Dmitrij SEDOV: Adem Demaći – onaj koji je bacao kamenice

Da bi shvatili dramu oko otimanja Kosova i Metohije iz srpskog prostranstva, morate shvatiti kakvi su ljudi izazvali albanski separatizam, koji je postao uzrok masovnih tragedija. Zbog čega je u svesti tih ljudi himera o bezuslovnoj nezavisnosti generisala mržnju prema drugim narodima i kako je ta mržnja postala igračka u rukama inostranih snaga, koje igraju svoju igru na Balkanu.

Jedna od najpoznatijih figura kosmetskog separatizma je Adem Demaći, koji danas ima 77 godina a prošao je složen politički put i snosi odgovornost za mnoge događaje iz novije istorije Balkana.

Ukoliko se upoznate sa zapadnim publikacijama tokom poslednjih 50 godina o Ademu Demaćiju, tada će pred vama iznići lik albanskog pasionarija, talentovanog pisca i publiciste, časnog i hrabrog političara koji se od kako zna za sebe bori za nezavisno Kosovo.

U stvari se iza ove blagočestive slike nacionalnog vođe skriva lik koji se često može naći među nacionalistima i šovinistima svih boja. Ovim ličnostima rukovodi slepa mržnja prema drugim nacijama i spremnost da se ide na krajnje, najžešće nasilje radi dostizanja svojih ciljeva. Zapadni mediji su poznati po kreiranju virtuelnih slika koje ni u kom slučaju ne odgovaraju istinskoj predstavi o tim ljudima. Tako se dogodilo i sa Ademom Demaćijem.

Ovakav portret borca za demokratiju bio je potreban Zapadu za opravdanje njihove antisrpske politike, jer zaboga, ne može se priznati da je Zapad stao na stranu onih koji seju razdor i neprijateljstvo među narodima.

Ako pogledamo na rukovodeću grupaciju kosmetskih političara u poslednje dve decenije, videćemo da ta grupacija pre svega predstavlja neku vrstu pljačkaškog krda koje živi po zakonima džungle. Adem Demaći se u potpunosti uklapa u tu ekipu, sa tim dodatkom da on u njoj igra ulogu ideologa i vizionara, ali su ga progutali aktivniji saigrači i on se sklonio po strani. Danas Adem Demaći ne predstavlja ništa više od glasnogovornika kosovskog separatizma koji nema nikakvog realnog uticaja na vlast.

A sve je počelo dalekih pedesetih godina kada je Adem Demaći odlučio da svoj život posveti oslobođenju Kosova od “srpskog ropstva”.

Ta odluka sazrela je pod uticajem albanskog vođe Envera Hodže, koji je za svojih 40 godina vladavine u Tirani učinio dosta na obradi kosovara.

Oni kojima se tada posrećilo da posete Albaniju, neće zaboraviti izgled metalnih šiljaka od kojih su bile napravljene ograde mnogih albanskih domaćinstava. Ove ograde podignute su po naređenju Envera Hodže, koji je rezonovao da ukoliko sovjetski revizionisti izvrše desant na njegovu otadžbinu, tada će se mnogi padobranci prizemljiti baš na te šiljke i umreti u strašnoj agoniji.

Drugi dokaz vojničke genijalnosti Envera Hodže odnosi se na betonske bunkere, koji su bukvalno poput pečurki zasejani po celoj jadranskoj obali zemlje i namena im je da odbiju napad neprijatelja sa mora.

Adem Demaći je od svoje mladosti bio aktivan pristalica Envera Hodže i čak ni neosporne činjenice o liku albanskog vođe, nisu mogle da ga pokolebaju. Možda ovde nije stvar u šiljcima i bunkerima, nego u onoj mržnji koju je Hodža osećao prema SSSR i Jugoslaviji, čime je i izazvao simpatije mladog Demaćija.

Kažu da je on nadaren književnik. Teško je reći da li je talentovana njegova prva knjiga “Krvava zmija”, ali jedne stvari u njoj ima isuviše – mržnje prema Srbima. Demaći je to remek-delo napisao sa 22 godine,  1955. godine. Knjiga u potpunosti odgovara članu Krivičnog zakona SFRJ “O podrivanju jedinstva jugoslovenskih naroda” i mladi književnik ispunjen mržnjom, zasluženo se našao iza rešetaka.

