Dmitrij SEDOV: PARADA POBEDE

Proces demilitarizacije Evrope posle Drugog svetskog rata imao je mnoštvo osobenosti. Jedna od osobenosti bilo je i izbacivanje vojne leksike iz rečnika političara i uvođenje nekakve dvojezičnosti, tamo gde se ranije govorilo sa jednostavnošću rimljana. Ako je Hitler ispunjavao naloge međunarodne buržoazije za uništenje “crvene kuge”, to je takođe bilo istaknuto u  njegovim javnim konvulzijama. Ako su Amerikanci i Englezi preorali Drezden i Lajpcig sa sve ženama i decom, to se nazivalo “strategijom odmazde”. Premda to, naravno, neki veoma pametni politički analitičari nazivaju strategijom zastrašivanja, to jest, masovnog terora. Anglosaksonci su već tada bili svesni koristi koju donosi državni terorizam i koristili su se tim veoma efikasnim sredstvom prevođenja veoma neposlušnih naroda u stanje potrebne poslušnosti. U tu priču se lepo uklapaju i atomske bombe bačene na japanske gradove, kao i drugi primeri bliskog prijateljstva – sa jedne strane vojnika koji ne poznaju granice između oružanog neprijatelja i bespomoćnog deteta, a sa druge strane stratega koji odlično znaju da bespomoćno dete može porasti i postati naoružani vojnik.

Danas niko ne govori o državnom terorizmu NATO pakta, jer je odrasla generacija Evropljana čvrsto usvojila paradigmu da to uopšte nije terorizam, već “promocija demokratije širom sveta” gde precizna bombardovanja predstavljaju samo sredstvo kako bi se situacija dovela do zajedničkog imenioca. Za one političke figure koje nisu usvojile ovakvo posleratno vaspitanje, predviđena su specijalna sredstva uticaja, poput klanja pukovnika Gadafija baš u njegovom zavičaju ili davljenja srpskih političara u zatvorima MTBJ.

Interesantno je da pokoljenje novih Evropejaca sveto veruje da džins i žvakaća guma predstavljaju svrhu njihovog zemaljskog bitisanja. Čak i u Srbiji, koju su do stepena zajedničkog imenioca dovodili putem preciznog bombardovanja, ima dosta ljudi koji smatraju da se njihova sreća krije upravo tamo odakle su doletale gvozdene ptice sa bombama. Verovatno su mnogi od njih podržali nezadovoljne glasove povodom Parade Pobede u Moskvi, ocenjujući da su Rusi koji tobož zveckaju oružjem, zaostali 68 godina od sveta. Međutim, malo ljudi je čulo kratak Putinov govor pre parade. A u tom govoru je rečeno da je pretnja sa juga realna. Pretnja sa juga je – odlazak NATO iz Avganistana i širok pristup armije terorista granicama Rusije. Putin ništa ne preuveličava. Rusi na primeru severnog Kavkaza znaju za takav teroristički rat. Zbog toga se za njih “širenje demokratije po svetu” pretvara u potrebu da se razmišlja o sopstvenoj bezbednosti. Zbog toga oni ne žele da zajedno sa 90 država podrže samoproglašenu nezavisnost Kosova u UN.

Oni imaju osnova da smatraju da državni terorizam danas zadobija nove forme i izlazak na svetlost dana “nezavisnog Kosova” može se smatrati pojavom nastalom u tom razredu. Zbog toga što je samopotvrđivanje Kosova na fonu kršenja prava drugih naroda, u stvari novi oblik državnog terorizma koji se praktikuje pod maskom Zapada i EU. I to se ne odnosi samo na sever pokrajine.

To što se događa u Makedoniji nije ništa drugo nego posledica te forme terorizma. Bez otvorene primene oružja, ali uz psihološki i politički pritisak, Makedonci se uklanjaju od upravljanja sopstvenom zemljom. Danas se ona već nalazi pod praktičnom upravom Albanaca, sutra će to biti deo novoformirane “Kosodonije” i u toj tvorevini će za Slovene postojati samo jedan izbor: ili će bežati ili poginuti pod jarmom tuđinskog i neprijateljskog sistema.

Shvataju li to ujkice i tetkice u Briselu? Usudiću se da pretpostavim da shvataju, iako se znaci genetske degeneracije ocrtavaju na licima pojedinaca. Oni znaju šta za Srbe u Mitrovici znači doći pod upravu nakaza iz albanskih kriminalnih klanova, šta predstavlja za Srbe iz Medveđe i Sandžaka kada napuštaju zemlju koju su obrađivale generacije njihovih predaka, odnosno – šta to predstavlja za ljude koji se bave mirnim radom na ovim širokim prostorima Balkana, kada se nađu pod vlašću narkobosova i trgovaca ljudskim organima. Oni sve shvataju, ali im to nije potrebno. Zato što državni terorizam, zajedno sa bombama, danas koristi još i najamničku kriminalnu armiju. Onu istu koja danas privodi Siriju pod pojam “zajedničkog imenioca” i koja će nastaviti da ceo Balkan privede pod šapu “zajedničkog imenioca”.

Nije slučajnost da u arhivama MUP-a Srbije maltene za sve lidere “nezavisnog Kosova” postoje materijali koji potvrđuju njihovu pripadnost svetu kriminala. Nije slučajno baza Bondstil toliko misteriozna i zatvorena poput zloglasnih baza iz filmova o Džemsu Bondu. To je ono jezgro od koga se već širi silovit uticaj na ostale regione u svetu i njemu treba “nadzemna podrška”. Nema sumnje da je uloga režima na Kosovu da pruža takvu podršku i taj režim već igra i igraće i u budućnosti tu ulogu.

Mene ne napušta sledeći utisak – Parada Pobede od 9. maja predstavlja prekretnicu u istorijskom izboru Slovena. Oni koji shvataju da će “širenje demokratije” po zapadnim standardima dovesti do nestanka Slovena kao pojave, staće u redove Parade Pobede. A oni koji veruju da je zemaljska sreća u vidu džinsa i žvakaćih guma utemeljena u EU, ostaće po strani.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)