Vučićeva odluka

Milorad Vučelić, glavni urednik

Predložak za scensko dešavanje tako reći ne postoji. To je neki briselski papirić sam po sebi bezvredan i gotovo ga je nemoguće analizirati i tumačiti. Precizno rečeno, to je ništa. Ne zna se ni ko je njegov autor, mada se sumnja na Keti Ešton. Neki pomodari učitavaju u taj papir nešto što se svodi na naslov „Čekajući Datum“ umesto „Čekajući Godoa“. Dakle, prividno je reč o ništavnom dramoletu, ali sa opakim i katastrofalnim ishodom – priznanje nezavisnog Kosova i ukidanje Srbije.
Prolog se odvija u sedam rundi slika. Mesto dešavanja: Brisel. Scenografija poznata i stalno ista. I akteri su manje-više isti: Eštonova, Dačić i Tači. Slike se beskrajno ponavljaju, publika, sponzori i producenti su sve nezadovoljniji, pa režiser postaje nervozan. Napadno je odsustvo glavnog glumca kome je namenjena uloga žrtve, negativnog junaka ili junaka datuma, već kako ko gleda. Primećuje se i da Dačić u toku ovih inscenacija često, kako kažu strani obaveštajci koji se izdaju za analitičare, razgovara sa nekim ko mu preti padom vlade ako prihvati i potpiše to ništa. Sve bi bilo gotovo kada bi mu taj neko to dao. Taj neko je Aleksandar Vučić.
I na osmu rundu pregovora poziva se Vučić. Prolog je završen i počinje scenska radnja u nekoliko činova.
Na ništa koje je pred njim Vučić predlaže da se mora napisati nešto što bi bilo u korist države koju predstavlja i srpskog naroda na Kosovu. Ima predlog i ponudu. Nije od onih koji neće da pristanu ni na kakav sporazum. Umesto odgovora dobija čitav niz providnih i podlih Tačijevih predloga koji pokazuju šta je pravi cilj ovog ništa što se stalno potura kao neki dogovor koji bi srpska strana trebalo da potpiše. Vučić odbija ove niskosti i gleda na njih kao na šibicarske fazone i redom ih razobličava. Tači biva emocionalno uzdrman i podiže glas koji se odbija o ironičan Vučićev osmeh koji više podseća na podsmeh. Sledi Tačijeva optužba da je Vučić slep za realnost.
Tači i Eštonova gotovo da ne kriju da su Srbi za njih samo ratni plen izručen im na milost i nemilost. Kada se traži odsustvo kosovskih oružanih snaga sa teritorija na kojima žive Srbi Eštonova cinično otprilike kaže da Tači nema tenkove, namerno previđajući da po međunarodnim sporazumima nema uopšte pravo ni na kakvu vojsku. Svi uglas srpskim pregovaračima kažu da oni hoće segregaciju, a da Priština i Brisel traže bezuslovnu integraciju. Nema ni pomena da se Srbima dozvoli da imaju regionalnog komandira policije. Čak ni četiri opštine na severu Kosova više nisu četiri opštine. Njima se po Tačijevom predlogu pridodaju Vučitrn, Južna Mitrovica, Srbica… pa se tako etnička struktura menja na račun Srba, te njih ostaje samo 16% u odnosu na 84% koje čine Albanci. U jednom trenutku Vučić ironično pita Tačija da li je sam sačinio ovaj predlog, ili mu je neko pomagao.
Eštonova sa proverenim iskustvom motivacionog govornika bodri srpsku delegaciju, što u okviru plenuma, što posebno, u stilu kako ste samo hrabri, divim vam se, mislite pozitivno, predaleko ste otišli da biste sada stali. Kada ne pomaže lepa reč onda se pominje i nebo koje će se Srbima sručiti na glavu i slično.
