Dolazi vreme rafinirane tiranije

DR RADOVAN KARADŽIĆ: KAZIVANJA IZ HAŠKE TAMNICE

Razgovarala Ljiljana  Bulatović Medić Fotografije Vlastimir Nešić Šone

U poslednje vreme često parafraziram Njegoševu primisao:  „Ćud lisičja ne treba kurjaku“, pa sam se pitao šta mi to Vladika poručuje. Valjda, da se ne lukavim tamo gde bi trebalo riknuti i zaurlati

Ovaj intervju napravljen je ekskluzivno za časopis „RODNAJA LADOGA“ iz Petrograda; Po odobrenju časopisa i autora, preuzimamo intervju

Da bih Savezu pisaca Rusije, uredništvu časopisa „RODNAJA LADOGA“ i brojnim drugim ruskim književnim časopisima, izdavačkim kućama, književnicima i ruskom narodu uopšte, pokazala zahvalnost za doslednost u poštovanju dela dr Radovana Karadžića i da bismo nastavili put povezivanja pravoslavnih stvaralačkih duša, početkom januara 2011. godine pripremila sam i po pravilima Haškog tribunala prosledila sledeća pitanja visokopoštovanom gospodinu dr Radovanu Karadžiću.
Iz raznih tehničkih, odnosno tehnoloških razloga odgovore smo dobili tek nedavno. Međutim, sadržaj ovog razgovora je trajne vrednosti i zato ga objavljujemo, najpre na sajtu petrogradskog časopisa „RODNAJA LADOGA“ na ruskom jeziku.
Za realizaciju ovog poduhvata zahvaljujem saradnicima dr Radovana Karadžića, ali zaista sasvim posebno gospodinu Piteru Robinsonu, pravnom savetniku u timu odbrane .
Naravno, izuzetno mi je zadovoljstvo što sam i sa odgovarajućim službama Haškog tribunala postigla visok stepen razumevanja i saradnje (napomena autora LJ.B.M.)

Poštovani gospodine Karadžiću, smatram Vas, među svim srpskim pesnicima 21. veka, najdoslednijim borcem za ljudska prava pravoslavnog srpskog naroda, izloženog u istoriji do sada nepoznatim iskušenjima i stradanjima. Kako Vaša duša („šćućurena“) nalazi oslonca i snage na putevima opiranja nepravdi i gde su Vam najjača uporišta tolikoj istrajnosti?

Hvala za nezasluženu čast, ali verujem da postoji cela plejada pisaca najviših kvaliteta, posebno kod Srba, koji su služili kao uzor slobodarstva. Odupirali su se svakoj tiraniji bez obzira na cenu. Može se pomisliti kako nisu postigli mnogo, osim što su se žrtvovali, ali ja mislim da su postigli mnogo, jer su na način prenošenja štafete prenosili slobodarski duh na generacije. I ako nam danas nešto nedostaje, i verovatno će još više nedostajati u bliskoj budućnosti, to su uzori – od roditelja, preko učitelja, do predvodnika u narodnim poslovima.
E, kad govorimo o tiraniji, verujem da je moja generacija bila povlašćena, jer je tiranija našeg vremena bila pošteno sirova i otvorena. Dolazi vreme rafinirane tiranije (političke korektnosti), koju će pročitati i suprotstaviti joj se samo izuzetni duhovi. Već danas, na srpskom slučaju, možete u svetu na prste obe ruke nabrojati velike duhove koji su shvatili šta je to počelo napadom na Srbe. Da ne pominjem Ruse, Grke i druge bliske narode, koji to čitaju svojim najdubljim bićem, na Zapadu su to samo nezavisni duhovi, poput pokojnog Pintera, zatim Čomskog, Dimitrija T. Analisa, Iva Bataja, Petera Handkea, i nekih prominentnih članova Akademije nauka Francuske, i drugih, da ne nabrajam i ne ogrešim se o nekoga. Ni Amerika nije bez izuzetnih ljudi, kojima je sve jasno.
Kad je u pitanju oslonac i snaga, verujem da se to rešava onoga časa kad se čovek opredeli za istinu i pravdu u skladu sa nalozima srca, to jest Boga. To je izvor i ušće svih oslonaca, i tu se ne može preračunati, jer se srce ne bavi kalkulacijama.