Svetska politika zna za mnoge vođe čija je zvezda zablistala među zatvorskim rešetkama i klupama, ali samo jedna osuda za Demaćija nije bila dovoljna i on je još dva puta na duže vreme svojim likom krasio oskudni zatvorski pejzaž, pre nego što je zablistala njegova zvezda “Kosovskog Mendele”. Tako su ga zvali saradnici koji su podnosili izveštaje zapadnim medijima. Premda evropski političari (kojima je odavno oštećena pamet po pitanju srpskog totalitarizma) nikako nisu mogli da shvate zašto ni 28 godina posle puštanja na slobodu “Mendele” nije bilo prema njemu ni jedne primene nasilja ili drugih oblika zlostavljanja, koje su oni navikli da izmišljaju u svojim tekstovima o Srbima.

Međutim, treba nešto reći o najvažnijem: Pojava Adema Demaćija i njemu sličnih na posleratnoj scenu Balkana, potpuno je zakonomerna.

Tokom raspada Jaltsko-Postdamskog bipolarnog sveta, napolje su isplivali procesi ranije zamrznuti bipolarnim dogovorom statusa-kvo dve supersile. Raspad Jugoslavije kao glavne strukture regionalne stabilnosti, predstavljao je prvu krupnu igru NATO-a, koja je razrušila posleratni status-kvo. Spoljni akteri se nisu dugo skrivali u pozadini jugoslovenskih problema. Oni su otvoreno podržali različite separatiste, destabilizovali su delove Jugoslavije preko nakaznog Dejtonskog sporazuma koji je stvorio stanje beskonačnog haosa, a preko građanskog rata u Albaniji omogućeno je doturanje oružja bojevicima. Ranije relativno stabilne srpske regije, počele su uspostavljati nove maršrute u trgovini narkoticima.

Poslednja etapa u višegodišnjem rušenju posleratnog balkanskog sistema postao je kurs na stvaranju “nezavisnog Kosova”, kao faktora drobljenja i uništavanja Srbije. Realizacija ove etape omogućiće da atlantizam postane nekontrolisani gospodar na Balkanu. Kao povod, atlantizam u lancima drži besnog psa – terorizam, pod nazivom “ideja Velike Albanije”.

Nije važno da li Adem Demaći zna da je on učesnik velike strateške igre koja se vodi po tuđim pravilima. Glavno se ogleda u tome što on svoje delo smatra ispravnim, uopšte ne sumnjajući da su u stvari sve vreme nosioci mržnje predstavljali izvršioce tuđe volje.

Adem Demaći je oduvek bio pristalica ideje “Velike Albanije” koja može biti realizovana samo uz postojanje mržnje prema Srbima, Makedoncima i drugim nealbanskim narodima, jer ona predstavlja njihovo pljačkanje, poniženje i lišavanje prirodnih prava. Ta mržnja dopala se Zapadu, koji je više puta priznao da ima korist od albanskog separatizma. Alijansa se počela zauzimati za njih kada je Zapad shvatio da je Srbija bez obzira na političku vladavinu vezana za Rusiju, a jedini način da se ta veza raskine predstavlja drobljenje srpskog prostranstva.

Srbija je upala u kandže mržnje: mržnje Zapada i mržnje nosilaca ideje “Velike Albanije”. Obe strane se prema međunarodnom pravu odnose kao prema pukoj formalnosti. Stoga ne čudi da je posle boravka u zatvorima Srbije Adem Demaći postao predsednik “Komiteta za zaštitu prava kosovskih Albanaca” i u tom svojstvu je 1991. godine udostojen nagrade Saharov koju mu je dodelio Savet Evrope za njegov rad u oblasti ljudskih prava.

To što je on bio izuzetno pogodan za ovakav izbor, bilo je i 1996. godine demonstrirano sa svom silinom, jer se tada formirala ekstremistička albanska organizacija OVK, a Adem Demaći je postao njen politički rukovodilac.

