Medonosna retorika

Piše Srba Ignjatović

Stara je istina da ono što je nejasno u glavama posledično biva zbrkano i nerazumljivo u govoru. Ali od ovog, kao i od svakog drugog pravila, ima određenih izuzetaka. Biti namerno neodređen u iskazima, nejasan, čak naoko zbrkan, ne samo kod nas se, pokadšto, smatralo i smatra poželjnom veštinom svojstvenom zanatu političara.

UZORI U novijoj srpskoj političkoj istoriji „rodonačelnik“ zakukuljenih i nedorečenih izjava svakako je legendarni Baja Pašić, velikan s uzrečicama „ovaj“ i „onaj“. Današnja moderna i postmoderna politička Srbija, međutim, ima drugačije, svetle svetske uzore. Jedan od njih mogao bi biti znameniti Džordž Buš Mlađi, makar da se nekom našem novom Baji nudi i drugačiji „prototip“ – Diznijev Baja Patak. Najuniverzalniji i najizdašniji izvor domaće političke retorike iznađen je ipak u milom žargonu evrobirokratije. Upravo je taj žargon domaćim liderima postao najviši uzor i podario ključne obrasce verbalnih dosetki i iznađenica kao pravi majdan jezičkih bravura. Pogotovo potpisivanje briselskih papira i retorika kojom je ovaj čin najavljen i propraćen pokazuje u kojoj su meri, s kakvom lakoćom i uspehom, obogaćene ovdašnja politička praksa i diplomatska veština. Otuda preka potreba da se – makar na skromnom, ograničenom broju primera – razmotre dostignuća nove srpske politike i njene retoričke strategije. A da je „stvar“ postala učinkovita, u to više nema nikakve sumnje. Ali krenimo nekim redom.
Najpre, izgledno je da je taj osvojeni i usvojeni novogovor s uspehom i u dobroj meri postigao da što više zbuni i sludi znatan deo podaničke prostote. Pri tom nije bio nevažan ni njegov „tekući cilj“ koji bi se mogao opisati kao pribavljanje posebnog povratnog značaja svojim istaknutim „korisnicima“. Gromovito baratajući sudbonosnim pojmovima poput papira, formata i implementacije oni su pokazali kako suvereno „veslaju“ među belosvetskim Scilama i Haribdama nepokolebljivo usmeravajući majušni nacionalni brod. A pomenuti zvučni i zvečeći pojmovi u isti mah su prihvaćeni i svestrano upotrebljeni kao nepresušna municija od strane legije patentiranih analitičara i pravdoljubivih poslenika domaćih medija.

[restrictedarea]

„ZLATNICI“ Više nema sumnje, očito, da ove zvečeće reči, okosnica tog političkog novogovora, moraju da budu shvaćene kao sami „zlatnici“ uma i duha, premudrosti i magične formule čijim posredstvom dotični glasnogovornik korisnik uzgredno sebe lansira prvce u zajednicu evropskih i svetskih veleumova (tzv. lidera). Učestalo ponavljane leksičke konstrukcije aktuelnog političkog novogovora u isti mah imaju i funkciju laičkog zaklinjanja – potvrde odanosti novoizabranim „idealima“ – kao i kvazimagijskim formulacijama, svojevrsnih mantri. Ritualno razmetanje isforsiranim leksemama tuđicama s druge strane bi da nekako, samo po sebi, proizvede (uzrokuje) novu i poželjnu, virtuelnu stvarnost (obrazac rečeno – učinjeno). U svakom slučaju reč je o zazivanju virtuelne stvarnosti na način sekularno zdelanih novomitskih rituala.
Zbunjivanje i sluđivanje spomenute podaničke prostote, uključujući i hotimično stvorenu pometnju i zbrku u glavama, mada možda nije i najvažniji, svakako je najširi, najmasovniji cilj te retorike. Da bi se ovo pojasnilo valja iznova obratiti punu pažnju na jedno vreme u ovdašnjoj javnosti više nego na frekventnu reč koja je namerno upotrebljena („prizvana“) već na samom početku ovog teksta. Ta reč je papir („pejper“). Uzaj-
mljena iz zapadne političke retorike ona svakako zvuči mnogo neobaveznije i benignije od pojmova poput ugovora, sporazuma ili dokumenta. Biće da je upravo zbog toga onako izobilno i korišćena. Razumljivi i po značenju mnogo obavezniji pojmovi trebalo je da tek sačekaju svoj red, uključujući i sam „sporazum“.
Zar naša poslovica, uostalom, lepo ne kaže da: Papir trpi sve! Ako se ona ima na umu, eto logike što poručuje da jedan „papir“ manje ili više baš mnogo i ne znači, ne zaslužuje ozbiljnu pažnju, bez obzira na moguće posledice koje on proizvodi i povlači. Tim pre što je prethodno, a iz iste „kuhinje“, u retorske orbite lansiran pojam non-pejper, doslovce ne-papir, čime se htelo reći kako je to nešto što, u suštini, i ne postoji.
Savim je druga stvar što su, potom, i oni naivni i neuki mogli da uvide kojom se alhemijom non-pejper preobraća u sopstvenu afirmaciju, u obavezujući pejper.

