročno, po mom mišljenju, sve je štetno. Od krupnih interesa Srbije, pa do vrlo bitnih interesa vezanih za bezbednost i sigurnost Srba i drugih nealbanaca na Kosovu. Hajde da krenemo od tih krupnijih interesa. Prvo, proces dezintegracije SFRJ i dalje traje. Ono je bilo obustavljeno jedno vreme Dejtonskim sporazumom i prihvatanjem, od strane Amerike i Evrope, Slobodana Miloševića kao partnera u implementaciji tog sporazuma. Taj proces dezintegracije SFRJ ponovno je pokrenut napadom NATO-a na Srbiju, proglašenjem nezavisnosti Kosova. Sada nam te iste zemlje, koje su nasilno ugrozile teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantuju da će, ako Srbija prihvati „realnost“, taj proces biti završen za sva vremena i da nikada više neće biti promene granica.
Nažalost, niti oni imaju moć da to garantuju, niti vredi verovati u njihovu reč, jer su više puta pokazali da su nedosledni svojim obećanjima kada je u pitanju promena granica na prostoru Balkana. Oni su dali takvu reč i na početku raspada SFRJ, pa smo videli velike promene granica, onda su dali svoju reč posle Dejtona samo da bi prekršili tu istu reč posle nekoliko godina, a da vas ne podsećam koliko puta su lagali oko statusa Kosova, od toga da su garantovali da će prvo da se ispune standardi, pa onda da se rešava status, sve do toga da i dan-danas čekamo da se ti isti standardi ispune. Jednostavno, ovo rešenje i dogovor Beograda i Prištine garantuje nastavak procesa dezintegracije, zato što „državni vrh“ pokazuje da nije odlučan, niti dosledan u odbrani sopstvenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a još gore, pokazuje da je pod pritiskom spreman da se odrekne i svoje teritorije i svojih građana. Ovo samo može da ohrabri sve buduće pokrete secesionizma na ovim prostorima, od juga Srbije, pa do Makedonije i Bosne i Hercegovine. Ovo otvara mogućnost za dalje cepanje Srbije, a uz to rastura sve ono što izgrađuje stabilnost u jednoj državi, tj. Ustav i odgovornost države i njenih predstavnika da brane svoje građane i svoju teritoriju. Da li mislite da Srbi koji žive u Preševu, Bujanovcu i Medveđi sada mogu mirnije da spavaju, nego što su spavali pre sporazuma? Da li mislite da Srbi u Sandžaku mogu biti uvereni da će država i „državni vrh“ da ih doslednije brane od načina na koji su branili njihove sugrađane na Kosovu? Da li mislite da bilo koji građanin Srbije sada može da ima poverenje u „državni vrh“ da će da ispoštuje Ustav i zakone ove zemlje? Jednostavno, ovaj sporazum ubrzava raspad zemlje i urušava vladavinu prava i samu državu.
Što se tiče Srba na severu Kosova, ovaj sporazum ih žrtvuje na oltar EU sa nadom da će Srbija konačno da se reši i njih i Kosova, i na taj način da skine prepreku sa svog puta prema EU. Prvo, ovo garantuje da će ta prepreka i dalje da postoji, jer je „državni vrh“ uspeo kroz svoju lošu politiku i još lošiju strategiju pregovora da veže političko uslovljavanje EU u potpunosti sa implementacijom ne samo ovog sporazuma, nego i svih prethodnih i budućih sporazuma, što znači da postoje stotine i stotine argumenata i budućih momenata za dalje ucene pojedinih članica EU, poput Nemačke, i da Srbija ne samo da se nije rešila KiM, nego je garantovala da će još godinama to da bude glavno merilo za članstvo u EU. Sami Srbi na Kosovu sada su stavljeni potpuno na milost i nemilost međunarodne zajednice, koja nije pokazala ni volju, ni odlučnost da ih sačuva i odbrani od svakodnevnog nasilja, maltretiranja i diskriminacije. Nažalost, Srbi u enklavama su doživeli getoizaciju i ugroženi su do te mere da ne možemo da govorimo o ozbiljnijoj mogućnosti za povratak drugih Srba i nealbanaca. Vlast je rasturila i ono malo dileme za albanske lidere oko mogućeg korišćenje sile protiv Srba na severu, pa i u enklavama. Ovaj sporazum u suštini ništa ne rešava i otvara samo novi ciklus nasilja, političkog uslovljavanja i rasturanja Srbije.

