Dragoš Kalajić – čovek sa svojstvima

Piše Darko Tanasković

Ostrakizam kojem je svojevremeno bio podvrgnut Kalajić i danas se nastavlja zamahom poneke nejake ruke s neubojitim kamenčićem, ali je valjevska izložba, nadajmo se, pouzdan znak da ulazimo u vreme pune rehabilitacije i afirmacije ovog po svemu izuzetnog stvaraoca

Odavno se sabralo mnogo jakih razloga za preispitivanje odnosa zvanične srpske intelektualne i kulturne javnosti, s izraženim obeležjima malograđanske čaršije, prema ličnosti, delu i zaslugama slikara, pisca i mislioca Dragoša Kalajića (1943-2005), jedne od najsamosvojnijih pojava ukupne naše savremenosti, ali i svevremenosti, koju smo se uglavnom plašili da prepoznamo i da se za njenim zovom vinemo preko prividno bezbednih (pri)zemnih granica zemaljske osrednjosti i zadatih kodeksa različitih „korektnosti“, kako vrednosnih i umetničkih, tako i ideoloških i političkih. Razloga da se konačno osmelimo za rasterećen i pošten susret s Kalajićevim nasleđem svakim danom sve je više, ali se taj lekoviti susret nekako stalno odlaže moćnom i upornom inercijom potiskivanja i prećutkivanja onih jednom obeleženih, pakleno delotvornom i u slučajevima nekih drugih nekad otpisanih stvaralaca, a u samo naizgled korenito izmenjenim sadašnjim društvenim i duhovnim okolnostima. Možda bi otvaranje (27. aprila) reprezentativne reprospektivne izložbe slika Dragoša Kalajića, nastalih u periodu od 1964. do 2001. godine, upriličene u poznatoj valjevskoj „Modernoj galeriji“, moglo biti povod za novo promišljanje i vrednovanje dara kojim nas je ovaj nesvakidašnji, apartni podvižnik ideala apsolutne vrline i nadljudske čvrstine izdašno darovao.

