Искрено и аутентично

Пише Васа Павковић

Кустуричиних „Сто јада“ као фини ручни рад…

На високом таласу успеха аутобиографске књиге „Смрт је непровјерена гласина“, коју је по сопственом признању писао петнаест година, Емир Кустурица врло брзо објављује „Сто јада“. Мада делује као овештала флоскула, тврдња да тек друга књига показује да ли је неко писац или није, и да ли то може бити, и овде показује своју тачност. На срећу љубитеља књижевности, „Сто јада“ је веома успела књига писца чији је таленат несумњив.

Породица Калем и околина Књига је сачињена од прича и приповедака које рециклирају животна и уметничка искуства славног редитеља. У четири од њих Кустурица приповеда у првом лицу, сетно и убедљиво, о животу породице Калем, у Сарајеву граду, пре распада Југославије и пре трагедије последњег рата на Балкану. Тај кратки роман о сазревању једног дечака, узбудљив је и духовит игроказ породичног живота, који носи у себи арому два рана Кустуричина филма, коју већина овдашњег света воли и зна напамет. У атмосферама и епизодама, у репликама и животним дијалозима дечака Алексе Калема и његове мајке Азре и оца Браце, али и њихових рођака и знанаца, другара и симпатија, осетићемо горко-хуморну магију коју емитују филмови „Сјећаш ли се Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“… Већ од прве странице приповетке „То ти је тако, па ти види“, писац плете иронично осенчену нарацију „двоструког“ поигравања, када Алекса Калем, рецимо, каже: „Гријала ме слика мога оца који сједи у канцеларији зграде Извршног вијећа СР Босне и Херцеговине, држи се за радијатор и гори од жеље да види Сибир.“ То двојство је стална „карактеристика“ очевог понашања према сину, али још више према супрузи, којој никад неће признати колика му је плата, али ће увек из његових гестова зрачити љубав и нека врста мушког уважавања. Драматуршки је врло успео заплет у којем тринаестогодишњи дечак Алекса крије од оца да је мајка у болници, а од мајке да је отац имао инфаркт, успешно опстајући сам самцит у празном дому. Улогу покретача многих „пустоловина“, иначе, игра рођак Недо, који ће се Алекси наћи с руке, у најнезгоднијим животним ситуацијама. Три главна јунака овог породичног романа срешћемо и у причи „Олимпијски шампион“, с анегдотским поводом, која је смештена у предолимпијско време и где се на Недином месту налази живописни Рођо, петоструки првак Југославије у радио-аматерству (и пијанчењу). Заплет настаје када Рођо жестоко пребије дописника словачке новинске агенције, којем је Рођина жена издала стан, без његовог знања.

[restrictedarea] Прича „Пупак су врата људске душе“ фина је посвета Бранку Ћопићу и његовим „Магарећим годинама“, а бави се првим Алексиним искуствима с књигама и читањем (од којих је бежао као ђаво од крста). Дух сторије згодно илуструје „дијалог“ Алексе и великог приповедача:
– „Реци чика Бранку какве су ‚Магареће године‘.“
– „Шта има да му говорим, он то боље зна!“
Четврто „поглавље“ о Калемовима, „Странац у браку“, укршта еротска и друга искуства сина и оца, који чувајући један другом главу, због швалерације, од противника постану „ортаци“, указујући на убрзано сазревање Алексе, али и старење Браце. Дуга и филмична, ова проза посвећена Моми Капору, у дигресијама које су повремено и нефункционале, подсећа на „поетику преобиља“ Кустуричних филмова у којима се сложене филмске приче повијају под теретом фантастичних, комичних, ексцентричних и других сцена.

Југовина Дрим Две приповетке, од којих прва поклања наслов целој збирци, а друга можда чини и њен најбољи део, из различитих углова осветљавају бревијар пишчевих сећања и опомена. „Сто јада“, чији се најбитнији део збива у Травнику, приказује несталу Босну, један скоро затворени космос социјалистичке утопије, која је суштински одредила живот свих ликова књиге. Емир Кустурица убедљиво приказује живот тзв. војних лица и њихових породица, релације између старешина и потчињених, тзв. прекоманде… У свет често нејасних и драматичних кретања уводи и фину лирску сторију о љубави главног јунака Зеке и девојчице Милијане, талентоване шахисткиње, којој ће, можда, живот одредити један реми са великим Светозаром Глигорићем, као и нагли растанак од Зеке, прве љубави. Одмереност у тону приповедања, амаркордско сенчење преломних момената итд. чини „Сто јада“ врло успелим.
Приповетка „У змијском загрљају“ једина говори о недавном рату у Босни из ратне и мелодрамске перспективе живота и прикљученија војника Косте. У њу Кустурица успешно уводи и архаичне, фантастичке моменте. Херцеговачки камењар и голо небо згодан су сценски оквир таквог приповедачког чарања. Брзина с којом писац миксује сцене и разрешава их наглим резовима просто опчињава читаоца. Истакао бих, рецимо, Костину борбу с великом змијом, односно његово скривање с Младом, у бунару, од непријатељских војника убица, као примере Кустуричине наративне вештине.
Док књига „Сто јада“ обузима читаочеву пажњу реконструктивном снагом минулог времена уништене утопије, „У змијском загрљају“ наликује на брз и ефектан филм о путовању (кроз просторе и времена), пратећи променљивост ратне среће и судбина. Животни пут главног јунака Косте подсећа нас на фатум људског хода по мукама.

Причање с душом Била је добра Кустуричина намера да се окуша у приповедању, а још боља је била одлука да приповеда искључиво о свету који интимно и суштински познаје. На једном месту у „Сто јада“ он бележи: „Његов живот је био тежак, али је имао једну олакшавајућу околност. Имао је коме да се јада.“ Кад читамо добре, успешно написане књиге, а ова збирка је таква, некако нам буде лакше на души – можда и стога што срцем осећамо да је писац искрен и аутентичан, у исти мах.

[/restrictedarea]