U Vašoj državničkoj ulozi u vreme rata i danas na optuženičkoj klupi, u kojim okolnostima Vam Vaša stvaralačka (pesnička) obdarenost pomaže i ima li situacija kada Vam smeta?
Čoveka čini jedinstvo njegovog bića, kako nasleđa, tako i stečenog iskustva, milijardi utisaka koje u svom ontološkom bivstvovanju, više nesvesno, nego svesno, taloži i pohranjuje u sebi. Da li je neki od darova koje sam, kao i svaki čovek, dobio, doprinosio mom radu, to ne znam. Znam da je sposobnost za ljubav prema mnogim plemenitim stvarima, delom stečena i čitanjem velikih dela, među kojima najviše ruskih, sigurno uticala da donosim što više dobrih i izbegnem loša rešenja. Kad je dar u pitanju, verujem da svako na ovaj svet dolazi sa darom od Boga, za nešto čime se, možda, nikad neće baviti. To smatram najvećim traćenjem ljudskih resursa – izbor pogrešnog polja rada, za koje nije bilo dara. A tu je uvek izdano srce, iz razloga konformizma najčešće.

Ima li u Vašim zgusnutim obavezama vremena za stih?
Nažalost, nemam vremena ni za čitanje, a kamoli za pisanje. Tako nekoliko izvanrednih knjiga mojih prijatelja (Nogo, Toholj, Đogo i drugi) čeka da ih dočitam, jer sam samo virnuo u njih u velikoj žurbi. Volim da čitam savremenike, prijatelje posebno. Tokom hajdučije (skrivanja po planinama) napisao sam komediju „Sitovacija“ (narodsko za „situacija“, ali ima i druga značenja: sit – ovacija, sit – ova – CIA) i roman „Čudesna hronika noći“.

 

Kako se raspoređuju Vaše sposobnosti i talenti u Vašim pripremama za nastupe u Haškom tribunalu? Naročito nas interesuje kakvu ulogu ima vaše stručno znanje i praksa iz neuropsihijatrije i Vaše metode lečenja u alternativnoj medicini.
Ne verujem da se neko od stručnih iskustava direktno odražava na same pripreme za odbranu, mada je čovekovo iskustvo jedinstveno i deluje kao jedno. Verujem da su moje permanentne edukacije iz psihoterapije doprinele da imam dosta radne energije, te da bolje razumem drugoga. To mi je takođe pomagalo u dugim i iscrpljujućim pregovorima, koje je srpska strana vodila pod neviđenim pritiscima.

Sećamo se, a ostalo je to i zapisano u knjigama, koje je objavio Odbor za istinu o Radovanu Karadžiću, da ste se od samog početka rata u Bosni i Hercegovini iskreno zalagali za mir. Mislite li danas da ste bili naivni u proceni da je bilo moguće da rata ne bude i, ako jeste, zašto?
Od početka sam se nadao da rata neće biti, i zato se nisam ni kandidovao na izborima 1990. godine. I uveren sam da bi rat bio izbegnut da nije bilo interesa za rat onih izvan BiH. Naime, Srbi su prihvatili oba autentična muslimanska predloga: Izetbegovićev, da se Bosna izdeli između tri nacionalne zajednice, i Zulfikarpašić-Filipovićev, da se obustavi regionalizacija, a Bosna ostane u Jugoslaviji kao jedinstvena, unitarna republika, članica Federacije. Strane sile, a najmanje dve od njih, izvršile su pritisak na Izetbegovića da ne prihvata mirna rešenja, već da ide u rat, jer „BiH je njegova“, rekli su mu. Marta 1992. godine, svi smo slavili spasavanje BiH, zato što je dan ranije bio prihvaćen Lisabonski sporazum ambasadora Kutiljera iz Portugalije. Taj sporazum je u najvećoj meri sličan Dejtonskom, do kojeg smo došli posle tri i po godine rata, skoro sto hiljada mrtvih, razaranja gradova, i što je najgore, razaranja odnosa među nama, naročito između muslimana i druge dve hrišćanske zajednice. A što se naivnosti tiče, ona je, u srpskom jeziku čak i leksički, rođena sestra nevinosti. No, i kad propadnu svi izgledi za mir, i dalje bi trebalo biti za mir, jer tako postajemo „sinovi našeg oca nebeskog“ kako kaže Hristos.