Sa kakvim je posledicama Srbija mogla da se suoči da je ostala istrajna u svom odbijanju da nastavi sa sprovođenjem Ahtisarijevog plana, jer postignuti sporazum predstavlja upravo to? Jedna od verovatnih posledica bilo bi i nedodeljivanje datuma za početak pregovora sa EU. Koliko bi, zaista, time Srbija bila na gubitku?
Da je Srbija istrajala u svojoj odluci da odbije da preda svoje građane i suverenitet nad severu Kosova, u kratkom roku bi sigurno videla pojačani pritisak EU i SAD-a, i uz taj pritisak bi išla i pretnja i, naravno, ne bi dobila datum za početak pregovora sa EU, ali istovremeno bi videla veliku gužvu, razne evropske i američke predstavnike koji dolaze u Beograd da ubeđuju vlast da to prihvati. Posle nekoliko nedelja, da je ostala dosledna u svojim stavovima, videla bi ozbiljniji pristup EU, koja bi morala da uvaži osnovne interese Srbije, i mislim da bi pod tim okolnostima Srbija mogla mnogo više da postigne u narednim rundama pregovora. Da je to uspela u velikoj meri bi prebacila pritisak sa sebe na Prištinu, i Tači bi bio pod velikim pritiscima da prihvati mnogo manje nego što je tražio. Odgovorno tvrdim da je Srbija imala alternativu, ali da „državni vrh“ nije imao političku volju, niti odlučnost da se izbori za bolje rešenje. To tvrdim, prvo i prvenstveno, zbog iskustva Republike Srpske u pregovorima sa predstavnicima EU i Amerike, u kojima je RS izgradila sebi bolji i zdraviji odnos sa tim zemljama zbog toga što one znaju da ništa ne može da se reši u Bosni bez dogovora sa Banjom Lukom. Isto tako ništa ne može da se reši na Kosovu bez dogovora sa Beogradom, a to i jeste najjači adut koji će Srbija ikada da ima. Šteta je što tako lako odstupa i predaje taj adut, bez bilo kakve ozbiljnije borbe. Članovi „državnog vrha“ lažu kada kažu da je istorija iz bliže prošlosti pokazala da svaki put kada Srbi odbiju neki sporazum ponuđen od strane Zapada, da sve što sledi je lošije. Tačno je da je plan Z-4 bio bolji nego ono što se na kraju desilo sa Srbima u Hrvatskoj posle njegovog odbijanja, ali bilo je nekoliko ponuda koji su bile gore od Z-4 i koji su odbijene i u Beogradu i u Kninu pre nego što se došlo do Z-4. A Dejtonski sporazum je uspeo zbog toga što je osnovni deo tog sporazuma prihvatanje realnosti da RS postoji, i da predstavlja političku volju i opredeljenje Srba koji su se žrtvovali da bi je stvorili. Vens-Ovenov sporazum koji je odbijen na Jahorini od strane Narodne skupštine RS i vojnih i političkih predstavnika Srba RS nije predviđao RS, i nije prihvatao političku volju Srba u BiH da imaju svoj entitet. Milošević je uveo sankcije protiv RS i postavio na blokadu Drini, jer je želeo da slomi njihovu političku volju i odlučnost. Na kraju, on i Holbruk morali su da prihvate da je minimalan uslov za mir – prihvatanje RS. Ima i drugih primera da, kada se kaže „ne“, to ne znači da će nešto gore da bude ponuđeno, niti to znači da neće biti boljih rešenja. Nažalost, sadašnji „državni vrh“, zbog toga što nema političku volju za iskreniju i dosledniju borbu, želi da kroji istoriju na način koji bi prikrio taj nedostatak i opravdao njihovu odluku, koja ne može da se odbrani na drugi način.

Da li će se, i kada, pred Srbiju postaviti zahtev da Kosovu omogući, koliko je to u njenoj moći, učlanjenje u Ujedinjene nacije, kao i zahtev za formalnim priznanjem Kosova?
Pa naravno da će taj zahtev da se stavi pred Srbiju, jer sve ovo što se radi vodi do tog cilja. Ne mogu predvideti kada će se to konačno i formalno desiti, ali je jasno, ako pratite izjave predstavnika pojedinih vlada, članica EU, pa i nemačkog Bundestaga, da u suštini to i sada jeste ključni uslov za Srbiju na njenom putu do članstva u EU.

Srbi severnog Kosova odbacili su Briselski sporazum kojim se podvrgavaju vlasti Prištine. Kakvo držanje Prištine, ali i Beograda očekujete u svetlu tog odbijanja?
Priština će da učini sve što može da pritisne EU, KFOR i EULEKS da se ubrza implementacija dogovora. Oni će non-stop da tvrde da se sporazum sporo ili loše sprovodi, da bi očuvali momentum koji je izgrađen u pregovorima, gde je ceo pritisak EU i Amerike bio usmeren na Beograd, sa nadom da će, kroz implementaciju sporazuma i kroz nove pregovore sa Beogradom, da ostvare svoje ključne ciljeve koje nisu dosad mogli da ostvare. U suštini ništa oko sprovođenja sporazuma nije definisano u samom dogovoru, osim što se određuju neki datumi za donošenje odluka i novih dogovora oko implementacije sporazuma. Isto tako, kao što sam prethodno spomenuo, američka administracija vidi ovaj sporazum samo kao privremeno rešenje koje otvara mogućnost za nove dogovore. Za Prištinu ključ uspeha će biti u tome da u potpunosti rasturi srpske institucije na severu Kosova, da dovede srpske opštine pod vlast i kontrolu institucija u Prištini, i da prinudi vlast u Beogradu da slomi sav otpor prema sporazumu na severu Kosova. Dugoročnije, Priština će sve da učini da dođe do novog sporazuma koji bi otvorio mogućnost ulaska snagama ROSU i budućoj vojsci i na teritoriju severnog Kosova. Garancije NATO-a da to ne mogu u ovom momentu, samo su privremene garancije i ta zabrana je samo privremena zabrana. Što se tiče Beograda, mislim da će „državni vrh“ da učini sve što je moguće da prebaci odgovornost za implementaciju sporazuma u potpunosti na Brisel i na Vašington. Neće hteti da se preopterećuju problemima Srba na severu Kosova. Oni ovim sporazumom peru ruke, ne samo što se tiče odgovornosti prema svojim građanima na severu Kosova, nego i generalno prema Srbima na KiM. Oni će nastaviti sa sadašnjom politikom želje da ubrzaju proces pregovora sa EU oko članstva, ali taktikom koju su izabrali oni garantuju svoj neuspeh, jer ishod njihovog dosadašnjeg truda je da je taj proces dugoročno vezan za pitanje Kosova.

[/restrictedarea]