MILKA STOJANOVIĆ, PRIMADONA OPERE: DUH OPERE ZAUVEK OPSTAJE

Razgovarao Raško V. Jovanović

Normalno je da opera doživljava nove transformacije zato što svako novo vreme nameće i neka nova rešenja koja bi ako su inventivna i kvalitetna trebalo prihvatiti. Operska umetnost je u velikoj prednosti jer je muzika večita

Više od pola stoleća prošlo je od Vašeg uspešnog debija na sceni Beogradske opere, 31. marta 1960. godine, kada ste nastupili kao Amelija u operi „Bal pod maskama“ Đuzepea Verdija. Molim Vas da nam prema svojim sećanjima opišete taj događaj, koji nije bio značajan samo za vas, nego i za čitavu našu opersku umetnost!
Okolnosti pod kojima sam debitovala na izvestan način su predodredile moju karijeru, jer sam morala neprekidno da uskačem u uloge i da se u iznenadnim situacijama dokazujem. Na primer, moj debi se dogodio u neobičnim okolnostima. Posle audicije u Beogradskoj operi, uz konsultaciju sa mojom profesorkom Zdenkom Zikovom debitovala sam ulogom Amelije u „Balu pod maskama“. Bila sam veoma mlada, imala sam 22 godine kada sam debitovala, i ta uloga Amelije bila je veoma zahtevna vokalno čemu sam mogla odgovoriti, ali veoma povoljna za mene jer je bila statična. Radila sam sa jednom divnom ekipom – reditelj je bio Josip Kulundžić, veliki znalac, ali i veoma zahtevan i strog. Međutim, iako sam temeljno pripremala tu ulogu, za mene je taj nastup bio iznenađenje budući da nisam ni bila predviđena da na toj predstavi pevam. Gost je bio Luiđi Otolini iz Italije, a u ulozi Amelije trebala je da nastupi Zlata Sesardić. Kako je ona sa direkcijom imala neki spor oko kostima, mene pozovu i upitaju mogu li da za tri dana uskočim i debitujem, bez obzira na to što nisam imala izrežiran treći čin, isto kao što nisam imala nijednu probu sa orkestrom jer je dirigent Bogdan Babić, koji je bio i odličan pijanista, morao otići na Brione da prati Marija del Monaka, koji je nešto pre toga gostovao u Beogradu prvi put i predsednik Tito želeo je da ga čuje. Tako sam ja ušla u jedan potpuni rizik. Ali zbog svoje mladosti i u naletu osvajačkog nagona koji je inače veoma potreban u umetnosti i samom životu, jer je potrebno neprestano pobeđivati, ponudu sam prihvatila i mogu reći nisam u celoj predstavi imala niti jednu grešku. Sa pulta dirigent Babić mi je često slao poljupce. Imala sam sreću da pevam sa našim velikim pevačima Melanijom Bugarinović, Stanojem Jankovićem, kao i Liuđijem Otolinijem izvanrednim predstavnikom čuvene italijanske vokalne škole – zaista bio je sjajan! – međutim ja sam te večeri zadobila naklonost beogradske publike koja će me svesrdno pratiti tokom čitave karijere. Prepuna sala se orila povicima „Avanti, Milka“, da je to bilo nestvarno. Bio je to zaista veliki uspeh i to u „zlatno doba“ Beogradske opere. Dobila sam i divnu kritiku Branka Dragutinovića, koji je imao veliki autoritet i bio veoma strog.

