Kada nacija postaje žrtva?

Piše Zoran Milošević

Početak XXI veka doneo je potpuno novi oblik rata u kojem se pobeda ne postiže uništavanjem vojske protivnika, već demoralizacijom i moralno-psihološkim slamanjem volje za otporom, kako pripadnika oružanih snaga, tako i naroda

Nacija može postati žrtva na više načina, ali danas, s obzirom na aktuelni način vođenja rata, to postaje kada izgubi kontrolu nad medijima (i Internetom). Informativni rat završava se kada se ostvari potpuno rušenje bazičnih vrednosti i odlika određene nacije, tako da, eventualno, ostaje ime naroda (koji je manje-više biološki sačuvan), ali njegova narodna suština, njegov tradicionalni identitet više ne postoji, a često delovi tog naroda dobijaju i novo (nacionalno) ime. Blagodareći, dakle, savremenim socijalnim tehnologijama i iskustvu delovanja na javno mnjenje preko medija, moguće je izvršiti i genocid nad stanovništvom bez primene fizičkog uništenja ljudi uz pomoć gasnih komora, klanja i masovnih streljanja, jer nepoželjni narod svejedno nestaje sa kulturne i političke scene. Pored toga, u napadnutoj državi, ukoliko nastavi da pruža otpor, stvaraju se uslovi za nametanje novog sistema vrednosti – takođe uz pomoć medija, nevladinog sektora i pete kolone – u okviru kojeg stanovništvo odbija da rađa decu, dok se ubacivanjem novih virusa i bolesti povećava smrtnost.

(NE)VOJNA AGRESIJA Početak XXI veka najavio je potpuno novi oblik rata u kojem se pobeda ne postiže uništavanjem vojske protivnika, već demoralizacijom i moralno-psihološkim slamanjem volje za otporom, kako pripadnika oružanih snaga, tako i naroda. Dobar primer je agresija NATO-a na Srbiju, Irak i Libiju. Srbija je sačuvala vojsku, ali je narodu potpuno slomljen borbeni duh. „Ukoliko se pridržavamo klasifikacije rata sa aspekta smene društvenih formacija i korišćene tehnologije, to znači da smo stupili u epohu rata sedmog pokolenja“, ističe ruski general-major Vladimir Zolotarev (koji je i aktivni državni savetnik prve klase, doktor istorijskih nauka i profesor Univerziteta) u majskom izdanju časopisa „Voenno-Promыšlennый kurьer“. Ovu epohu ratovanja odlikuje dominacija informacija u životu ljudi; informacije se kombinuju sa saznanjima iz oblasti psihologije, tačnije oblasti ponašanja ljudi i upravljanja njihovim motivacijama, što je ključno za uticaj na velike grupe ljudi. To je, potom, omogućilo izradu sredstava uticaja na ljude, a da pri tom nije neophodno koristiti tradicionalno vojno oružje. Rečima Alekseja Aleksandrova (za portal „evrazia.org“), mediji omogućavaju ideološku i vrednosnu dominaciju onih koji njima vladaju, i zato omogućavaju (ne)vojnu agresiju.
Takav rat posebno je opasan ako se primenjuje protiv stanovništva i država koje imaju nuklearno oružje. Savremene socijalne tehnologije koje su na raspolaganju eliti na Zapadu (SAD i Evropska unija) toliko su moćne da se može govoriti o prevođenju agresije iz sfere materijalnog uticaja na sferu informacija. Na ovaj način se prvo preosmišljava ili potpuno urušava sistem tradicionalnih vrednosti naroda, kako bi informativna agresija spolja bila prihvaćena od naroda kao nešto što odgovara njegovom stremljenju ka napretku. Spoljašnja agresija u sistem vrednosti i mentalnost (tradicionalni „kod“) naroda u javnom mnjenju potom dobija sliku „civilizacijske transformacije u nešto više i naprednije“, što u sferi samosaznanja stvara utisak da predložena transformacija omogućava visok stepen razvoja.
Cilj informativnog rata je da agresor preuzme strateške informativne resurse napadnute strane. To znači da urednici medija, novinari i tehničko osoblje vremenom počinju da slušaju agresora, a ne domaću vlast. Pri tom, što je neobično, predaja medija agresoru događa se dobrovoljno, jer se ne predstavlja kao zauzimanje, već kao put modernizacije i razvoja ovih resursa. Kada agresor preuzme medije, žrtva nema mogućnost da iskaže svoje neslaganje i da se tome suprotstavi. Karakteri prošlih ratova (ako se tiču sadašnjeg agresora) ponovo se ocenjuju i prikazuju u novom svetlu. Upravo onako kako se danas radi sa Prvim i Drugim svetskim ratom. Srbija i Rusija su agresori, a Austro-Ugarska i Nemačka napadnuta strana. Franc Ferdinand je svetac, a Gavrilo Princip terorista. Za Drugi svetski rat je primenjena ista formula: Hitler je dobar, a Staljin zli momak, Nemci su žrtve (kao i njihovi tadašnji saradnici, od ustaša do banderovaca u Ukrajini), a Rusi i Srbi agresori.

