Junakinje našeg doba

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

Posle Svetskog samita u Riju, 1992, moglo se zaključiti da je zaštita prirode smetnja razvoju – ne isplati se! Ova filozofija je omogućila preduzetnički stampedo na prava pojedinaca, država, naroda i majčice Zemlje – čemu su se beskompromisno suprotstavile  i mnoge hrabre žene, a pojedine taj otpor platile – životom 

U svojoj poslednjoj knjizi „Deca dana“ (Children of the Days), Eduardo Galeano – autor „Otvorenih vena Latinske Amerike“ – ispisuje dnevnik značajnih trenutaka u istoriji čovečanstva, vezujući ih hronološki za dane u godini, da bi 8. januar posvetio jednom zaboravljenom događaju, kad se jedna seljanka podigla u zaštitu poniženih i uvređenih naroda Ekvadora: „Osmog januara 1872. po ukazu predsednika Ekvadora, Manuela Leon je pogubljena. Predsednik je u dekretu napisao ‚Manuel‘, kako u istoriji ne bi ostalo zabeleženo da je jedan gospodin, kao što je on, poslao ženu, makar i ‚glupu Indijanku‘, pred streljački stroj. Manuela je izazvala nemire u gradu i zemlji, i podstakla mase Indiosa da se pobune protiv prisilnog rada i ponižavajućih nadnica. Kao da to nije bilo dovoljno, ona je sebi dozvolila drskost da izazove poručnika Valeja, vladinog zvaničnika, na dvoboj pred zapanjenim očima vojnika… Kad je došao taj poslednji dan, Manuela se suočila sa streljačkim strojem bez poveza za oči. Na pitanje da li ima šta da kaže, odgovorila je na svom jeziku ‚manapi‘ – ništa.“

PRIRODA KAO SMETNJA „RAZVOJU“ Živimo u veku multipliciranih nepravdi, kako socijalnih, tako i onih uperenih protiv Majke Zemlje, što je pre pedeset godina rezultiralo rađanjem prvog pokreta za očuvanje prirode, inspirisanog knjigom Rejčel Karlson „Tiho proleće“ (Silent Spring). Rejčel je prva otkrila istinu o posledicama zaprašivanja iz aviona „bezopasnim“ DDT praškom, svojevremeno najavljenim kao „veliko naučno otkriće“, da bi u međuvremenu cena „napretka“ drastično skočila.
Posle Svetskog samita u Riju, 1992, moglo se zaključiti da je zaštita prirode smetnja razvoju – ne isplati se! Ova filozofija je omogućila preduzetnički stampedo na prava pojedinaca, država, naroda i majčice Zemlje, da bi uz pomoć seta uputstava iz „Agende 21“ došlo do realizacije monstruoznog projekta za izgradnju privatnih gradova u Hondurasu, najavljenih kao „najznačajniji razvojni projekat u sledećih 50 godina“. Prva banana-enklava biće izgrađena u srcu netaknute prirode doline Siko, poslednje preostale poljoprivredne zone nastanjene starosedelačkim stanovništvom.

[restrictedarea] Ovaj neoliberalni projekat osmišljen je u interesu globalne elite, koja će svoje poslove voditi iz suverenog grada-države, zaštićena autonomnim pravnim sistemom, sopstvenom policijom i vojskom, graničnim punktovima za kontrolu ulaska i izlaska, a jezgro neizabranog režima čini nekoliko profesora ekonomije i bankara iz Singapura, koji biraju guvernera. Izgradnja „čarter gradova“ biće realizovana po principu nezavisnih zona slobodne trgovine, kao što su Dubai ili Hong Kong, s tom razlikom što će ih graditi iz temelja – na tuđoj zemlji, bez saglasnosti lokalnog stanovništva. Predsednik diktatorskog režima Hondurasa Porfirio Lobo, ovu odluku pravda potrebom da se „privuku strani investitori“, a finansijski detalji biznis-plana nisu dostupni javnosti. Izvršni direktor projekta Majkl Strong tvrdi da se radi o „poduhvatu kojim se ostvaruje sigurnost i prosperitet Hondurasa“, uz nagoveštaj da bi se ovaj trend mogao proširiti i na ostale zemlje Latinske Amerike.
Protiv odluke vlade podigli su se brojni pokreti za zaštitu životne sredine, među kojima je i „Crno bratstvo“, na čelu sa šezdesetogodišnjom aktivistkinjom – Mirija Miranda, odlučnom da spreči izvršenje neokolonijalnog plana za pretvaranje Hondurasa u „banana-republiku“. Mirijaminom pokretu se pridružio i bivši državni tužilac Hondurasa Oskar Kruz, žrtva policijskog nasilja i hapšenja zbog učešća u demonstracijama protiv neustavnog plana formiranja države u državi, nad kojom Honduras nema nikakvu kontrolu. Ekološke posledice ovako ustrojenog divljeg naselja nepredvidive su i pogubne po lokalni živalj. U ovim enklavama van zakona, stranci će se baviti nekontrolisanim aktivnostima, uz nekažnjeno kršenje standarda ekološke zaštite, a prava radnika u ovog radnom logoru biće u rukama onih koji nikom ni za šta ne odgovaraju.

