Nož u leđa

Piše Nikola Vrzić

Srbima sa severa Kosova Ivica Dačić preporučio je da se žale Hašimu Tačiju, a ne njemu, a Srbe sa juga Kosova nije hteo ni da primi. Nisu imali zakazano…

Petnaestogodišnje dečake, Srbina F.Z. i Goranca A.Š, u subotu su u Kosovskoj Mitrovici, u multietničkoj Bošnjačkoj mahali, nožem u leđa udarili Albanci D.K. (17) i B.S. (18). Policija je pronašla krvavi nož, napad je okarakterisan kao ubistvo u pokušaju, a D.K. i B.S. su uhapšeni. I odmah potom, odlukom nadležnog tužioca, pušteni da se brane sa slobode… „To je još jedan pokazatelj šta Srbe čeka u nezavisnom Kosovu i ako dođe do sprovođenja (Briselskog) sporazuma“, ispravno je ocenio Krstimir Pantić, zamenik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Otvoreni lov na kosmetske Srbe, da potvrdi Pantićeve reči, nastavljen je i južno od Ibra; po 30 dana pritvora određeno je Saši Nikoliću i Daliboru Đorđeviću, inače radnicima srpske Opštine Gnjilane, zbog tobožnje špijunaže Kosovskih bezbednosnih snaga, a Stefan Cerović pronađen je krvav i mrtav (uzrok smrti: nepoznat) u metohijskom selu Belo Polje…

NATO OSLOBOĐENJE Ali šta je onaj nož u leđa, ova oslobađanja krivih i pritvaranja i ubijanje nevinih, spram noža zabijenog u leđa Srbiji i Srbima u Skupštini Srbije prošlog petka? Kada je Skupština pokazala da, uz premalo izuzetaka, nije ništa bolja od vlade i dvojca Dačić-Vučić koji joj je na čelu. I koji je, nedelju dana ranije, parafirao predaju srpskog Kosova i Metohije Hašimu Tačiju.
Taj paraf potvrdila je ubedljiva skupštinska većina od 173 poslanika. Ali, zar je išta drugo i moglo da se izrodi iz diskusije u kojoj je Čedomir Jovanović govorio o moralu, Dragan Palma Marković o mudrosti, Čankov Bojan Kostreš o patriotizmu, Dinkićev Vladimir Ilić o ekonomskom napretku? Da li je iz tog ruganja zdravom razumu i elementarnoj pristojnosti i moglo da se izrodi išta drugo do njihova zajednička odluka da Kosovo i Metohija više nije Srbija nego je Tačijeva država? U skladu, je l’, sa sramnim Briselskim sporazumom.
Ovim savezom svih tih koji Srbiji žele dobro, ako je dobro ono što nam je NATO uradio 1999. godine, ozvaničeno je zajedničko delovanje onih za koje je Srbija glasala prošlog Đurđevdana, ne znajući da im glas daje za to: za savez DS-a, SNS-a, LSV-a, SPS-a… uz spomenutu Palminu intelektualnu i Čedinu moralnu podršku. I svi su oni zajedno, od Milovana Drecuna do Žarka Koraća ili Borka Stefanovića, samo pokazali da su ništa drugo do onaj Saša Milenić – i sam je, razume se, glasao „za“ vladin izveštaj o briselskoj izdaji – onaj poslanik URS-a koji je ovogodišnji 24. mart, godišnjicu početka NATO agresije i smrti hiljada naših sunarodnika, (pro)slavio tvrdnjom da je to bilo, citiramo s gnušanjem, „NATO oslobođenje!“…

[restrictedarea] Na drugoj strani našlo se dvadeset i četvoro poslanika (manje od 10 odsto sastava Skupštine…) koji su glasali po čistoj savesti, dakle protiv sporazuma o ubijanju Srbije i protiv vladinog izveštaja o takvom sporazumu; poslanici DSS-a, poslanik SNS-a iz Leposavića Bojan Jakovljević, Dragan Todorović (poslanik Pokreta socijalista Aleksandra Vulina), Borislav Pelević, Nikola Tulimirović i, iznenađujuće s obzirom na njegovu ulogu od 2008. do 2012, poslanik DS-a i bivši ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović.

