МИЛКА СТОЈАНОВИЋ, ПРИМАДОНА ОПЕРЕ: ДУХ ОПЕРЕ ЗАУВЕК ОПСТАЈЕ

Разговарао Рашко В. Јовановић

Нормално је да опера доживљава нове трансформације зато што свако новo време намеће и нека нова решења која би ако су инвентивна и квалитетна требало прихватити. Оперска уметност је у великој предности јер је музика вечита

Више од пола столећа прошло је од Вашег успешног дебија на сцени Београдске опере, 31. марта 1960. године, када сте наступили као Амелија у опери „Бал под маскама“ Ђузепеа Вердија. Молим Вас да нам према својим сећањима опишете тај догађај, који није био значајан само за вас, него и за читаву нашу оперску уметност!
Околности под којима сам дебитовала на известан начин су предодредиле моју каријеру, јер сам морала непрекидно да ускачем у улоге и да се у изненадним ситуацијама доказујем. На пример, мој деби се догодио у необичним околностима. После аудиције у Београдској опери, уз консултацију са мојом професорком Зденком Зиковом дебитовала сам улогом Амелије у „Балу под маскама“. Била сам веома млада, имала сам 22 године када сам дебитовала, и та улога Амелије била је веома захтевна вокално чему сам могла одговорити, али веома повољна за мене јер је била статична. Радила сам са једном дивном екипом – редитељ је био Јосип Кулунџић, велики зналац, али и веома захтеван и строг. Међутим, иако сам темељно припремала ту улогу, за мене је тај наступ био изненађење будући да нисам ни била предвиђена да на тој представи певам. Гост је био Луиђи Отолини из Италије, а у улози Амелије требала је да наступи Злата Сесардић. Како је она са дирекцијом имала неки спор око костима, мене позову и упитају могу ли да за три дана ускочим и дебитујем, без обзира на то што нисам имала изрежиран трећи чин, исто као што нисам имала ниједну пробу са оркестром јер је диригент Богдан Бабић, који је био и одличан пијаниста, морао отићи на Брионе да прати Марија дел Монака, који је нешто пре тога гостовао у Београду први пут и председник Тито желео је да га чује. Тако сам ја ушла у један потпуни ризик. Али због своје младости и у налету освајачког нагона који је иначе веома потребан у уметности и самом животу, јер је потребно непрестано побеђивати, понуду сам прихватила и могу рећи нисам у целој представи имала нити једну грешку. Са пулта диригент Бабић ми је често слао пољупце. Имала сам срећу да певам са нашим великим певачима Меланијом Бугариновић, Станојем Јанковићем, као и Лиуђијем Отолинијем изванредним представником чувене италијанске вокалне школе – заиста био је сјајан! – међутим ја сам те вечери задобила наклоност београдске публике која ће ме свесрдно пратити током читаве каријере. Препуна сала се орила повицима „Аванти, Милка“, да је то било нестварно. Био је то заиста велики успех и то у „златно доба“ Београдске опере. Добила сам и дивну критику Бранка Драгутиновића, који је имао велики ауторитет и био веома строг.

После Амелије наступили сте као Дездемона у опери „Отело“ Ђузепеа Вердија и том креацијом, због изванредне певачке и глумачке дорађености, одушевили публику и критику. Како сте сагледавали тај Шекспиров лик кроз Вердијеву партитуру?
У време када сам радила ту улогу као апсолвент Светске књижевности веома добро сам познавала и Шекспира и веома ценила његов опус. Што се тиче глумачке стране улоге, имала сам срећу да је наш велики глумац Раша Плаовић показивао велики афинитет према мени, те је пожелео да ту улогу на неки начин ради са мном. Заједно смо током дугих разговора понирали у суштину тога лика, тако да ми је то много помогло у креирању улоге. Што се тиче вокалног дела који је наравно исто толико битан, ако не и битнији,
Вердијеве улоге су одговарале моме гласу и ја сам нарочито волела да на пасаже у којима доминира пијано укажем и истакнем њихову лепоту. Мој глас је аутентичан драмски сопран, са јаким центром и дубинама, и на тој основи сам градила та небеска пијана. Када сам у Салцбургу певала Дездемону у великој фестивалској дворани, добила сам тако повољне критике у којима су критичари, иначе веома строги, написали да би представа требало да се назове „Дездемона“ а не „Отело“. Успела сам певајући молитву Дездемоне „Аве Марија“ да доведем на крају тај пијано до нестајања и да на неки начин наговестим смрт. На тај начин спајањем глумачког и певачког остварила сам невероватну целину!