[restrictedarea]

 

SLOŽENOST OTPORA Složenost otpora informativnom ratu sastoji se u činjenici da ne postoji jasan front, i što se linije borbenih dejstava nalaze u sferi mentalnosti čoveka i čitavih naroda, a u kojoj je već došlo do određenih promena bazičnih vrednosti, tj. nacija žrtva je već na psihološkom nivou usvojila određene bazične vrednosti i mitove agresora. Javno mnjenje, istovremeno, nije sposobno da prepozna činjenicu implementacije mentalnih virusa. Istovremeno, politička i kulturna elita koja je objekat informativnog napada nema potrebno znanje i stručnost da se odupre agresiji i organizuje adekvatan otpor koji bi sprečio geopolitički poraz.
U informativni napad uključene su, voljno i nevoljno, praktično sve institucije društva i države napadnute nacije, ali prvo mediji, crkva, institucije kulture, društveni pokreti i političke partije. Protivnici ovih institucija obavezno se finansiraju iz zemlje ili zemalja agresora. Čak i naučnici koji dobijaju novac za projekte iz zemlje ili zemalja koje napadaju konkretnu naciju, daju doprinos rušenju svoje države. Svi su deo napada, odnosno brojnih udara po društvenom sistemu napadnute nacije i države, pod parolama razvoja demokratije i operacionalizacije u život ljudskih prava.
Osobenost informativnog rata jeste odsustvo vidljive hijerahije u strukturi onih koji vode i izvršavaju agresiju. Ovo se objašnjava heterogenošću i autonomnošću državnih i nedržavnih elemenata agresorove strukture koja izvodi napade, gde nema snažno izražene vertikalne veze. Odsustvo hijerahije kod agresora napadnutima onemogućava da uvide ko stoji iza napada. Primer ovakvih socijalnih mreža su „Fejsbuk“ i „Tviter“, koje se nalaze pod kontrolom američkih specijalnih službi. Kako je nedavno objavio engleski „Gardijan“, SAD koriste društvene mreže, a sve se koordinira iz vojne baze „Mekdil“ smeštene na Floridi. Koordinaciju izvodi 50 stručnjaka, a svaki kontroliše 10 „agenata uticaja“ registrovanih u različitim državama sveta, koji vode informativni rat po svim pravilima za političko i tehnološko rušenje napadnute države. Ovaj program, prema podacima spomenutog engleskog lista, košta 2,76 miliona dolara, a sadrži i mere zaštite za borbu od razobličavanja.
Agresija se izvodi u nekoliko oblasti: geografskoj (radi kontrole teritorije posredstvom globalnih informativnih i obaveštajnih sistema, podrškom separatističkim pokretima i terorističkim organizacijama i pojedincima na teritoriji protivnika, zatim uvlačenje u konflikt niskog intenziteta, ali i izvođenjem obojenih revolucija); ekonomskoj – posredstvom nametanja protivniku „kabalističkih“ kredita, kao i uvođenjem sankcija i različitih provokacija; internetskoj – hakerski napadi i ubacivanje kompjuterskih virusa u komunikacione sisteme i baze podataka.