Deo srpske delegacije je što pohvalama, što upozorenjima i ucenama, a što zahvaljujući svom iskrenom ideološko-političkom uverenju, spreman da prihvati neki pismeni ili već kakav sporazum. Tačnije bilo šta. Dačić i Grubješićeva pokazuju da ih je takva spremnost obuzela. Vučić je protiv, i prihvatajući svu težinu posledica takve odluke, i preuzimajući ličnu i političku odgovornost za njih, podnosi ostavku. Brojni domaći i strani izvori pominju i da je bilo glasanja u kojem je Vučić ostao u manjini. Srpska delegacija posle Vučićeve ostavke, koju Dačić ne prihvata, ponovo uspostavlja jedinstvo i odbija da prihvati ponuđeno ništa.
Tači u završnici briselskog dramoleta bezočno vređa Aleksandra Vučića što dobar deo srpskih medija beskrajno umnožava i bezbroj puta ponavlja, a to je samo uvod u ono što će slediti narednih dana.
Po dolasku u Beograd uspostavljeno jedinstvo u završnom činu briselskih pregovora se učvršćuje uz aktivno učešće i podršku predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
Eštonova oglašava kraj svoje misije posrednika i kaže da je ovo bio njen poslednji zvanični sastanak. Na po nas ponižavajući način saopštava da će nas čekati da joj se javimo do ponedeljka i kažemo da smo prihvatili sve najgore po nas. Zavesa pada. Srbija nije pristala da je ponize i ukinu.
To je dobra, prava i tačna vest.
A sada zamislimo da je iz Brisela stigao glas da je postignut sporazum i da je Srbija pristala na sve najgore po nju. Tada bi se jedni radovali što smo konačno postali izdajnički narod, a drugi što su bili u pravu kada su unapred vikali da je Vučić izdajnik. Ta izbezumljena radost bila bi u doslovnom smislu posmrtni marš na sahrani Srbije.
Ljubav, zapravo prava strast prema ubijanju Srbije, postala je opsesija pozapadnjačenih Srba. Njih Srbija uvek iznova podseća na to da su oni izdali svoju zemlju i priklonili se neprijateljima Srbije. Zato bi oni da se što pre razori Srbija, ne bi li se uklonio svaki trag koji ih podseća na zločin njihove izdaje.
Vučić je u Briselu kao odgovor na nedostojni komedijantski dramolet sa fatalnim posledicama, u koji je bio sračunato uvučen, ponudio ostavku. Neki koji su bili voljni da u tome nastave da učestvuju, ustuknuli su i pomirili se sa odlukom da od izdaje i predaje Kosova u ruke neprijatelja nema ništa.
Sve ovo nam govori o društvenoj i političkoj atmosferi u kojoj je Vučić doneo presudnu odluku za Srbiju. Protiv njega su bili uvek moćni stranci, njihovi službenici u Srbiji, pozapadnjačeni mediji, izvitopereni, nabeđeni i samoumišljeni borci protiv Imperije, ruinirani DS i mnogi koji su danas u vladajućoj koaliciji i vladi, a koji će sada morati nedvosmisleno da se izjasne za šta su stvarno. Naravno, razjareni što im je plan za ubijanje Srbije propao, oni će tek sada rušiti i jurišati na Vučića.
Ali, nije ni Vučić iz ovog prljavog rata ostao samo na milost i nemilost neprijatelja Srbije. Ako do kraja bude razumeo značaj odluke koju je doneo, on će od političara postepeno postajati državnik u Srbiji. To će mu dati posebnu snagu koja će trajnije i snažnije vezati srpski narod za njega. Sa podrškom naroda Vučić će moći da se nosi sa udarima koji će mu nanositi zapadnjaci kao iskreni neprijatelji Srbije, i svi njihovi pomagači u zemlji poput Đilasa i zlih klovnova koji su preplavili Srbiju.
Lomi se sudbina Srbije i stvar nije izgubljena dok bitka još uvek traje. Svi koji su bili deo režima žutih rano su se poradovali da je Srbija već ubijena. A ne znaju da prava bitka još nije ni počela, i da narod duboko u sebi nosi inat, a i staru istinu koja glasi: Neka bude što biti ne može!