Уследиће Ваши успеси у освајању других улога Вердијевог репертоара: најпре Аида у истоименој опери, потом Леонора у „Трубадуру“, па Елизабета од Валоа у „Дон-Карлосу“. Која Вам је од ових улога донела највише уметничког задовољства?
Двоумим се између „Аиде“ и „Трубадура“ – обе улоге веома су ми драге, али бих се ипак определила за Аиду, јер је та улога посебно лепа и особито захтевна, нарочито она чувена арија „На Нилу“ за коју морамо поседовати апсолутну технику како бисмо је могли извести на начин достојан Вердијевог генија. Ту улогу сам успешно певала на највећим сценама широм света и увек ме је нарочито привлачио дует са оцем, Амонасром, јер он даје огромне могућности да се искаже сва лепота вердијанског певања.

[restrictedarea]

Као Леонора у опери „Моћ судбине“ Ђузепеа Вердија наступили сте најпре у Београду, 1965. године, да бисте после две године у тој улози дебитовали у њујоршкој „Метрополитен опери“. У томе сте имали несебичну подршку Зинке Кунц, светски познате интерпретаторке управо те улоге. Опишите нам своја сећања на припреме те улоге у Београду и, потом, у Њујорку.
И улога Леоноре је у потпуности одговарала моме гласу и срећом су сачувани снимци чувене арије „Паће, паће“. Опера „Моћ судбине“ је специфична и врло радо и често сам је певала. После наступа у „Метрополитену“ ова улога ми је донела трогодишњи ангажман у Опери у Келну. Та опера „Моћ судбине“ имала је неку симболику за мене – са њом сам дебитовала у „Метрополитену“, донела ми је ангажман у једној великој оперској кући, као и могућност да са великим успехом изводим пасаже пијана посебно у прекрасној сцени са Гвардијаном што је деловало заиста небески. Њујоршки критичари су указивали на моју посебну уметничку личност, нарочито на призор који сам певала са чувеним басом Чезаром Сиепијем у улози Гвардијана и хором. Са Зинком Кунц сам ту улогу припремала месец дана интензивно, чак сам и дебитовала у њеном костиму, који је за мене био посебно преправљен. Она ми је давала многе сугестије тако да су многи оперски познаваоци налазили извесне сличности између њеног и мог гласа. Било је заиста дивно радити са једном великом певачицом која је била позната као интерпретатор те улоге, тако да ме за њу и то време вежу најлепша сећања.

На сцени „Метрополитен опере“ у Њујорку оживели сте још две Вердијеве хероине: Аиду, потом и Амелију у опери „Симон Боканегра“.
Слична ствар која се догодила на мом београдском дебију, десила се и овде са Аидом. Биргит Нилсон била је предвиђена за ту улогу, али је она отказала због болести. Мени се јавио менаџер Бинг и упитао ме да ли бих ја могла да наступим кроз два дана. Партнери су ми били феноменални тенор Карло Бергонци, величанствена мецосопранисткиња Фиоренца Косото, затим Џером Хајнс и Корнел Макнил, с којим сам касније наступала у „Симону Боканегри“ и ја наравно без размишљања прихватим, и само са једном пробом ансамбла улетим поново у велики успех. Заиста сада када размишљам увиђам колико је то био велики подвиг и тога се веома радо сећам.

Које бисте још улоге из свог репертоара реализованог на сцени Метрополитена посебно издвојили?
Лију у Пучинијевој опери „Турандот“ и Ђоконду у истоименој опери Амилкара Понкијелија. Лију сам певала са Зубином Мехтом за диригентским пултом, то је један фасцинантан диригент, који стане пред оркестар и све почиње да бива друкчије са пуно узбуђења и пуно интензитета. Ова улога је толико лепа, заправо прекрасна, пуна емоционалности, тако да ако се изведе сјајно и емотивно она може чак да угрози и Турандот. Веома сам волела да је певам и са њом сам такође имала запажен успех. Ђоконду сам певала са Корелијем. То је трећи изазов. Ту сам улогу први пут у животу певала на сцени „Метрополитена“. Припремала сам је са својим дивним сарадником Драгомиром Радивојевићем, представом је дириговао чувени Фаусто Клева, певала је мецосопран Мињон Дан. Као и на свом дебију ни једну једину грешку нисам начинила због чега сам ја веома поносна. И критика је представу оценила као нови успех „Ђоконде“ на сцени „Метрополитена“. Сви критичари су посебно истицали неку моју посебну присутност на сцени.