Bilo bi pogrešno tvrditi kako Adem Demaći nije znao za terorističku delatnost bandi koje su se ujedinile u OVK. On je sa njima imao tesnu vezu, na kraju krajeva bio je ideolog njihove delatnosti. A i stvaranje OVK nije bilo jednostavno. One vođe naoružanih banditskih formacija koje se nisu slagale sa idejom udruženja, bili su uz saglasnost Adema Demaćija likvidirane od bojevika Hašima Tačija.

Naravno, u zapadnim medijima su se mogle pojaviti informacije o krvavim obračunima u OVK, koji su se uz učešće Demaćija  rasplamsali u vreme podele vlasti. Ali ove publikacije se nisu pojavile. OVK je već tada pripremana za ulogu “avangarde u borbi za nezavisno Kosovo”.

Zato mi imamo potpuno pravo da tvrdimo kako je laureat nagrade Saveta Evrope za zaštitu ljudskih prava, predvodio armiju glavoseča – što predstavlja važan fenomen savremene zapadne civilizacije.

Doduše, dopunsku karakteristiku OVK pruža nam i činjenica da je finansijski pokrovitelj dotične bande postao poznati Bujar Bukoši, “kum” albanske mafije.

OVK je za svoj cilj istakla stvaranje “Velike Albanije” u koju treba da uđe i Kosmet, južni deo Crne Gore, zapadni deo Makedonije (nepriznata Ilirija) i srpska oblast Raška (po albanski Sandžak).

U životu Adema Demaćija bilo je momenata kada je on plasiran na prve stranice svetske politike.

Na primer, bivši premijer Albanije Sali Ram Beriša je 1998. godine izjavio da je težnja za Velikom Albanijom naivna, Albanci ne mogu stvoriti novu državu u Evropi. On je predložio takvo uređenje Jugoslavije koje bi podsećalo na iskustvo Bosne i Hercegovine. Ali da bi se došlo do takvog rezultata bila je neophodna NATO intervencija. To je podržavao i “Balkanski Gandi”, šef “Demokratskog saveza Kosova” Ibrahim Rugova, poznat po svom protivljenju oružanim oblicima borbe.

Bio je to udar u leđa celokupnom “kosovskom oslobodilačkom pokretu”. Isti taj dan politički lider OVK Adem Demaći se obratio pozivom svim Albancima u svetu, predlažući im da se uključe u njihove redove i objavio da će OVK svako međunarodno mešanje na granici između Albanije i Jugoslavije smatrati kao vid agresije protiv Albanskog naroda.

Ali šta znače reči? One ne postižu uvek pravi efekat. Posle nekoliko dana u prestonici Albanije Tirani ubijaju Ahmeta Krasnićija, “ministra odbrane” u Rugovinoj vladi u senci.

Potom je u Prištini teško ranjen Sabri Hamiti, predsednik kosovskog Pen-kluba i jedan od najbližih Rugovinih saradnika.

Treba li uopšte sumnjati da laureat nagrade za “ljudska prava” i rukovodilac OVK Adem Demaći nije bio u toku događaja svojih potčinjenih. A da su ova ubistva bila delo ruku OVK nema nikakve sumnje.

Eto kako se zaštita ljudskih prava i naručivanje ubistava u izvršenju Adema Demaćija susrelo u jednoj tački.

Premda je vreme bilo teško. Na Kosovu je već počeo teroristički rat. U avgustu 1997. godine međunarodni posmatrači su ponovo potvrdili činjenice da je teroristička OVK ubijala porodice Albanaca koji su sarađivali sa Srbima ili odbijali da se bore u redovima OVK. Nakon toga je politički lider OVK Adem Demaći izjavio da posle nastupa srpskih snaga poražena OVK pristupa klasičnim metodama partizanskog načina ratovanja. “Mi se nećemo boriti za kontrolu nad teritorijom, već ćemo se boriti u svakom kutku Kosova da bi tamo stvorili što više problema Srbima”.

Istorija višegodišnje borbe umerenog Rugove i ekstremiste Demaćija zahteva pominjanje i zbog toga što ta borba odslikava proces zauzimanja kontrole nad kosovskim društvom od strane snaga terorističke usmerenosti.