Kada je pre Dejtona bio najbliži trenutak za izlazak iz ratnih opasnosti?
Osim Lisabonskog sporazuma i Kutiljerovog plana, najbliži miru smo bili u vreme Oven-Stoltenbergovog plana u jesen 1993. godine. Tim planom bi bilo rešeno i hrvatsko pitanje u BiH, koje je, kao nerešeno, i danas izvor velike nestabilnosti u Federaciji BiH, pa tako i u BiH i regionu.

Jeste li ikada pomišljali da će Vas Vaši sagovornici, najviši svetski moćnici i državnici iz vremena rata optužiti za zločine, koje sada nabraja Haški tribunal? Sa kim biste od njih danas porazgovarali o tim danima, sa današnjim iskustvom?
Nisam siguran da su me optužili najveći državnici. Tokom pregovora imali smo zaista ugledne pregovarače, moralne i brižne, koji su razumevali sve tri strane, pa čak i bili svesni greha Zapada u ovom ratu. No, imali smo i sasvim neodgovornih ambicioznih, umišljenih činovnika, koji su svojim šefovima hteli da „isporuče“ i više nego što je traženo, i time su odlagali kraj rata. Setimo se, pokojni ambasador Holbruk se pohvalio da je sa mnom postigao i više nego što predviđa Dejtonski sporazum – da napustim i funkciju u SDS-u, iako ta funkcija nije javna, i nisam bio obavezan Dejtonom. Neki od tih ambicioznih su se čak nadali i „Nobelovoj nagradi za mir“, pa možete zamisliti koliko su ljuti na mene mogli biti što je nisu dobili.
Ali, na ovom mestu je red da kažem da se nije radilo ni o nama, Srbima, ni o meni posebno, ni o pravdi. Ovo nije izolovan događaj, već nastavak prethodnih ratova, sada u formi revizije ishoda, te predigra sledećih ratova. U svojim pismima prijateljima ja sam još u januaru 2000. godine (knjiga „Noćna pošta“, IGAM) izneo svoje slutnje da je zapadni finansijski sistem pred slomom, i da ratovi služe za odlaganje toga sloma. Da nije bilo 11. septembra 2001, taj slom bi se desio u prvim godinama 21. veka. Odlagan je ratovima u Afganistanu i Iraku, i bio bi odložen i dalje, da je Iran slabiji. Ali, to je put u propast, jer ne vidi se kraj, niti ima kraja žrtvama za održavanje jednog dotrajalog modela sveta. Gospodari toga sveta bi promenili sve drugo, samo ne sebe i taj model. Iako im pred očima izrastaju druge velike ekonomske sile, Kina, Japan, Indija, Brazil, oni su još uvek zagledani u Rusiju kao u neku opasnost, prosto opčinjeni njome i njenom mitskom snagom, iako Rusija niti ima tradiciju osvajanja na Zapadu, niti se grabi sa drugim imperijalnim silama za svetske resurse negde drugo, niti više ima ideologiju za izvoz. Šta je u pitanju? Pa, ruski domaći resursi. Na početku naše krize osetio sam da je u pitanju okruživanje Srbije, sa ciljem da joj se izdiktiraju rešenja. Osim na Drini, Srbija i jeste okružena, i jesu joj izdiktirana rešenja. Iste takve namere se snuju i prema Rusiji, sa nadom da neće morati da ratuju protiv nje, već da je okruže toliko da joj mogu izdiktirati rešenja. Ali, to ne biva. Hrvatski pesnik romantizma Mažuranić napisao je stih: „Boj se onog, ko je svik`o/ Bez golema mrijet jada“. A i Rusi su, kao i Srbi, svikli da ginu za takvu tričavu i demodiranu stvar, kao što je Sloboda.
Srbi su izgubili dva svetska rata onoga trena kad su im angloamerički saveznici, zaslepljeni stereotipima o ruskoj opasnosti, okrenuli leđa i Nemačkoj prepustili preuređenje Evrope. Time su Srbe, uvek ambivalentne između Istoka i Zapada, definitvno usmerili ka Istoku, tj. ka Rusiji, koja i sama sada postaje Zapad. Tako su, napuštajući Srbe i okrećući se protiv njih, naši angloamerički saveznici i sami izgubili Drugi svetski rat. Niko neće moći da se suprotstavi nemačkom mirnodopskom osvajanju Evrope, a svoju najveću grešku, napuštanje sporazuma Ribentrop-Molotov, oni više nikad neće ponoviti. Situacija se razvija u pravcu čvrstog životnog povezivanja „ponemčene“ Evrope i Rusije. A to je onda sasvim drugačija Evropa, pa i svet, u kojem anglosaksonski faktor gubi Evropu od onoga trenutka kad se okrenuo protiv Srba. Zbog svog položaja i nepokornosti, Srbija je često indikator uspona i propasti imperija.
Dakle, suđenja liderima nepokornih naroda su bila nužna, da bi se opravdali sopstveni gresi u potpaljivanju lokalnih sukoba, i kao presedan – bombardovanje malih zemalja bez razloga i povoda, te egzemplarno proganjanje lidera tih zemalja. Zato nisam siguran da tu igru vode najviši državnici koje sam sretao. Ali, verujem da je vode najviši moćnici, da su oni anonimni i pre su poslovni ljudi, nego državnici, kratkoročni profitni interesi, pre nego dugoročna imperijalna strategija. Neke imperije su osuđene na kratko trajanje.