Крајем 1973. године начинили сте један велики заокрет на свом путу освајања вердијанског репертоара: из драмског фаха прешли сте у лирско-колоратурни и певали Виолету у „Травијати“. У тој улози, кроз три године са великим успехом наступили сте у московском Бољшом театру под диригентском палицом славног Бориса Хајкина. На какав пријем је наишла ова ваша креација у Москви?
У мојој природи је да стално тражим изазове и тежим ка победи и тако дођем до потврђивања. Једноставно сам осетила огромну жељу да припремим улогу Виолете Валери у Вердијевој „Травијати“. При том нисам свој глас прилагођавала тој улози, већ сам се свакодневним вежбањима трудила да свој глас учиним толико флексибилним да могу да изведем те вратоломне колоратуре које су нарочито присутне у првом чину. Како у сваку улогу улазим свим својим срцем, свим својим бићем, свим својим размишљањима, још раније сам прочитала Димин роман „Дама с камелијама“ па сам лако могла да уђем у срж саме личности Виолете Валери, тако да су ми пријатељи непрестано слали камелије и моја кућа је била просто њима затрпана. Ова улога која не припада мом вокалном домену била је посебна и донекле фатална. Представа је била веома посећена и често приказивана код нас, али тек када сам, 1976, наступила на сцени „Бољшог театра“, добила сам прилику да се искажем у оптималним условима што их пружа једна велика сцена и један диван и заиста савршен диригент какав је био Борис Хајкин. Ту сам доживела незамисливи тријумф – мислим да је било 26 завеса – публика ме није пуштала да одем са сцене, („Политика“ је о томе известила извештајем Ристе Бајалског). Била сам пресрећна, добила сам огромну количину камелија и другог цвећа, и у знак захвалности замолила сам да све то однесу Борису Хајкину, који ми је на то узвратио пославши ми своју слику са посветом. То ми је један од најлепших догађаја у каријери.

Прокрстарили сте Европом, наступали на бројним угледним оперским сценама широм света. Која су Вам гостовања остала у трајном сећању.
Увек се емотивно везујем за свој ангажман у „Метрополитен опери“, јер то је једно време које је најблиставије у мојој каријери, а при том веома је важно јер сам ту имала читав један дијапазон улога, најтежих и најзахтевнијих. Не могу, а да се не сетим мог гостовања са Београдском опером у Палерму, у дивном театру „Масимо“ где је сниман и феноменалан Кополин филм „Кум“. Уопште често сам певала у Италији, рецимо у Риму „Пикову даму“. Такође у веома пријатном сећању остало ми је гостовање у Венецуели, у Каракасу где сам била месец дана и учествовала у припреми два премијерна извођења, и то „Кавалерије рустикане“ и „Тоске“. И у Берлину сам гостовала и тај град веома волим. Поносна сам што сам свој глас подарила целој планети.

Наступали сте и у словенском оперском репертоару. Која Вам је улога из тог репертоара најдража?
Никада себе нисам видела у руском репертоару, али у „златно време“ Београдске опере прихватила сам поједине улоге из словенског репертоара и са њима гостовала на познатим оперским сценама и најпрестижнијим фестивалима: у Единбургу, Мадриду, Лозани и другде. Лизу у „Пиковој дами“ певала сам у Римској опери, затим у Венецији. Издвојила бих посебно улогу Марине у „Борису Годунову“ зато што је то била прослава 25-годишњице уметничког рада мога супруга Живана Сарамандића, и искључиво због тога прихватила сам да певам ту улогу. Мени она није одговарала, јер припада мецосопранском фаху, али сам је прихватила због те Живанове прославе и нисам погрешила јер ми је то једна заиста добра улога. За ту улогу ме везују посебне емоције.

За своја уметничка остварења добили сте низ значајних награда и признања. Ове године добили сте изванредни „Златни беочуг“ који Културно-просветна заједница Београда додељује за трајан допринос култури српске престонице. Шта Вама данас значи ова награда?
Врло сам радосна због ове награде јер ми је додељена за свеукупну уметничку делатност, а посебно због тога што сам рођена у Београду и што свим својим срцем припадам своме граду, у којем сам стекла публику која ме је увек подржавала током читаве моје каријере. То је једно веома лепо и високо признање за целокупни рад, како на оперској сцени, тако и на концертном подијуму и на радију и телевизији, уједно то је и награда за животно дело. Зато сам врло поносна и срећна што сам ту награду добила.