NEPRIKOSNOVENOST I – MUĆAK! Druga reč koja će ovde biti razmotrena jeste famozni format. Kako je poznato, u srpskom jeziku je do sada bilo uobičajeno da se govori o formatu novina, knjiga, slika… to jest mahom onoga što podleže izvesnim ustaljenim kvantitativnim merilima. A onda je, iznebuha, format postao bitna mantra, zamena za pojmove tipa „sastav“, „rang“, „nivo“ i njima srodne, dočim su persone obuhvaćene formatom posredstvom te magične reči pribavile sebi status neprikosnovenih veličina. Takvih da im je bogomdano ne samo da se ne osvrću na zakon, moral, pristojnost, istorijsku i živu tradiciju uključujući institucije koje ovu obdržavaju, već ni na volju sopstvenih negdašnjih glasača, a još manje na glas začudo još uvek nesluđenog dela vlastitog naroda.
Od formata nije ništa manje značajna, ni omiljena tuđica implementacija što se, poput medonosnih kapi, valja po tolikim ustima. Naravno da ona „bolje zvuči“ od proste i grube realnosti sadržane u pojmu primena, ma koliko da u svom sazvučju, ruku na srce, sadrži sugestiju nekakvog presađivanja i usađivanja. Odnosno, pojmova što asociraju na nešto ne baš otmeno a, pogotovo ako se ima na umu verbalni garnirung koji tu tuđicu prati, poprilično grubo, nasilno i prinudno.
Narodnim, vukovskim jezikom rečeno nasađuje se („implementira“) kvočka na jaja u gnezdu ne bi li izvela piliće goluždravce. Ali od toga, naravno, ništa korisno ne biva ako je sam polog stavljen u gnezdo – običan mućak!
U opisanom kontekstu upotreba glagola opredeliti naoko već zvuči prilično bezazleno. On će, naime, u duhu birokratskog žargona poručiti da vlast, recimo, nije u budžetu izdvojila, namenila, odredila ili ma šta tome slično ovu ili onu sumu za izvesnu svrhu, već da se, toplo i humano, „opredelila“, na primer, za kakvu svoticu i ujedno naznačila na šta se ona ima trošiti.
Normalan, razuman jezik se svejedno i u ovom slučaju povlači pred izveštačenom birokratskom šaradom. U stvari, što preciznije neka takva izjava zvuči, utoliko bolje. Pretpostavka je da će prosti puk biti dovoljno zbunjen da ne uoči „carevu golotinju“ i narastajuću oskudicu.

VIŠI CILJ Posuvraćena upotreba navedenog glagola, baš kao i svi drugi „ukrasi“ političkog nam novogovora, ima i manje očigledan, „viši cilj“. Naime, svima koji smo dosad držali da je ma kakvo opredeljivanje stvar racionalnog izbora i voljne odluke, neotuđivo i prirodno pravo ljudskog razuma, ovom nakaradnom konstrukcijom sada se sugeriše da smo, hoćeš-nećeš, bačeni u carstvo novomagijskih rituala i radnji u kojem vlada navodno viša i neizbežna, gotovo „metafizička mudrost“. Posle toga bi, po svoj prilici, nužno trebalo da postane ne samo izlišno nego i doslovce bespredmetno suštinsko pitanje jesmo li se (mi) uistinu sami opredelili ili su nas, tako reći obnoć, drugi, nekakav „viši um“, virtuelna vrhunska sila, dugotrajnim i zaista sistematskim radom na preumljenju volšebno opredelili! Dočim su uzori za kolektivno presaldumljenje-preumljenje predočeni u duhu znamenite Brozove sentence – „mi gore, i vi dolje“.

[/restrictedarea]