Druže datume, mi ti se kunemo

Datum iz naslova nije onaj zbog kojeg Nikolić, Vučić i Dačić rasturiše državu na paramparčad ne bi li ga izmolili od Evropske unije, već onaj koji su nasledili od Vesne Pešić i njenih  titoizmom zadojenih istomišljenika

Ako niste znali, već smo uspeli da se izborimo za jedan važan datum. Ovako je, naime, RTS u svom „Dnevniku“ od 25. maja najavio prilog o izvozu vozila kragujevačke „Zastave“ u SAD:
„Brod sa 3.000 automobila ‚fijat 500l‘, proizvedenih u Kragujevcu, stigao je u Ameriku. Za Srbiju je to važan datum, jer posle 23 godine jedan proizvod automobilske industrije Srbije stiže na američko tržište.“
Za Srbiju je, dakle, to važan datum. Kaže RTS. Srbija prosto ne zna šta će od sreće sa tolikim važnim datumima koje sakuplja pod ovom vlašću, zar ne?!
***
Nezgoda je, međutim, u tome što se dotični datum nikada neće pamtiti po „fijatima“ koji su doplovili na onu stranu Atlantskog okeana. Taj datum odavno pripada najvećem sinu jugoslovenskih naroda i narodnosti, Josipu Brozu, čiji se rođendan za njegovog života – a i još nekoliko godina posle – proslavljao baš 25. maja.
Lažne skromnosti radi, u poznijem SFRJ dobu to se nije nazivalo Brozovim rođendanom, već Danom mladosti, koji se sletom na „Stadionu JNA“ u Beogradu proslavljao svake godine sve do 1987, kada je priredba poslednji put održana. Ko je to doživeo i upamtio, morao bi, ako ima i trunku poštenja, danas da oseti jezu kada se priseti tih „svetkovina“, zloslutnosti tog ratobornog neukusa kojim je SFRJ besprizorno veličala jednog krvoloka i diktatora. Ako bi ijedan događaj iz bliske prošlosti morao da nailazi na najširu moguću osudu i da služi kao stravična opomena narednim pokolenjima da nikako ne prave slične greške, onda bi to morao da bude upravo Dan mladosti: bezumni kult jedne kriminalne ličnosti.
Avaj, Brozov kult kao da je sve jači u Srbiji kako vreme sve više odmiče. I kako dobijamo sve evropskije i naprednije vlade.
Protekle subote, dakle 25. maja, svaka je moguća medijska ispostava opširno izveštavala o nekoliko hiljada jugonostalgičara, koji su pohodili Kuću cveća. Ista glasila koja su, poređenja radi, samo dve sedmice ranije skoro potpuno zanemarivala brojniji i politički neuporedivo značajniji skup kosmetskih Srba u centru Beograda (izuzev kada su kao razbojnike predstavljala dostojnike SPC koji su govorili na tom skupu), ovoga su puta spremno poklonila svoje minute i stranice otužnoj dedinjskoj priredbi u čast Maršala koji za čast nije ni znao, ni mario.
Televizije sa nacionalnom frekvencijom su predvodile kolo. B92, perjanica povampirenog titoizma u ovom veku, prikazala je poduži prilog o posetiocima Kuće cveća, a stigli su čak i da uzmu izjavu od izvesne holandske dopisnice, koja je na solidnom srpskom rekla da je iznenađena velikim brojem mladih ljudi.
Setite se koliko je uličnih ili kakvih drugačijih protesta upriličeno u srpskoj prestonici u poslednjih osam meseci, koliko ima kako je beogradski režim počeo da poklanja Kosovo i Metohiju srpskim neprijateljima. Da li su vrli izveštači B92 i sa jednog od tih protesta javili da preovlađuju mladi ljudi? Nisu! Na svakom od tih okupljanja najbrojniji su bili upravo mladi (tridesetak godina pa naniže), ali niti jednom nisu bili počašćeni ovako povoljnim izveštajem kao njihovi vršnjaci koji su došli da se poklone Josipu Brozu. Naprotiv, svako rodoljubivo okupljanje redovno je bilo propraćeno nimalo laskavim opisima kao što su „ekstremna desnica“, „desničarska udruženja“ i slični; ovoga puta, zato, niti jednom ne čusmo sa ekrana da se u Kući cveća okupila „ekstremna levica“.
Nije ni vajni Javni servis zaostao za kolegama na koje se upadljivo ugleda. Istog dana je, u već pomenutom „Dnevniku“, RTS takođe opširnim prilogom podrobno izvestio o „hodočašću“ na Brozovom grobu, ali je otišao i korak dalje, preuzimajući prilog „Hrvatske televizije“ o skupu u Kumrovcu, Brozovom rodnom mestu, gde su slavili mahom titoisti iz Hrvatske i Slovenije.
Tako da je, barem u subotu, halabuku oko Vučić-Dačićevog datuma zamenila galama o nedovoljno pokojnom Brozovom datumu. Ima u tome neke logike.
***
Nije baš ni savremena Srbija sasvim operisana od kulta ličnosti. Donedavno smo imali Borisa Tadića, kao sveprisutno biće koje iskače iz svake emisije, špice i priloga, a danas imamo u istoj ulozi Aleksandra Vučića. U istom „Dnevniku“ od subote 25. maja, sledeća njegova izjava, vezana za primenu Briselskog sporazuma, prikazana je na samom početku:
„Za nas je strašno važno pitanje i mi insistiramo na tome da Srbi imaju pravo da na te izbore izađu sa svojim dokumentima, srpskim dokumentima, da zadrže i da imaju svoje srpsko državljanstvo, da kao u celom svetu, tako i na severu Kosova univerzitetski pečati budu pečati tih univerziteta, a ne, ne znam čiji. To su ključna pitanja za nas i to želimo da razrešimo u razgovoru sa međunarodnom zajednicom. Tek kada to razrešimo, ja ću biti slobodan da vam dam širu, obimniju i ozbiljniju izjavu u vezi sa tim pitanjem.“
Po sopstvenom priznanju, dakle, ove njegove reči nisu baš najozbiljnije, jer najozbiljnije nije „slobodan da nam da“. Šta će onda ove njegove reči uopšte u dotičnoj emisiji, i to još na udarnom mestu, među najvažnijim događajima dana? Mora li RTS baš svakog dana da ubeđuje gledaoce kako Vučić ima nešto strašno važno da radi/odluči/saopšti?
***
Uostalom, Vučića u svakom trenutku ima ko da odmeni: njegova samoproglašena politička mentorka, žena koja je nedavno izjavila da su upravo Vučić i Ivica Dačić njen najveći životni uspeh – Vesna Pešić. U trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, bilo je najavljeno da će Vesna Pešić biti gost emisije „Hoću da znam“ na B92 u četvrtak, 30. maja. Ukoliko se uoči same emisije nije dogodila kakva prirodna kataklizma, sva je prilika da je najava ostvarena, te da se Vesna Pešić pojavila u studiju B92. Bilo je to, otprilike, njeno stoto gostovanje na nacionalnoj frekvenciji u proteklih desetak meseci.
Ima i u tome neke logike. Drugarice Vesna, ovi vaši „najveći uspesi“ zaista se kunu u vas, toliko da vam ostaviše etar na milost i nemilost. (Što je, mora se priznati, negde i nužnost, s obzirom na to da jedan od junaka srpskog etra, Ognjen Pribićević, ode u London, pa su mnoge televizijske stanice prinuđene da naprečac menjaju programsku šemu.)