Posle Amelije nastupili ste kao Dezdemona u operi „Otelo“ Đuzepea Verdija i tom kreacijom, zbog izvanredne pevačke i glumačke dorađenosti, oduševili publiku i kritiku. Kako ste sagledavali taj Šekspirov lik kroz Verdijevu partituru?
U vreme kada sam radila tu ulogu kao apsolvent Svetske književnosti veoma dobro sam poznavala i Šekspira i veoma cenila njegov opus. Što se tiče glumačke strane uloge, imala sam sreću da je naš veliki glumac Raša Plaović pokazivao veliki afinitet prema meni, te je poželeo da tu ulogu na neki način radi sa mnom. Zajedno smo tokom dugih razgovora ponirali u suštinu toga lika, tako da mi je to mnogo pomoglo u kreiranju uloge. Što se tiče vokalnog dela koji je naravno isto toliko bitan, ako ne i bitniji,
Verdijeve uloge su odgovarale mome glasu i ja sam naročito volela da na pasaže u kojima dominira pijano ukažem i istaknem njihovu lepotu. Moj glas je autentičan dramski sopran, sa jakim centrom i dubinama, i na toj osnovi sam gradila ta nebeska pijana. Kada sam u Salcburgu pevala Dezdemonu u velikoj festivalskoj dvorani, dobila sam tako povoljne kritike u kojima su kritičari, inače veoma strogi, napisali da bi predstava trebalo da se nazove „Dezdemona“ a ne „Otelo“. Uspela sam pevajući molitvu Dezdemone „Ave Marija“ da dovedem na kraju taj pijano do nestajanja i da na neki način nagovestim smrt. Na taj način spajanjem glumačkog i pevačkog ostvarila sam neverovatnu celinu!

Uslediće Vaši uspesi u osvajanju drugih uloga Verdijevog repertoara: najpre Aida u istoimenoj operi, potom Leonora u „Trubaduru“, pa Elizabeta od Valoa u „Don-Karlosu“. Koja Vam je od ovih uloga donela najviše umetničkog zadovoljstva?
Dvoumim se između „Aide“ i „Trubadura“ – obe uloge veoma su mi drage, ali bih se ipak opredelila za Aidu, jer je ta uloga posebno lepa i osobito zahtevna, naročito ona čuvena arija „Na Nilu“ za koju moramo posedovati apsolutnu tehniku kako bismo je mogli izvesti na način dostojan Verdijevog genija. Tu ulogu sam uspešno pevala na najvećim scenama širom sveta i uvek me je naročito privlačio duet sa ocem, Amonasrom, jer on daje ogromne mogućnosti da se iskaže sva lepota verdijanskog pevanja.

[restrictedarea]

Kao Leonora u operi „Moć sudbine“ Đuzepea Verdija nastupili ste najpre u Beogradu, 1965. godine, da biste posle dve godine u toj ulozi debitovali u njujorškoj „Metropoliten operi“. U tome ste imali nesebičnu podršku Zinke Kunc, svetski poznate interpretatorke upravo te uloge. Opišite nam svoja sećanja na pripreme te uloge u Beogradu i, potom, u Njujorku.
I uloga Leonore je u potpunosti odgovarala mome glasu i srećom su sačuvani snimci čuvene arije „Paće, paće“. Opera „Moć sudbine“ je specifična i vrlo rado i često sam je pevala. Posle nastupa u „Metropolitenu“ ova uloga mi je donela trogodišnji angažman u Operi u Kelnu. Ta opera „Moć sudbine“ imala je neku simboliku za mene – sa njom sam debitovala u „Metropolitenu“, donela mi je angažman u jednoj velikoj operskoj kući, kao i mogućnost da sa velikim uspehom izvodim pasaže pijana posebno u prekrasnoj sceni sa Gvardijanom što je delovalo zaista nebeski. Njujorški kritičari su ukazivali na moju posebnu umetničku ličnost, naročito na prizor koji sam pevala sa čuvenim basom Čezarom Siepijem u ulozi Gvardijana i horom. Sa Zinkom Kunc sam tu ulogu pripremala mesec dana intenzivno, čak sam i debitovala u njenom kostimu, koji je za mene bio posebno prepravljen. Ona mi je davala mnoge sugestije tako da su mnogi operski poznavaoci nalazili izvesne sličnosti između njenog i mog glasa. Bilo je zaista divno raditi sa jednom velikom pevačicom koja je bila poznata kao interpretator te uloge, tako da me za nju i to vreme vežu najlepša sećanja.