Ibrahim Rugova je 1998. godine bio izabran za predsednika Kosova (Beograd nije priznao taj izbor). Sa svoje strane rukovodstvo OVK je izjavilo da ne priznaje liderstvo neoficijelno izabranog predsednika Kosova. OVK smatra da je Rugova počinio nekoliko grešaka. A najkrupnija je – pregovori sa Beogradom.

Rugova je, plašeći se da se ne nađe u izolaciji, priznao OVK kao zakonitu, Optužio je Srbe za genocid i zatražio je nezavisnost Kosova. Potom je formirao koalicionu vladu u čiji sastav su pristali da uđu i predstavnici OVK. Ali ni to mu nije pomoglo. Spoljni igrači su već stavili akcenat na teroriste. Džozef Geogvardi bivši kongresmen iz Njujorka i predsednik Albansko-Američke građanske lige izjavljuje da Albanci iz Amerike ne podržavaju Rugovinu politiku. Oni staju na stranu OVK, koju je on poredio sa oružanim formacijama u Americi u doba rata za nezavisnost.

Odmah iza toga SAD zvanično priznaju OVK ali to nije mnogo pomoglo. OVK na čelu sa Ademom Demaćijem je ponovo odbila da smanji intenzitet svog terorističkog delovanja, izrazila je neposlušnost prema svim političkim snagama i zatražila da ona bude priznata za Oružane snage Kosova kao i da se u pokrajini zavede vanredno stanje.

Pokušaji Rugove da nađe zajednički jezik sa Beogradom i pristupi razradi problema sa Miloševićem, Demaći je nazvao “greškom” i pozvao je kosovske Albance da ne priznaju ove napore.

OVK i Demaći su dobili ovaj sukob sa Rugovom. Glavno se ogleda u tome da je OVK dozvoljeno da učestvuje na pregovorima u Rambujeu kao ravnopravan partner, a delegaciju Kosova je predvodio Hašim Tači.

Istorija je prepuna analogija. Svojevremeno je car Centralno-afričke imperije Žan-Besel Bokaso koji je progutao dvojicu svojih generala zajedno sa još desetinom drugih podanika, bio svrgnut od strane francuskih specijalaca i mirno je živeo u Francuskoj, dovršavajući jedenje konzervisanog ljudskog mesa iz tegli. Francuzi su blagodarili caru, možda tajno i žaleći što je u njihovoj zemlji zabranjeno jesti opoziciju. Nešto slično doživeo je i Hašim Tači sa državnim sekretarom Medlin Olbrajt. Nije čudo da je stari Frojd govorio da su tajne ženskog mozga ispunjene perverzijama.

Politička karijera Adema Demaćija ispunjena je i drugim događajima koji ne mogu stati u ovakvu publikaciju, no koji se neće izbrisati iz pamćenja balkanskih naroda.

Njegov uzlet završen je u septembru 1998. godine kao rezultat sledeće prepirke u rukovodstvu OVK i on je “podneo ostavku iz zdravstvenih razloga”.

Ima mnogo priča povodom tog njegovog koraka i suđenje o njima će ostati tajna prekrivena mrakom. Najverovatnija pretpostavka ogleda se u tome da su u SAD stavili konačan akcenat na Hašima Tačija i “veoma pametni književnik” više nije bio potreban. Kosovo se sprema da dobije završnu nezavisnost, a vlast u njemu treba da preuzmu banditi. To je bilo uoči etničkog čišćenja pokrajine.

Naravno, Adem Demaći nije još sišao sa scene. On predvodi organizaciju kosovskih publicista i predstavlja počasni izvor mržnje protiv Srba, pa se čak i redovno pojavljuje na površini kao figura političkog plana.

U principu, našao je svoj kutak u političkom životu Kosova i u starosti.

U zaključku bih se želeo osloniti na reči iz Svetog Pisma: Adem Demaći je bio jedan od onih koji su bacali kamenje na Balkanu. Kakvim rečima će ga pomenuti oni koji budu skupljali to kamenje?

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)