KONCENTRACIJA MOĆI I UTICAJA Kako piše u redakcijskom članku ruski portal „km.ru“, od jeseni 2003. zvanična kontrola nad medijima „civilizovanih nacija međunarodne zajednice“, stečena putem kupovine većine akcija, skoncentrisana je u rukama svega pet medijskih giganata: „AOL Tajm Vorner“, „Vajekom“, „En-Bi-Si Juniversal“, „Bertelsman“ i „Mardok korporacije“. To, drugim rečima, znači da je informativna agresija sve realnija, jer se onemogućava alternativa, a mediji postaju vlasništvo vrlo male grupe ljudi, uglavnom iz finansijskog sektora. Potom ti zapadni mediji primoravaju „male“ medije prijateljskih država, učlanjenih u evroatlantske strukture, da primenjuju „sledbeničku logiku“, kao i da poštuju „logiku moći“, pa moraju da prepisuju programske obrasce u kojima dominira crna hronika i laka zabava, te programi „pomoći agresiji“ na odabrane narode.
Osnovne metode otpora informativnoj agresiji mogu se svesti na sledeće: skrivanje najvažnijih podataka o stanju pojedinih oblasti; „utapanje“ važnih informacija u tzv. informaciono đubre po principu „sakrij list u šumi“; izmena smisla i suštine informacije; odvlačenje pažnje na nebitne događaje; primena stereotipa i shvatanja koje imaju odjeka u javnom mnjenju, ali nemaju značaj ni smisao; emitovanje negativnih informacija koje brže prihvata javno mnjenje od pozitivnih; pozivanje na izvore i događaje bez realnog smisla, ali i na naštimovana sociološka i marketinška istraživanja; uvođenje tabua na emitovanje određenih informacija, bez obzira na njihov društveni značaj, kako bi se izbeglo javno razmatranje određenih informacija važnih za očuvanje naroda i države; primena otvorenih laži sa ciljem da se ne dozvoli negativna reakcija stanovništva i inostrane javnosti; povremeno u informativno polje dati „informativne bombe“ ili „informativne mine“ (prva služi kao detonator brzog narastanja otpora javnosti prema agresorovim željama, a druga obično potiče iz zvaničnih institucija i struktura da bi ih prihvatili protivnici, ali i sopstveno javno mnjenje).
Klasičan primer primene informativnog rata su događaji na prostoru bivše Jugoslavije i u državama Bliskog istoka. Vođenje informativnog rata, pored razvoja savremenih tehnologija (Internet, mobilni telefoni, klasični mediji), omogućava i stanje savremenog društva, tačnije ljudi. Savremeni svet naseljavaju ljudi sa krajnje neharmonizovanim unutrašnjim svetom (stari identitet i tradicionalne religije se razaraju, a novi još nije formiran). „Mladi lumpen-proleteri“, kako ih imenuju sociolozi, predstavljaju masu koja nema koren, nema čvrst moral, stavove i politička ubeđenja. Kod njih se lako budi antidržavni impuls razvijen na osnovu nerealizovanih ambicija. Potom se njihova delatnost koristi od agresora za raspaljivanje virtuelnog rata, kako bi se stvorila „informativna žvaka“ za opravdavanje uvođenja sankcija i drugih mera iz nadležnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Potom sledi okupacija i dovođenje svojih kadrova na vlast, uz pretvaranje države u protektorat.

Ruska pouka

Rusija se takođe našla na udaru informativnog rata, a njeno iskustvo je krajnje interesantno. Naime, građani Ruske Federacije žalili su se da mediji stalno emituju negativne informacije (za razliku od nas, imali su kome da se žale). Potom je, kako svedoči portal „braman-sibir.livejournal.com“, predsednik Rusije Vladimir Putin razvio program „Mediji – u službi otadžbine“, dajući lični primer tako što je formirao sajt „putin2012.ru“ na kojem je sakupljao predloge građana kako da se reši problem „negativnih medija“. Interesantno je da su građani, kada se sve napisano i predloženo sabralo i ocenilo, odlično sagledali medije i predložili „izbavljenje“ medija od oligarha, birokratije, diktature primitivnih zabavnih sadržaja, zaglupljujućeg glamura, i potom prelazak na programe slobodnih diskusija. Evo šta je napisao običan čovek, Nikolaj Plužnikov: „Poštovani Vladimire Vladimiroviču! Nažalost, mediji u Rusiji nisu nezavisni. Svakako da to ne mogu ni biti. Postoji pravilo: ko plaća, onoga i muzika. Međutim, oni koji ‘plaćaju muziku’ ne žele da razvijaju Rusiju. U našim medijima nema ničega o dostignućima Rusije u ekonomiji, socijalnoj sferi, o vojnim pronalascima. U medijima i našim ‘umetničkim’ filmovima sve se slika crnim bojama. No, ako se u informacijama nalazi samo negativno, onda se po pravilu to i materijalizuje u realnosti.“ Nikolaj Senikov je napisao: „Danas se većina medija (štampanih i elektronskih) pretvorila u izvor razvrata, gadosti, propagande nasilja, seksa itd. Kako vidim stvari (slično razmišljaju i moju prijatelji), vlast ništa ne preduzima da zaštiti svoje građane (u tom smislu i državne funkcionere) od informativnog terorizma.“
Potom je predsednik Rusije zahtevao, imajući valjane dokaze, da mediji dobiju državotvornu misiju, odnosno da se redefiniše uloga celokupne žurnalistike, kako bi se pored sfere biznisa bavila i sferom odbrane tradicionalnih vrednosti, identiteta, te oblikovala patriotizam građana i naroda Ruske Federacije.
Ruska država je na bazi novih saznanja o ulozi medija već formirala patriotske medijske kuće „Zvezda“ i „Savez“ za domaće potrebe, ali i za inostranstvo televizijsku stanicu „Russia Today“, koja je trenutno među najpopularnijima u SAD-u i Velikoj Britaniji. To je doprinelo da se omladina Ruske Federacije zainteresuje za nacionalnu istoriju, za zbivanja u svetu, za svoju misiju i misiju naroda kome pripada, zatim da se okrene čitanju klasične ruske i svetske literature, da počne ceniti patriotizam i voleti svoju kulturu i državu.

[/restrictedarea]