Iskreno i autentično

Piše Vasa Pavković

Kusturičinih „Sto jada“ kao fini ručni rad…

Na visokom talasu uspeha autobiografske knjige „Smrt je neprovjerena glasina“, koju je po sopstvenom priznanju pisao petnaest godina, Emir Kusturica vrlo brzo objavljuje „Sto jada“. Mada deluje kao oveštala floskula, tvrdnja da tek druga knjiga pokazuje da li je neko pisac ili nije, i da li to može biti, i ovde pokazuje svoju tačnost. Na sreću ljubitelja književnosti, „Sto jada“ je veoma uspela knjiga pisca čiji je talenat nesumnjiv.

Porodica Kalem i okolina Knjiga je sačinjena od priča i pripovedaka koje recikliraju životna i umetnička iskustva slavnog reditelja. U četiri od njih Kusturica pripoveda u prvom licu, setno i ubedljivo, o životu porodice Kalem, u Sarajevu gradu, pre raspada Jugoslavije i pre tragedije poslednjeg rata na Balkanu. Taj kratki roman o sazrevanju jednog dečaka, uzbudljiv je i duhovit igrokaz porodičnog života, koji nosi u sebi aromu dva rana Kusturičina filma, koju većina ovdašnjeg sveta voli i zna napamet. U atmosferama i epizodama, u replikama i životnim dijalozima dečaka Alekse Kalema i njegove majke Azre i oca Brace, ali i njihovih rođaka i znanaca, drugara i simpatija, osetićemo gorko-humornu magiju koju emituju filmovi „Sjećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“… Već od prve stranice pripovetke „To ti je tako, pa ti vidi“, pisac plete ironično osenčenu naraciju „dvostrukog“ poigravanja, kada Aleksa Kalem, recimo, kaže: „Grijala me slika moga oca koji sjedi u kancelariji zgrade Izvršnog vijeća SR Bosne i Hercegovine, drži se za radijator i gori od želje da vidi Sibir.“ To dvojstvo je stalna „karakteristika“ očevog ponašanja prema sinu, ali još više prema supruzi, kojoj nikad neće priznati kolika mu je plata, ali će uvek iz njegovih gestova zračiti ljubav i neka vrsta muškog uvažavanja. Dramaturški je vrlo uspeo zaplet u kojem trinaestogodišnji dečak Aleksa krije od oca da je majka u bolnici, a od majke da je otac imao infarkt, uspešno opstajući sam samcit u praznom domu. Ulogu pokretača mnogih „pustolovina“, inače, igra rođak Nedo, koji će se Aleksi naći s ruke, u najnezgodnijim životnim situacijama. Tri glavna junaka ovog porodičnog romana srešćemo i u priči „Olimpijski šampion“, s anegdotskim povodom, koja je smeštena u predolimpijsko vreme i gde se na Nedinom mestu nalazi živopisni Rođo, petostruki prvak Jugoslavije u radio-amaterstvu (i pijančenju). Zaplet nastaje kada Rođo žestoko prebije dopisnika slovačke novinske agencije, kojem je Rođina žena izdala stan, bez njegovog znanja.

[restrictedarea] Priča „Pupak su vrata ljudske duše“ fina je posveta Branku Ćopiću i njegovim „Magarećim godinama“, a bavi se prvim Aleksinim iskustvima s knjigama i čitanjem (od kojih je bežao kao đavo od krsta). Duh storije zgodno ilustruje „dijalog“ Alekse i velikog pripovedača:
– „Reci čika Branku kakve su ‚Magareće godine‘.“
– „Šta ima da mu govorim, on to bolje zna!“
Četvrto „poglavlje“ o Kalemovima, „Stranac u braku“, ukršta erotska i druga iskustva sina i oca, koji čuvajući jedan drugom glavu, zbog švaleracije, od protivnika postanu „ortaci“, ukazujući na ubrzano sazrevanje Alekse, ali i starenje Brace. Duga i filmična, ova proza posvećena Momi Kaporu, u digresijama koje su povremeno i nefunkcionale, podseća na „poetiku preobilja“ Kusturičnih filmova u kojima se složene filmske priče povijaju pod teretom fantastičnih, komičnih, ekscentričnih i drugih scena.

Jugovina Drim Dve pripovetke, od kojih prva poklanja naslov celoj zbirci, a druga možda čini i njen najbolji deo, iz različitih uglova osvetljavaju brevijar piščevih sećanja i opomena. „Sto jada“, čiji se najbitniji deo zbiva u Travniku, prikazuje nestalu Bosnu, jedan skoro zatvoreni kosmos socijalističke utopije, koja je suštinski odredila život svih likova knjige. Emir Kusturica ubedljivo prikazuje život tzv. vojnih lica i njihovih porodica, relacije između starešina i potčinjenih, tzv. prekomande… U svet često nejasnih i dramatičnih kretanja uvodi i finu lirsku storiju o ljubavi glavnog junaka Zeke i devojčice Milijane, talentovane šahistkinje, kojoj će, možda, život odrediti jedan remi sa velikim Svetozarom Gligorićem, kao i nagli rastanak od Zeke, prve ljubavi. Odmerenost u tonu pripovedanja, amarkordsko senčenje prelomnih momenata itd. čini „Sto jada“ vrlo uspelim.
Pripovetka „U zmijskom zagrljaju“ jedina govori o nedavnom ratu u Bosni iz ratne i melodramske perspektive života i priključenija vojnika Koste. U nju Kusturica uspešno uvodi i arhaične, fantastičke momente. Hercegovački kamenjar i golo nebo zgodan su scenski okvir takvog pripovedačkog čaranja. Brzina s kojom pisac miksuje scene i razrešava ih naglim rezovima prosto opčinjava čitaoca. Istakao bih, recimo, Kostinu borbu s velikom zmijom, odnosno njegovo skrivanje s Mladom, u bunaru, od neprijateljskih vojnika ubica, kao primere Kusturičine narativne veštine.
Dok knjiga „Sto jada“ obuzima čitaočevu pažnju rekonstruktivnom snagom minulog vremena uništene utopije, „U zmijskom zagrljaju“ nalikuje na brz i efektan film o putovanju (kroz prostore i vremena), prateći promenljivost ratne sreće i sudbina. Životni put glavnog junaka Koste podseća nas na fatum ljudskog hoda po mukama.

Pričanje s dušom Bila je dobra Kusturičina namera da se okuša u pripovedanju, a još bolja je bila odluka da pripoveda isključivo o svetu koji intimno i suštinski poznaje. Na jednom mestu u „Sto jada“ on beleži: „Njegov život je bio težak, ali je imao jednu olakšavajuću okolnost. Imao je kome da se jada.“ Kad čitamo dobre, uspešno napisane knjige, a ova zbirka je takva, nekako nam bude lakše na duši – možda i stoga što srcem osećamo da je pisac iskren i autentičan, u isti mah.

[/restrictedarea]