Ускоро ће се, у оквиру обележавања годишњице Миланског едикта, на археолошком налазишту Виминацијум приредити извођење опере „Аида“ Ђузепеа Вердија. Какво је Ваше мишљење о амбијенталним оперским извођењима?
Најпре да кажем како је веома лепо што ће се та представа извести и то поздрављам свим срцем. Што се амбијенталних представа тиче могу рећи да сам и сама стекла повољна искуства јер сам наступала на бројним таквим спектаклима. У нашој земљи имамо погодних амбијената за приређивање оперских представа – навешћу Смедеревску тврђаву, то је амбијент који је заиста прекрасан и акустичан, и зато подржавам такве представе и сматрам да је извођење „Аиде“ у Виминацијуму стварно добра идеја.

Шта мислите о погодностима директних преноса са оперске сцене у најсавременијој техници као што су преноси са сцене „Метрополитен опере“ у Њујорку, који се могу гледати и слушати на радију и телевизији, али и у посебним биоскопским дворанама?
Све најбоље мислим о томе. Како су ти преноси технички савршени они омогућавају слушаоцима и гледаоцима да се приближе најбољим светским оперским извођењима како путем радио-таласа, тако и на јавним пројекцијама у биоскопским дворанама, као што је то случај у београдском „Делта ситију“ где се могу видети изванредна извођења из „Метрополитена“, што омогућује знатном броју љубитеља опере и свима који желе томе да присуствују посебно уживање. То је у складу са временом у којем живимо, то је лепо и зато ми се веома свиђа.

Каква је судбина опере у 21. веку?
Нормално је да опера доживљава нове трансформације зато што свако ново време намеће и нека нова решења која би ако су инвентивна и квалитетна требало прихватити. Оперска уметност је у великој предности јер је музика вечита. Она додуше подлеже променама у том смислу да се могу компоновати и изводити модерније опере са неким новим елементима што може да буде врло успешно, а некада и не, нарочито када је рађено на силу „лар пур лар“, али то су све покушаји, догађаји који су у дослуху са веком у којем живимо и што се мора прихватити. Према томе промене су неминовне, али је важно да те промене буду квалитетне, да оне задрже дух дела које се изводи и наравно Верди, Пучини, да не набрајам даље, сва та божанствена музика, па италијански барок, затим Моцарт, и пре њега и после њега, све то остаје за сва времена јер је обогатило ову планету будући да је неуништиво и вечито.

ВОКАЛНА ЗАОСТАВШТИНА

Један од Ваших највећих успеха свакако је био наступ у улози Норме у истоименој Белинијевој опери приликом отварања обновљеног гледалишта Народног позоришта у Београду 1966. године. Шта је за Ваш уметнички успон представљала интерпретација те улоге, у којој сте са ансамблом Београдске опере наступили 1976. на Интернационалном фестивалу „Димитри“ у Солуну?

Мислим да је Норма најзахтевнија и најкомпликованија улога. Знамо да су као Норма блистале Марија Калас и Монсерат Кабаље. Прихватила сам те улоге на један студиозан начин и драго ми је што постоји звучни запис моје „Каста диве“ који је технички веома коректан. Дириговао је Богдан Бабић и то сматрам својом вокалном заоставштином. Та улога захтева много: морате имати савршену вокалну кондицију и непрекидну концентрацију јер је Норма стално на сцени, с тим што морате на веома сугестиван глумачки начин да одиграте на сцени чин припреме убиства сопствене деце, то јест да ипак одустанете од тога, тако да је и та сцена, када Норма размишља да ли да убије своју децу веома тешка и ја сам озбиљно приступила психичкој припреми за ту улогу. Имала сам срећу да је на премијери дириговао Оскар Данон који је максимално знао да искористи моје потенцијале. Био је то један незабораван доживљај за мене, поносим се том улогом и драго ми је што је са њом отворено обновљено гледалиште Народног позоришта у Београду. Поводом тог мог успешног наступа наша позната сликарка Оља Ивањицки поклонила ми је једну предивну графику коју је назвала „Ковитлац звука у простору“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.