ODNOS PREMA VEČNOSTI Dosledna jasnoj liniji stilskog i misaonog jedinstva koncepcije koju je od njenog osnivanja postavio i o čijoj se čistoti brižno i strogo stara Ljuba Popović, „Moderna galerija“ u Valjevu je dosad organizovala preko šezdeset zapaženih izložbi koje su, bez izuzetka, bile pravi kulturni događaji, s odjekom i veoma daleko od grada na Kolubari. Nije nikako slučajno to što su se baš oci i poslenici ove jedinstvene kapele moderne umetnosti na tragu Mediale i njenim primerom nadahnutih i srodnih originalnih novofiguracijskih i hiperrealističkih svedočenja umetnika različitih generacija s našeg duhovnog i duševnog podneblja (Ljube, Dada, Stančića, Voje Stanića, Šejke, Olje Ivanjicki, Vasiljeva, Glavurtića, Samurovića, Tikala, Vidaka, Toškovića, Bunuševca…) odlučili da se dostojno oduže Dragošu Kalajiću. Ničeg logičnijeg od toga, što je mogao osetiti svako ko je imao sreću da tog sunčanog, dragoševski solarnog i vetrovitog dana u Valjevu oseti atmosferu sponatnog kolektivnog uzbuđenja i ponesenosti mnogobrojnih poklonika Dragoševe nezavršene, prosvetiteljski trajno aktualne stvaralačke i putokazivačke misije. Kako se moglo čuti, galerijsko-kritičarskim žargonom rečeno, izložba je zaista savršeno „legla“ u tri prostorije malog zdanja pored Valjevske gimnazije, arhitektonske bliznakinje one čuvene Treće kod Cvetnog trga u Beogradu, za koju je Kalajić imao običaj da kaže kako je lepša i elegantnija od svih rimskih i milanskih. Rekli bismo da je i ova izložba na sličan način ili pre iz istih razloga upečatljivija od one poslednje, takođe blistave, rimske u galeriji „Eleuteri“ (2004), kojom se ovaj „beogradski Rimljanin“ oprostio od svog voljnog grada na Tibru. Jer, kako napisa Dragošu takođe dragi i bliski Dučić, „stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša“, pa se i Kolubara namah prometnula u Tibar. I više od toga. Samo što je, za razliku od očiju Dučićevog pesnika, koje se imale „boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora“, a zamutile se na severu, gde „gori belo i hladno sunce“, pogled Kalajićevih heroja modro i metalno plav, pogled onih koji su na kosmičkom Istoku i astralnom Severu spoznali izvorište večnog i uzvišenog smisla čovekove solarne avanture među zvezdama. U izvrsnom uvodnom tekstu za katalog Dragoševe izložbe („Čelični romantizam Dragoša Kalajića“), Dejan Đorić, suptilni poznavalac umetničke tradicije kojoj u srpskom i svetskom „metaslikarstvu“ pripada njegova umetnost, nije bez razloga napisao da je Kalajića „slično bogotražiteljima interesovalo kako da prevlada užasnu kosmičku dubinu i uspostavi odnos prema večnosti“. Đorić zapaža i da je u početku mladi Dragoš, sa svojim „srebrnim lukom“ o ramenu, nastojao da iznedri „slikarstvo surovosti“, ali i da je „devedesetih otkrio čari Mediterana i solarne lepote“, tako da, uprkos odlučnom racionalnom obračunu sa svakom sentimentalnošću, u suštini nije bio udaljen onoliko koliko bi se to moglo učiniti, i koliko je sâm hteo da izgleda, od melanholično-nostalgičnog dučićevskog jonskog Sunca. Nije li on, uostalom, celog života usrdno čitao filozofske traktate helenskih mislilaca, odnjihanih talasima Sredozemnog, a ne nekog severnog mora? To je onaj paradoksalni, ali i srećni spoj „dionizijske radosti za slikanjem i germanske posvećenosti poslu“, kako se u nadahnutoj besedi na otvaranju izložbe izrazio Dragan Jovanović Danilov. U pravu je bio Dragoslav Bokan, veliki poštovalac, delom sledbenik i pronicljivi tumač Dragoševe vizije, kad je u toplom, ali i misaono izoštrenom nekrologu „Moj Dragoš Kalajić“ zaključio da je ovaj „pre svega, srušio, u svojoj Srbiji, onu veštačku branu između njene savremene kulture i svih njenih dalekih izvora i uzora“ i da je, što je „možda još važnije, srušio u sebi samom, u svom duhu i delu, onu neprirodnu branu između Istoka i Zapada“, i svega što je ta dalekosežno pogubna podela na istorijskom i civilizacijskom planu podrazumevala i donela, a nastavlja da proizvodi i danas.

[restrictedarea]