Na sceni „Metropoliten opere“ u Njujorku oživeli ste još dve Verdijeve heroine: Aidu, potom i Ameliju u operi „Simon Bokanegra“.
Slična stvar koja se dogodila na mom beogradskom debiju, desila se i ovde sa Aidom. Birgit Nilson bila je predviđena za tu ulogu, ali je ona otkazala zbog bolesti. Meni se javio menadžer Bing i upitao me da li bih ja mogla da nastupim kroz dva dana. Partneri su mi bili fenomenalni tenor Karlo Bergonci, veličanstvena mecosopranistkinja Fiorenca Kosoto, zatim Džerom Hajns i Kornel Maknil, s kojim sam kasnije nastupala u „Simonu Bokanegri“ i ja naravno bez razmišljanja prihvatim, i samo sa jednom probom ansambla uletim ponovo u veliki uspeh. Zaista sada kada razmišljam uviđam koliko je to bio veliki podvig i toga se veoma rado sećam.

Koje biste još uloge iz svog repertoara realizovanog na sceni Metropolitena posebno izdvojili?
Liju u Pučinijevoj operi „Turandot“ i Đokondu u istoimenoj operi Amilkara Ponkijelija. Liju sam pevala sa Zubinom Mehtom za dirigentskim pultom, to je jedan fascinantan dirigent, koji stane pred orkestar i sve počinje da biva drukčije sa puno uzbuđenja i puno intenziteta. Ova uloga je toliko lepa, zapravo prekrasna, puna emocionalnosti, tako da ako se izvede sjajno i emotivno ona može čak da ugrozi i Turandot. Veoma sam volela da je pevam i sa njom sam takođe imala zapažen uspeh. Đokondu sam pevala sa Korelijem. To je treći izazov. Tu sam ulogu prvi put u životu pevala na sceni „Metropolitena“. Pripremala sam je sa svojim divnim saradnikom Dragomirom Radivojevićem, predstavom je dirigovao čuveni Fausto Kleva, pevala je mecosopran Minjon Dan. Kao i na svom debiju ni jednu jedinu grešku nisam načinila zbog čega sam ja veoma ponosna. I kritika je predstavu ocenila kao novi uspeh „Đokonde“ na sceni „Metropolitena“. Svi kritičari su posebno isticali neku moju posebnu prisutnost na sceni.

Krajem 1973. godine načinili ste jedan veliki zaokret na svom putu osvajanja verdijanskog repertoara: iz dramskog faha prešli ste u lirsko-koloraturni i pevali Violetu u „Travijati“. U toj ulozi, kroz tri godine sa velikim uspehom nastupili ste u moskovskom Boljšom teatru pod dirigentskom palicom slavnog Borisa Hajkina. Na kakav prijem je naišla ova vaša kreacija u Moskvi?
U mojoj prirodi je da stalno tražim izazove i težim ka pobedi i tako dođem do potvrđivanja. Jednostavno sam osetila ogromnu želju da pripremim ulogu Violete Valeri u Verdijevoj „Travijati“. Pri tom nisam svoj glas prilagođavala toj ulozi, već sam se svakodnevnim vežbanjima trudila da svoj glas učinim toliko fleksibilnim da mogu da izvedem te vratolomne kolorature koje su naročito prisutne u prvom činu. Kako u svaku ulogu ulazim svim svojim srcem, svim svojim bićem, svim svojim razmišljanjima, još ranije sam pročitala Dimin roman „Dama s kamelijama“ pa sam lako mogla da uđem u srž same ličnosti Violete Valeri, tako da su mi prijatelji neprestano slali kamelije i moja kuća je bila prosto njima zatrpana. Ova uloga koja ne pripada mom vokalnom domenu bila je posebna i donekle fatalna. Predstava je bila veoma posećena i često prikazivana kod nas, ali tek kada sam, 1976, nastupila na sceni „Boljšog teatra“, dobila sam priliku da se iskažem u optimalnim uslovima što ih pruža jedna velika scena i jedan divan i zaista savršen dirigent kakav je bio Boris Hajkin. Tu sam doživela nezamislivi trijumf – mislim da je bilo 26 zavesa – publika me nije puštala da odem sa scene, („Politika“ je o tome izvestila izveštajem Riste Bajalskog). Bila sam presrećna, dobila sam ogromnu količinu kamelija i drugog cveća, i u znak zahvalnosti zamolila sam da sve to odnesu Borisu Hajkinu, koji mi je na to uzvratio poslavši mi svoju sliku sa posvetom. To mi je jedan od najlepših događaja u karijeri.