LAŽ, MITO I STRAH Šta nam sledi posle ovih noževa udarenih mučki, u leđa Srbima i Srbiji? Najpre, politička i medijska kampanja laži, podmićivanja i zastrašivanja ovdašnje javnosti.
Laž, to je tvrdnja da se sporazumu protive samo Srbi na severu Kosova, dok su oni na jugu, južno od Ibra to jest, tobože za ovakav sporazum o izgradnji Tačijeve države. Srbi južno od Ibra svoj stav su, uostalom, pokazali ovog utorka u Beogradu, iskazavši protivljenje prihvatanju Tačijeve države; dok su onih nekoliko među njima, koji sporazum podržavaju, oni Tačijevi Srbi koji su tu njegovu državu, i prinadležnosti koje uz to idu, već prihvatili i pre sporazuma, poput poslanice u Skupštini Kosova Rade Trajković ili predsednika Tačijeve Opštine Gračanica Bojana Stojanovića.
Podmićivanje, to je ono podmićivanje obećanjima boljeg života i ekonomskog prosperiteta koji će uslediti sad kad smo se napokon ratosiljali Kosova; tih smo se obećanja i dosad naslušali, svaki put kada bi vlast dodala još koju ciglu u temelj nezavisnog Kosova, i koliko se tih obećanja ostvarilo dosad, toliko će i odsad. Dakle, nijedno. Štaviše, što smo bliže Evropskoj uniji, to nas je manje zaposlenih i sve smo siromašniji. Ali sagledajmo, imajući njihova obećanja u vidu, stvari i ovako: ko je na tuđoj nesreći sagradio svoju sreću? I kakvi smo to ljudi, ako to poželimo…
Najzad, i reč-dve o kampanji zastrašivanja sankcijama, izolacijom i „Olujom“; istina je da „Oluje“ nije bilo kada smo pre šest godina odbili Ahtisarijev plan nezavisnosti Kosova, niti je tada iko i spomenuo uvođenje sankcija Srbiji. Naravno da ni sada ne bi bilo drugačije. Ali istina je i da je ličnu medijsku i političku oluju, sankcije i izolaciju doživeo onaj koji je taj plan odbacio. Vojislav Koštunica. I baš se tu, avaj, i krije pravi razlog tog zastrašivanja: oni koji su prihvatili Briselski sporazum ne plaše se „Oluje“ na severu Kosova – da se zaista brinu za taj narod, ne bi ga prepuštali Tačijevoj tvorevini – već se plaše sopstvene oluje zato što brinu samo o sebi i svom opstanku na vlasti.
Istovremeno sa ovom kampanjom laži, podmićivanja i zastrašivanja sopstvenog naroda, koja kao svoj krajnji cilj ima da sluđeni narod Srbije ubedi da poželi predaju sopstvene države (i sunarodnika), vlast se našla između čekića i nakovnja. Njeni evroatlantski prijatelji primoravaju je da pod hitno sprovede Briselski sporazum; to je prvi među novim uslovima za dodeljivanje Datuma. A narod na Kosovu i Metohiji, preko čije bi grbače i opstanka to sprovođenje trebalo da ide, sprovođenju u Tačijevo ropstvo se protivi. I šta vlast čini? Nemoćna i nesposobna da se suprotstavi svojim NATO prijateljima, suprotstavlja se sopstvenom narodu i njegovoj volji, ustavu naše zemlje i našoj crkvi.
Dačić, premijer, Srbima sa severa Kosova u utorak bahato poručuje, da potvrdi njihove crne slutnje da su u Briselu predati Tačiju: „Oni bi trebalo da se bore sa Prištinom, a ne sa Beogradom.“ A Srbe južno od Ibra on čak nije želeo ni da primi; nisu imali zakazano. A svima im preti: „Mehanizam (sprovođenja Briselskoj sporazuma) je jednostavan – ukinete plate, ukinete radna mesta i rešili ste problem paralelnih institucija.“
Usput nam vlasti obznanjuju i naum da pregaze volju građana u ostatku Srbije, referendumom koji bi organizovali na brzinu (u roku od samo 15 dana), sa manipulativno nejasnim pitanjem i uz svu evroatlantsku propagandnu mašineriju koju sad imaju na svojoj strani. Odgovoreno im je, naravno, da nema referenduma ako nije demokratski – sa jasno postavljenim pitanjem, otvorenom medijskom kampanjom i poštenim brojanjem glasova – i da bi o Briselskom sporazumu pre svega toga morao da se izjasni Ustavni sud. A on bi morao, i takav kakav je, da presudi da taj sporazum krši naš ustav; ako ga, naime, ne krši, vlast ništa ne bi sprečilo da i druge delove države na isti način, jednim parafom poput onog briselskog, preda tuđem suverenitetu.
I to je Dačića, njegovu vladu i njihove namere isteralo na potpuni čistac. Ne zanimaju njih ni Ustav Srbije, ni volja građanki i građana Srbije sa Kosova i Metohije, ni volja građanki i građana ostatka Srbije, ni vapaji Srpske pravoslavne crkve. Svi smo suspendovani u ime briselskog parafa. I imamo samo da ćutimo i trpimo. Rečima samog Dačića: „Nema referenduma.“ I: „Vlada Srbije nema šta s kim da pregovara, odlučili smo da prihvatimo ovaj sporazum i sporazum će biti primenjen.“
Ili, kako to reče mitropolit Amfilohije, ogolivši ih potpuno: „Vlastodršci srbijanski sad nagrađuju one koji su raspeli Kosovo, koji su ga bombardovali, koji su pobili hiljade nevinih, 1999. godine spalili kuće, domove, hramove razorili… Prihvataju nagrađivanje i daju im navodno pravo na nekakvu nezavisnost. Kažu sad ovi iz Beograda: kako to da se Crkva miješa u njihovu politiku? Samo ne bi trebalo da zaborave, gospoda beogradski glavari koji su sad na vlasti, da su oni obećali narodu da neće izdati i prodati Kosovo i Metohiju. Pa zato ih je narod i birao. Međutim, evo i oni sada idu putem onih koji su vršili nasilje nad Kosovom, i odriču se Kosova i Metohije, i predaju narod i kosovske svetinje na novo raspeće…“

[/restrictedarea]