KORPORATIVNI NACIZAM Novinar Ismael Moreno došao je u posed teksta ugovora o izgradnji „specijalnog razvojnog regiona“ i skrenuo pažnju javnosti na šokantne stavke kojima se legalizuje ovaj neokolonijalni poduhvat:
– Nijedna strana ili domaća vlast nema prava da se meša u pitanja u isključivoj nadležnosti RED-sa (Regiones Especiales de Desarollo – Specijalni razvojni region)
– Vlada RED-sa može da primeni imigracione kontrole pri ulasku, boravku i napuštanju teritorije ljudi iz drugih država, a imaju pravo da ulaze u međunarodne odnose sa drugim državama, nezavisno od vlade Hondurasa.
Moreno s pravom strahuje da bi „iznajmljeno“ zemljište u bliskoj budućnosti moglo da pređe u vlasništvo anonimnog preduzimača. „Sve informacije su dostupne na Internetu, sem podatka o tome ko je uložio početnih 15 miliona dolara u ovaj projekat.“
Da se radi o dugoročnom projektu korporativnog nacizma, svedoči izjava libertanijanca Majkla Stronga, zaduženog za realizaciju ovog projekta: „Ukoliko želimo da stvorimo obrazovni sistem na dobrobit i sreću čovečanstva, moramo da eliminišemo svaki uticaj države u procesu obrazovanja… Mi moramo da sprovedemo ovaj princip na globalnom nivou, kako u vezi sa pitanjem obrazovanja, tako i u vezi sa zapošljavanjem i istraživačkim radom.“ Manuela Leon je postala uzor generaciji pobunjenih žena, među kojima je i Alba Očoa, osnivač poljoprivrednog projekta za „fer trgovinu kafom“, trenutno angažovana na prikupljanju svedočanstava o nestalim i ubijenim aktivistima.

BRAZIL

Bezemljaši Brazila imaju višedecenijsku tradiciju organizovanja, a trenutno je najaktivniji pokret MST. Ova zajednica broji oko dva miliona članova, udruženih u 2.000 kooperativa, koje na zauzetoj zemlji proizvode zdravu hranu. Poljoprivrednici su uspostavili svoj model samouprave, imaju sopstvene medije, kulturni život i obrazovanje.
Lider pokreta je šezdesetogodišnja seljanka Ilda Martines de Souza, angažovana od svoje 18. godine u organizovanju pomoći radnicima i seljacima bez zemlje, kao i obespravljenim porodicama iz favela. „Kad je korporacija izbacila moje roditelje sa zemlje, otišla sam u Sao Paulo i uključila se u organizovane grupe za pomoć svima kojima je pomoć bila potrebna. U tom poslu sam zaista uživala. U pokret su uključena i moja deca (rodila petoro, šestoro usvojila), koju sam odgajila radeći u fabrici u noćnoj smeni. Pokret za pravdu me je formirao i očeličio. Otkrila sam sopstvene vrednosti kao ljudsko biće, žena i majka.“ A kad se pokret razvio vratila se na selo, u potragu za zemljom. Kao prekaljeni aktivista Ilda trenutno vodi borbu za redistribuciju obradive zemlje, nadajući se agrarnoj reformi o kojoj njen narod još uvek samo sanja. „Borićemo se da nijedno dete u ovoj bogatoj zemlji ne bude gladno…To je revolucija“, kaže Ilda, ponosna na raj koji stvaraju porodice na zemlji za koju su se izborile.
Pitanje koje bi Galeano mogao da postavi narodu Srbije 2013. glasi: hoćemo li na vreme shvatiti vrednost zaparložene dedovine, napuštenih seoskih domaćinstava i praznih škola ili ćemo ih radije iznajmiti „čarter gradovima“ i kompanijama za eksploataciju rudnog bogatstva, verujući da je moguće doći do hleba bez motike i sačuvati prirodno okruženje bez ličnog žrtvovanja.

GVATEMALA

Već više od tri godine zajednice iz oblasti Santa Rosa i Jalapa u Gvatemali odolevaju „razvojnom projektu“ otvaranja rudnika srebra, finansiranom od strane kanadske korporacije Canada’s Tahoe Resources. Ministarstvo energetike i rudarstva Gvatemale dalo je dozvolu za početak eksploatacije mineralnog bogatstva u oblasti San Rafael de las Flores pod nazivom „Projekat Eskobar“. Vođe ugroženog naroda Xinka otete su posle sprovođenja referenduma, na kojem se 99 odsto stanovnika izjasnilo protiv ovog ekocidnog projekta. Jedan od kidnapovanih aktivista je ubijen, a kompanija nastavlja da nekažnjeno proganja pobunjenike, zahvaljujući podršci vlade i kriminalizaciji svih legalnih aktivnosti, do uskraćivanja prava na referendum. Iako su 43 zemlje potpisale peticiju sa zahtevom za formiranje Internacionalne komisije protiv onih koji nekažnjeno ubijaju borce za očuvanje prirode, teror se nastavlja.
Na argument kompanije da će otvaranjem rudnika biti omogućen privredni razvoj i povećana zaposlenost, novinar Oskar Morales kaže da je kompanija obmanula stanovništvo jer je posle otvaranja rudnika podignuta cena zemljišta i zakupnina, kao i prehrambenih proizvoda, što se odrazilo na dodatno osiromašenje naroda.
Aktivisti CALAS-a najavljuju tešku i neravnopravnu borbu, s obzirom na to da su „državne institucije odgovorne za zaštitu životne sredine veoma slabe, dok je Ministarstvo rudarstva veoma uticajno.“ Nekoliko sati posle ove izjave ispaljeni su hici na sedište CALAS-a, a kuća pravnog savetnika pokreta ponovo je pretresena i opljačkana, što govori o kriminalnoj pozadini čitavog „razvojnog projekta“ i korupciji koja je pustila koren u temelje sistema. Iza zločina protiv latinoameričkih naroda stoje vlade Kanade i SAD-a, koje u sprezi sa severnoameričkim kompanijama uspostavljaju profitabilne ekonomske i vojne odnose sa gvatemalskom elitom, praćene represijom i fizičkom likvidacijom oponenata.

[/restrictedarea]