Prokrstarili ste Evropom, nastupali na brojnim uglednim operskim scenama širom sveta. Koja su Vam gostovanja ostala u trajnom sećanju.
Uvek se emotivno vezujem za svoj angažman u „Metropoliten operi“, jer to je jedno vreme koje je najblistavije u mojoj karijeri, a pri tom veoma je važno jer sam tu imala čitav jedan dijapazon uloga, najtežih i najzahtevnijih. Ne mogu, a da se ne setim mog gostovanja sa Beogradskom operom u Palermu, u divnom teatru „Masimo“ gde je sniman i fenomenalan Kopolin film „Kum“. Uopšte često sam pevala u Italiji, recimo u Rimu „Pikovu damu“. Takođe u veoma prijatnom sećanju ostalo mi je gostovanje u Venecueli, u Karakasu gde sam bila mesec dana i učestvovala u pripremi dva premijerna izvođenja, i to „Kavalerije rustikane“ i „Toske“. I u Berlinu sam gostovala i taj grad veoma volim. Ponosna sam što sam svoj glas podarila celoj planeti.

Nastupali ste i u slovenskom operskom repertoaru. Koja Vam je uloga iz tog repertoara najdraža?
Nikada sebe nisam videla u ruskom repertoaru, ali u „zlatno vreme“ Beogradske opere prihvatila sam pojedine uloge iz slovenskog repertoara i sa njima gostovala na poznatim operskim scenama i najprestižnijim festivalima: u Edinburgu, Madridu, Lozani i drugde. Lizu u „Pikovoj dami“ pevala sam u Rimskoj operi, zatim u Veneciji. Izdvojila bih posebno ulogu Marine u „Borisu Godunovu“ zato što je to bila proslava 25-godišnjice umetničkog rada moga supruga Živana Saramandića, i isključivo zbog toga prihvatila sam da pevam tu ulogu. Meni ona nije odgovarala, jer pripada mecosopranskom fahu, ali sam je prihvatila zbog te Živanove proslave i nisam pogrešila jer mi je to jedna zaista dobra uloga. Za tu ulogu me vezuju posebne emocije.

Za svoja umetnička ostvarenja dobili ste niz značajnih nagrada i priznanja. Ove godine dobili ste izvanredni „Zlatni beočug“ koji Kulturno-prosvetna zajednica Beograda dodeljuje za trajan doprinos kulturi srpske prestonice. Šta Vama danas znači ova nagrada?
Vrlo sam radosna zbog ove nagrade jer mi je dodeljena za sveukupnu umetničku delatnost, a posebno zbog toga što sam rođena u Beogradu i što svim svojim srcem pripadam svome gradu, u kojem sam stekla publiku koja me je uvek podržavala tokom čitave moje karijere. To je jedno veoma lepo i visoko priznanje za celokupni rad, kako na operskoj sceni, tako i na koncertnom podijumu i na radiju i televiziji, ujedno to je i nagrada za životno delo. Zato sam vrlo ponosna i srećna što sam tu nagradu dobila.

Uskoro će se, u okviru obeležavanja godišnjice Milanskog edikta, na arheološkom nalazištu Viminacijum prirediti izvođenje opere „Aida“ Đuzepea Verdija. Kakvo je Vaše mišljenje o ambijentalnim operskim izvođenjima?
Najpre da kažem kako je veoma lepo što će se ta predstava izvesti i to pozdravljam svim srcem. Što se ambijentalnih predstava tiče mogu reći da sam i sama stekla povoljna iskustva jer sam nastupala na brojnim takvim spektaklima. U našoj zemlji imamo pogodnih ambijenata za priređivanje operskih predstava – navešću Smederevsku tvrđavu, to je ambijent koji je zaista prekrasan i akustičan, i zato podržavam takve predstave i smatram da je izvođenje „Aide“ u Viminacijumu stvarno dobra ideja.