ČEŽNJA ZA HIPERBOREJOM Iz 25 Kalajićevih slika predstavljenih na valjevskoj izložbi, a koje su sve iz porodične zbirke, izbija snažno stremljenje ka idealnoj, hiperborejskoj, prapostojbinskoj celovitosti Čoveka, ka njegovom (pred)mitskom ishodištu i žuđenom konačnom pribežištvu u utopijskoj budućnosti radi koje jedino vredi živeti i boriti protiv nedostojnosti sila koje privremeno vladaju svetom, ali ga i trajno zagađuju i skrnave. Dragoševa „Pobeda“, „Nika“, kako je interno nazvana jedna njegova velelepna nebeska dijagonala između planetarne ranjenosti i raspolućenosti, s donje, i nadoblačnog naslućivanja osunčanog kosmičkog plavetnila, s gornje strane, nije ona akropoljska, beskrilna „Nike Apteros“, kojoj su varvari oduzeli moć letenja i uspinjanja, već lepotica raširenih krila, s ratničkim šlemom, u neodoljivom letu ka predelima večnog Smisla. Dragoš bi nam morao biti važan baš iz razloga i pobuda višega reda koji su ga navodili da sopstvenu sudbinu ne doživljava kao lično važnu, da prezire strah, niskost, zavist, klevete, mržnju, pa i samu smrt, o čemu mogu podjednako verodostojno svedočiti oni koji su bili s njim, iskrenim rodoljubom, na bosanskohercegovačkim ratištima i lekari koji su ga poslednjih godina života lečili od podmukle, fatalne bolesti. Objašnjavajući svoj programski „Kodeks solarnog reda“, Kalajić će zabeležiti da je „u pitanju zbirka uputstava koja su mi ukazivala, i ukazuju, počast pristižući, tokom niza godina, na moju adresu“, naglašavajući da je „pitanje autorstva tih uputstava bespredmetno, jer jedan metafizički usmeren red, po definiciji, predstavlja oblik nadindividualne realizacije, te su njegovi plodovi idealno anonimni, odnosno impersonalni“. Doslednost s kojom je duhovno, estetski i fizički disciplinovano negovao besprekornu otmenost svoje ličnosti, a što je mnogom posmatraču (i opadaču) izgledalo kao narcisoidna i arogantna, umišljena samozaljubljenost i isprazni elitizam, izvirala je, zapravo, iz snažnog unutarnjeg imperativa da se ostane na visini tog nadindividualnog, metafizički usmerenog reda, da se ne izda ideja Vrha. Da se, kao na sugestivnom „Triptihu sa šeširima“ (1967), elegantni evropski borsalino šešir (Dragoš ih je rado nosio!) ne ofuca i obezobliči, a slovenski kačket ne izmetne u crveno boljševičko jednoumlje, dok američki kaubojski šešir stalno menja boje, ali ne i oblik. Nadletanje oštrookog orla, spremnost na skok i urlik tigra, ponosno uzdizanje jelena na najvišem isponu litice i propinjanje plemenitog konja, isukani samurajski mač i složeni govor drevnih, arhetipskih simbola, čitava taj heraldički pročišćeni jezik Dragoševih slika upozorava na pogubnost narušavanja apolonijskog principa koji kroti haos i uspostavlja meru na kojoj počiva ravnoteža Univerzuma.