Ko Vam je bio najneprijatniji sagovornik, a sa kim ste, iako na suprotnim stranama, najlakše nalazili zajedničke izlaze iz problema?
Od protivnika pregovarača najgori su bili lašci. Pravim razliku između „lažova“ i „lašca“, ali nije prilika da to objašnjavam. Dakle, lašci, ljudi bez moralnog jezgra, sa kojima nikakav dogovor ne važi do sutradan, bili su najgori. Od domaćih pregovarača imao sam dobro razumevanje sa hrvatskim vođama, jer smo bili u sličnoj situaciji i razumevali smo se dobro. To zvuči kao apsurd, zato što smo muslimane smatrali Srbima, koji se povremeno stave na stranu Hrvata protiv Srba, što je još više potpirivalo sukob između Srba muslimanske i Srba pravoslavne vere. Nikad mi neće biti jasno zašto muslimani nisu krenuli za Zulfikarpašićem. Ili Abdićem. Danas bi bili srećni narod, neka Jugoslavija bi opstala, a rata ne bi bilo.
Sa žaljenjem moram da kažem da nemački pregovarači nisu nikad pokazali nameru da razumeju sve tri strane, i kao da su zakleti da budu protiv Srba. To je velika šteta, jer između mentaliteta Srba i Nemaca ima mnogo sličnosti, kao i duga istorija plodne privredne i kulturne saradnje, između ostalog i našega Vuka Karadžića. Ako Hrvatima možemo na nečemu zavideti, to su Nemci kao saveznici u svakom vremenu i svakoj prilici. Najlakše je bilo pregovarati sa posrednicima koji nisu bili iz NATO zemalja, već iz Azije ili Afrike. Sa svim Japancima koje sam susretao imam najlepše iskustvo, ne zato što bi oni bili pro-srpski, već što su ulagali napor da razumeju sve strane. Nordijski predstavnici su takođe jedno prijatno iskustvo.

Kako Vaše ljudsko biće podnosi tamnovanje? Kako zaspivate i šta Vas budi? Šta i ko Vam najviše nedostaje, i čega ste se oslobodili u toj tamnici?
Tamnovanje podnosim sasvim dobro, možda zato što radim i po 15 sati. Uostalom, ovo mi nije prvo tamnovanje, imao sam tu „čast“ da oprobam bosanski pritvor od 11 meseci, „ni za šta“, iako „ni za šta“ kod nas pritvor traje samo šest meseci. Preda mnom je nekoliko stotina hiljada dokumenata i preko tri miliona stranica, koje bi trebalo razumeti i svrstati prema temama i svedocima. Iako imam enormnu pomoć najbližih saradnika, koji su poznati javnosti, te posebno najistaknutijih pravnih autoriteta iz Srbije (K. Čavoški, S. Avramov), publicista i istraživača (M. Ivanišević, A. Marković i drugi), te iz mnogih drugih zemalja, ipak sve to mora da prođe i kroz moje ruke, jer ja poznajem faktičku stranu slučaja bolje od ikog.