Šta mislite o pogodnostima direktnih prenosa sa operske scene u najsavremenijoj tehnici kao što su prenosi sa scene „Metropoliten opere“ u Njujorku, koji se mogu gledati i slušati na radiju i televiziji, ali i u posebnim bioskopskim dvoranama?
Sve najbolje mislim o tome. Kako su ti prenosi tehnički savršeni oni omogućavaju slušaocima i gledaocima da se približe najboljim svetskim operskim izvođenjima kako putem radio-talasa, tako i na javnim projekcijama u bioskopskim dvoranama, kao što je to slučaj u beogradskom „Delta sitiju“ gde se mogu videti izvanredna izvođenja iz „Metropolitena“, što omogućuje znatnom broju ljubitelja opere i svima koji žele tome da prisustvuju posebno uživanje. To je u skladu sa vremenom u kojem živimo, to je lepo i zato mi se veoma sviđa.

Kakva je sudbina opere u 21. veku?
Normalno je da opera doživljava nove transformacije zato što svako novo vreme nameće i neka nova rešenja koja bi ako su inventivna i kvalitetna trebalo prihvatiti. Operska umetnost je u velikoj prednosti jer je muzika večita. Ona doduše podleže promenama u tom smislu da se mogu komponovati i izvoditi modernije opere sa nekim novim elementima što može da bude vrlo uspešno, a nekada i ne, naročito kada je rađeno na silu „lar pur lar“, ali to su sve pokušaji, događaji koji su u dosluhu sa vekom u kojem živimo i što se mora prihvatiti. Prema tome promene su neminovne, ali je važno da te promene budu kvalitetne, da one zadrže duh dela koje se izvodi i naravno Verdi, Pučini, da ne nabrajam dalje, sva ta božanstvena muzika, pa italijanski barok, zatim Mocart, i pre njega i posle njega, sve to ostaje za sva vremena jer je obogatilo ovu planetu budući da je neuništivo i večito.

VOKALNA ZAOSTAVŠTINA

Jedan od Vaših najvećih uspeha svakako je bio nastup u ulozi Norme u istoimenoj Belinijevoj operi prilikom otvaranja obnovljenog gledališta Narodnog pozorišta u Beogradu 1966. godine. Šta je za Vaš umetnički uspon predstavljala interpretacija te uloge, u kojoj ste sa ansamblom Beogradske opere nastupili 1976. na Internacionalnom festivalu „Dimitri“ u Solunu?

Mislim da je Norma najzahtevnija i najkomplikovanija uloga. Znamo da su kao Norma blistale Marija Kalas i Monserat Kabalje. Prihvatila sam te uloge na jedan studiozan način i drago mi je što postoji zvučni zapis moje „Kasta dive“ koji je tehnički veoma korektan. Dirigovao je Bogdan Babić i to smatram svojom vokalnom zaostavštinom. Ta uloga zahteva mnogo: morate imati savršenu vokalnu kondiciju i neprekidnu koncentraciju jer je Norma stalno na sceni, s tim što morate na veoma sugestivan glumački način da odigrate na sceni čin pripreme ubistva sopstvene dece, to jest da ipak odustanete od toga, tako da je i ta scena, kada Norma razmišlja da li da ubije svoju decu veoma teška i ja sam ozbiljno pristupila psihičkoj pripremi za tu ulogu. Imala sam sreću da je na premijeri dirigovao Oskar Danon koji je maksimalno znao da iskoristi moje potencijale. Bio je to jedan nezaboravan doživljaj za mene, ponosim se tom ulogom i drago mi je što je sa njom otvoreno obnovljeno gledalište Narodnog pozorišta u Beogradu. Povodom tog mog uspešnog nastupa naša poznata slikarka Olja Ivanjicki poklonila mi je jednu predivnu grafiku koju je nazvala „Kovitlac zvuka u prostoru“.

[/restrictedarea]