OČEKUJUĆI „OGLEDALO XX VEKA“ S one strane svih iskustvenih hijerofanija (po Elijadeu, čije je ranije radove Kalajić visoko cenio), Dragoševa konačna perspektiva je, reklo bi se, nadreligijska, u smislu nekog određenog, a pogotovo institucionalizovanog, ocrkvenjenog verskog učenja, i seže do primordijalnog, uranskog monoteizma nenarušenog docnijim mitološkim racionalizacijama. Zato je, uprkos njihovoj narativnoj jasnoći, i odgonetanje smisla Kalajićevih slika, tih pravih „ideoloških i estetskih grbova visoke simbolike“ (D. Bokan), nemoguć posao za one koji im pristupaju s konvencionalnim hermenutičkim ključevima iz arsenala modernističke i postmodernističke likovne kritike i teorije umetnosti. Jer, Dragoševo slikarstvo neosporno jeste umetnost, ali se nikako ne iscrpljuje u umetničkoj transpoziciji bilo koje i bilo kakve realnosti ili misli o njoj, već je integralni deo projekta vaspostavljanja jedne izgubljene stvarnosti, večne Postojbine trajnog i klasičnog. A kad se tumač, pogotovo onaj zvanični i etablirani, pred delom oseti nemoćan, sklon je, sasvim suprotno od Ciceronove poruke iz govora u odbranu pesnika Arhije, da svoju nemoć ne iskaže kroz poštovanje, divljenje i smerno učenje, već ostrašćenim osporavanjem i odbacivanjem. Ostrakizam kojem je svojevremeno bio podvrgnut Dragoš Kalajić i danas se nastavlja zamahom poneke nejake ruke s neubojitim kamenčićem, ali je valjevska izložba, nadajmo se, pouzdan znak da ulazimo u vreme pune rehabilitacije i afirmacije ovog po svemu izuzetnog stvaraoca. Ta rehabilitacija, ako se uopšte može govoriti o rehabilitaciji nekoga ko je tokom najvećeg dela života bio uporno prećutkivan i potiskivan, i buduća afirmacija nesumnjivo su potrebnije nama nego Dragošu. I to nikako iz samo umetničkih i kulturnih, već i vitalnih duhovnih, moralnih i društvenih razloga. Raduje vest, ako se potvrdi da je tačna, o „pronalaženju zaturenih“ kultnih Kalajićevih televizijskih emisija iz serije „Ogledalo XX veka“, a ona očekivana i prava biće tek najava njihovog ponovnog emitovanja.
Dragoš Kalajić u nečemu podseća na Noama Čomskog. Obojica su, svaki svojim putem i u svojoj užoj oblasti misaonog pregalaštva, doprli do suštine fenomena kojima su se bavili. Dragoš je uspostavio svoj „kodeks solarnog reda“ koji (bi trebalo da) upravlja sudbinom Kosmosa i Čoveka, a Čomski je prodro do „dubinske strukture“ čovekove jezičke sposobnosti i zasnovao generativnu lingvistiku. I jedan i drugi su se rigoroznim, ali i maštovitim apstraktnim promišljanjem primakli spoznaji same biti i punoće Logosa, ali su, verovatno baš zato, i bili kadri da uoče sve konkretne i životne pogibli kojima su Čovek i Čovečanstvo izloženi u svetu koji već dugo tu bit i punoću sistematski razara i nihilistički obesmišljava. Ovi savremeni „argonauti ideala“ (F. Niče), za razliku od svojih antičkih preteča, ne kreću u Kolhidu po zlatno runo, već s osvojenog vrha suštinske spoznaje odapinju nemilosrdne dijagnostičke gromove i strele ka ozbiljno obolelom svetu, ne bi li se čovečanstvo vratilo iskonima – izgubljenoj meri i poremećenoj ravnoteži. I baš zato što se nije ograničavao na retoriku likovnog govora, na filozofska promišljanja i na kategorijalni aparat spekulativnog simboličkog diskursa, što bi mu, uprkos uznemiravajućoj erudiciji, nadmoćnosti i nerazumljivosti za neposvećene, verovatno bilo oprošteno, Dragoševo žigosanje raznih konkretnih negativnih pojava i njihovih nosilaca u nas i u svetu presudno je doprinelo njegovom dirigovanom društvenom i kulturnom marginalizovanju i izopštavanju. Tako je on, recimo, napisao da „liberalni kapitalizam svoja načela i naloge prikazuje u obliku najvernijih odgovora na ljudske potrebe i želje, uspavljujući samoodbrane čoveka i usađujući se duboko u dušu, da bi je trovao i razarao“. Treba li tu danas nešto dodatno objašnjavati? Ubeđeni protivnik privrednog oporavka zasnovanog na zaduživanju po recepturi MMF-a, prorok našeg, i ne samo našeg, „dužničkog ropstva“, Kalajić je doživeo žestoke ideološke diskvalifikacije od strane ekonomskih „eksperata“. Njihovo papagajsko horsko reagovanje na svoje tekstove u „Dugi“ (1995) okarakterisao je, u „Američkom zlu“, kao „sasvim ozbiljan simptom intelektualne i moralne prevrtljivosti od koje hronično pate ovdašnje pseudoelite, jer su njegovi najglasniji kritičari „donedavno listom bili protivnici kapitalističke eksploatacije proletarijata, te zagovornici ili propovednici svih eksperimenata realnog socijalizma, od dirigovane privrede do ‘dogovorne’ ili ‘samoupravne ekonomije’, a danas su pak podjednako gorljivi zagovornici ili propovednici divljeg, liberalnog kapitalizma i njegovih globalističkih i mondijalističkih metastaza“. Ukratko, ljudi bez svojstava.

[/restrictedarea]