Sanjate li? Ima li majke Jovanke u snovima? Kako Vam se „Petnjica“ javlja, kako „Gavrilo Princip“, „Sarajevo“, „Kalemegdan“, „Molitva za siroče“… Bivate li „Na vrhu Durmitora“? Opominjete li i sebe svojim naslovom „Nemoj da poveruješ da je ponoć crna“? I – „Je li ti poznat slučaj trava?“ Ima li „trave“ u ševeningenskom dvorištu? Hrabri li Vas „Pamtivek“?
Sa spavanjem, kao i sa zdravljem, nemam nikakvih problema, a uspavljujem se i budim sa molitvom. I voleo bih kad bi se ceo narod uspavljivao jednostavnom molitvom: „Gospode, pomiluj.“ Ponavljana dovoljno dugo, ona uz post čini najlepša čuda. I inače, otkad sam, pre nekoliko decenija, usvojio običaj da kad ne znam kako da postupim, upitam u sebi: „Gospode, šta bi Ti sad uradio?“ rešenja se sama ukazuju. Šta bi Gospod uradio u ovoj situaciji, osim što bi se borio za istinu, molio se i postio.
U tamnici sam se oslobodio dnevnih planova za preživljavanje, ne moram da kao dr D. D. David zarađujem, ovde su stanovanje i deo hrane plaćeni. Ostalo pomažu porodica i prijatelji. Sve ostalo što je ljudsko, ne prestaje u zatvoru, već naprotiv, potencira se. Pre svega, žudnja za porodicom. Potom, za prijateljima. Imam sreće i sa jednim, i sa drugim. Porodica je brojna i privržena, i lako ju je voleti, a i prijatelji, posebno oni dugotrajni, koje volim već pedeset godina. Ipak, najviše mi nedostaju unuci. Voleo bih da učestvujem u njihovom odrastanju, da ih kvarim i razmazim. Ali bar je moja Ljiljana sa njima.
Sa snovima imam retku sreću: sve su to konzistentne i prijatne priče. Verujem da su pune značenja, ali nemam vremena da se njima bavim. Najčešće sanjam najmilije, porodicu, potom i prijatelje, među kojima i one koji su kod Gospoda. To je dokaz da san nije tako prost, kako smo mislili, i da u tim prostorima postoje svi koji su postojali. Naravno, potrebe za dobrom muzikom i književnošću izbijaju snažno i svakodnevno, ali ne smem da se prepustim. Da bi se pisalo, mora da se dangubi dovoljno dugo, da se svi ne-literarni jezički kodovi izbrišu iz uma, i ustupe mesto ne-pojmovnom mišljenju, mišljenju u slikama i praslikama, bezmalo primarnom misaonom procesu. A što se tiče mojih stihova, ponekad mi padaju na pamet, ali ređe nego stihovi mojih prijatelja ili nedostižnih uzora, kao što je Njegoš. U poslednje vreme često parafraziram njegovu primisao: „Ćud lisičja ne treba kurjaku“, pa sam se pitao šta mi to Vladika poručuje. Valjda, da se ne lukavim tamo gde bi trebalo riknuti i zaurlati.

Dopiru li do Vas gestovi i talasi otvorene podrške ruskih pesnika i intelektualaca, koji godinama traju i slobodno se uvećavaju? Savez pisaca Rusije prednjači u tome. Mnogi ruski sajtovi pomno prate događaje oko Vas i dodaju istinite zapise i svedočanstva. Takođe i mnoga udruženja građana u Rusiji neguju slovensko bratstvo, a među uzorima se nalazite i Vi. Ne primećujem slično u srpskim državama na Balkanu – kako to komentarišete?
Razumem što se ruska država ne meša malo više u stvari ovoga procesa, iako se njime značajno odslikava i udeo Saveta bezbednosti u svemu. Pragmatizam bi čak nalagao da sve ovo što se kao nepravda čini Srbima ide u korist ruske države, jer Srbe dalje i dublje vezuje za Rusiju. Ne kažem da tako misle i državni stratezi, ali bih razumeo i ako misle – državni interes, „raison d’etat“ je razlog iznad drugih razloga. Plašim se da se u ime Ujedinjenih nacija dešavaju stvari na koje one neće biti ponosne. Ali, videćemo šta će o tome izaći na videlo u Generalnoj skupštini.
Ali, duboko je dirljiva ogromna podrška ruskih pisaca, naučnika, intelektualaca, filmskih stvaralaca i običnog naroda, za našu stvar i za mene lično. Ruski pisci, od kojih sam mnoge sreo, u Moskvi ili kod nas u RS, imaju dvostruki motiv za naklonost prema meni – literarni, kao i slobodarski i sveslovenski. Ali, akademik Šafarovič, koji nas je, iako u poznim godinama, sa suprugom posetio i podario nam reči podrške, nije to uradio kao pisac, već kao naučnik, Rus i veliki svetski čovek. Pominjući akademika Šafaroviča, pominjem i Akademiju, i sve druge, koji su saosećali sa nama i glasno nas podržavali. Osećam podršku pojedinačnih pisaca i Saveza pisaca Rusije, kao i mnogih udruženja koja me podržavaju. Što se tiče odnosa na Balkanu, pravi ljudi su u kontaktu sa mnom, i začudili biste se kad biste znali koji i koliko njih, i iz kojih sve zemalja. Da ne pominjem svoje višedecenijske prijatelje, jer se to podrazumeva, iz Rusije, Ukrajine, Slovenije, Poljske, Španije, Portugalije, Grčke, Bugarske, Sjedinjenih Država, Skandinavskih zemalja, i odavde iz Holandije, dobijam mnoštvo pisama podrške od ljudi koji su shvatili o čemu se radi. To veoma godi i hrabri, i daje nadu da svet neće propasti dok god, kao u Sodomi, ima pravednih i poštenih. A za odsustvo podrške u srpskim vladama na Balkanu imam neko razumevanje, znajući pod kolikim su pritiskom. Samo, da ne propuste da primete da toga pritiska više nema, a verujem da ga sa odlaskom nekih administracija, koje su ratovale protiv nas, zaista ima manje.

Kako Vas hrabre i pomaže Vam krug Vaših saradnika, davno i vrlo selektivno odabranih, da savladate, nama se čini, nesavladive prepreke na putu do oslobađanja od najstrašnijih mogućih optužbi u Haškom tribunalu?
Imam veliku sreću sa timom Odbrane. Njihov broj je morao biti ograničen pravilnikom, pa su mnogi od njih ostali uz Odbranu na „pro bono“ bazi, tj. rade bez ikakve nadoknade. A i oni koji imaju nadoknadu, rade daleko više, iznad te nadoknade. Imam sjajnog pravnog savetnika iz SAD-a, g. Robinsona, koji poznaje anglosaksonsko pravo, važeće ovde. U pretpretresnom periodu pomagali su mi ugledni pravnici sa nekoliko kontinenata, sa kojih sada dolaze mladi stažisti, i rade po nekoliko meseci. I to su deca, koja bude nadu u spas sveta. Moja iskustva sa njima odudaraju od svih naših zabluda o omladini u tim zemljama. Oni deluju nevino, radno, opredeljeno za istinu i pravdu, i verujem da će im to trajati. A moji ostali savetnici i saradnici čine čuda, u kratkom vremenu nalaze brojne dokumente i opslužuju elektronski sistem. Do sada su uspeli u pronalaženju svedoka, sa kojima razgovaraju sjajni istražitelji na Balkanu. Ovo je megaproces, sa strane Tužilaštva, pa će biti „mega“ i sa strane Odbrane. Da se ukaže celovita istina o našem ratu.

Kada se vratite u slobodu, čime ćete se baviti?
Na slobodi ću se baviti nekim od mojih omiljenih „P“ aktivnosti. Ranije sam imao četiri „P“: Porodica, Prijatelji, Psihijatrija i Poezija. Tu se zakačilo, ne mojom voljom, i peto „P“, Politika. Verujem da će mi tri najvažnija „P“ ostati i dalje, Porodica, Prijatelji i Poezija, bilo u stihu ili u prozi. Ali, verujem da ću hteti da nadoknadim vreme sa unucima, jer sam tog vremena najviše propustio.

Vaš, R. Karadžić