Veštica na lafetu

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Smrt nekadašnje britanske premijerke Margaret Tačer na Ostrvu je izazvala uglavnom negativna podsećanja na njeno političko nasleđe

Ironično i bizarno za ostali svet podalje od Temze, jedna 70 godina stara melodija iz filma „Čarobnjak iz Oza“ – „Ding-dong, veštica je mrtva“, izbila je očas na drugo mesto liste nacionalnih hitova. Za nekoliko sati, singl sa kratkom kompozicijom koja slavi smrt veštice prodat je u 52 hiljade primeraka. I ništa tu ne bi bilo neobično i sporno da ploča koja slavi smrt veštice nije tako rasprodata upravo na vest o smrti Margaret Tačer, i da nije uzeta kao centralni motiv onlajn kampanje političkih protivnika lika, dela i ostavštine nekadašnje „čelične dame“ britanske politike.

POČASTI I PODELE Margaret Tačer, jedina žena premijer u političkoj istoriji Ujedinjenog kraljevstva (1979-1990) sahranjena je u sredu i podelila Britance u smrti koliko ih je delila i u vreme svog aktivnog političkog života na kormilu zemlje. Država joj je, za odlazak na poslednje putovanje, odredila „ceremonijalni pogreb sa vojnim počastima“ – samo stepenicu niže od pune „državne sahrane“ – ali i tolika počast je isprovocirala strasti i emocije Britanaca, od Brajtona na jugu do Glazgova na severu.
Politička elita na Ostrvu ima svoj razlog kad u slavu „čelične lejdi“ poziva Britance da se prisete kako je u momentu njenog dolaska na kormilo zemlje (1979) Britanija bila ekonomski bolesnik Evrope, a da je u momentu njenog odlaska sa vlasti (1990) Ujedinjeno kraljevstvo predstavljalo arbitrarnu ekonomsku i vojnu silu u svetu.
Tačno, ali, po koju cenu i po koje posledice, dolazi eho sa svih strana?
Promoter liberalnog kapitalizma, rigidnog individualizma i neograničenih ličnih sloboda Britanaca u njihovom nadmetanju sa „terorom države“, Margaret Tačer je, samo četiri godine posle pobede na izborima 1979, prodala u privatnu svojinu „sve što joj je došlo pod ruku“ („Miror“) – gasne kompanije, telekomunikacije, elektroprivredu, rudnike uglja, avioprevoznike… da bi, na kraju njenog mandata, otišle u železnice.
Britanci sa suprotne strane političkih podela imaju, takođe, adute na svojoj strani kada upravo u času fizičkog odlaska Margaret Tačer i kada je vreme da se o mrtvima govori samo dobro (De mortuis nihil nisi bene), čeličnoj dami priznaju da je bila jedan od „vetrokaza“ britanske političke istorije, mada većina odmah opominje, poput jednog od prvaka laburističke levice i bivšeg gradonačelnika Londona Kena Livingstona, da je to bio „vetrokaz koji je uvek pokazivao pogrešnu stranu“.
Istina je da je Tačerova vladala zemljom kojom je, bar na početku njenog mandata, „harala bolest industrijskog militarizma“ i moćnih sindikata, trejd juniona, ali je činjenica, takođe, i da je većinu onoga što je od kraja Prvog svetskog rata pa do tada bila ostvarila borba britanskih radnika i ugroženih slojeva stanovništva, Margaret Tačer počistila gvozdenom metlom, a zemlju izručila krupnim industrijalcima i oligarhiji deregulisanog Sitija.
U vreme čuvenog jednogodišnjeg štrajka britanskih rudara (1984) ugušila je pobunu bezobzirnom državnom silom pošto je štrajkače prethodno žigosala kao „unutrašnje neprijatelje“ Britanije i njenog napretka. Cele industrijske oblasti bile su devastirane, a milioni ljudi ostali bez posla.

[restrictedarea]

MRŽNJA TRGOVAČKE KĆERI Margaret Tačer, za koju jedan komentator kaže da je imala „prirodno ugrađenu mržnju prema radničkoj klasi“, fanatično je verovala u „čudotvornost kapitalizma“, a u globalizaciju kao polugu ostvarivanja tog čuda.
Kćerka sitnog trgovca iz Linkonšajera Margaret Tačer je ušla u vestminsterski Parlament 1959. kao poslanik Konzervativne partije. Žena zaista čelične volje i ubeđenja, stavila je od prvog dana sebi u misiju da među Britancima „potpali preduzetnički duh“, da „razori državu“, a ljude podstakne da „stoje na svojim nogama“. Kao premijer železne ruke, postala je čuvena po izjavi da je uopšte ne interesuje šta njeni ministri misle, „sve dok me bez pogovora slušaju“.
Tvrda i beskompromisna, po nekima do surovosti, u obračunu sa protivnicima njene ideologije novca kao osnove svake moći, ponavljala je da se danas niko ne bi sećao biblijskog lika milostivog Samarićanina da je ovaj bio siromah: „On je imao novac!“
Margaret Tačer je tri puta uzastopce dobijala parlamentarne izbore iako ni na jednim nije dobila više od trećine glasova, zahvaljujući slabosti i podelama u levoj opoziciji. Po ulasku u Dauning strit nije gubila vreme da krene u rat sa svim protivnicima kapitalizma – trejd junionima i svim snagama i pokretima koji su stajali na putu njene politike u službi bogatih i, u to ime, privatizacije državnih dobara. Proizvod takve politike bili su koncentracija kapitala u rukama manjine i dramatično povećanje jaza između siromašnih i bogatih, od čega ozbiljno boluje i Britanija ovih dana. Deregulisala je londonski Siti, oslobodila ga svih kontrola, a on joj je to vraćao tokom svih njenih mandata.
U jednom od mnogih komentara sa leve strane nacionalne podele kaže se na ironičan način da je tačerizam doneo Britaniji mnoge slobode: „Slobodu da budemo praćeni i kontrolisani od strane Velikog brata kao nijedna druga država Zapadne Evrope; slobodu da budemo žrtve neobuzdanog tržišta; slobodu da plaćamo iz svog džepa greške deregulisanog kapitala, i slobodu da imamo najveći dug po glavi stanovnika u celoj Evropi.“
Serija opservacija na Temzi susreće se u poenti da je Margaret Tačer apsolutno glavni krivac za rasturanje najvećeg dela manufakturne industrije; da je njena politika „kapitalističke čudotvornosti“ uništila petinu nekadašnje industrijske baze i to samo za dve godine njenog prvog mandata u Dauning stritu; da je sektor usluga i finansija proizvela u pokretačku snagu nacionalne ekonomije. U vreme cvetanja tačerizma udeo proizvodnih radnika u nacionalnom dohotku pao je sa 65 na 53 odsto.
Socijalizam je bio crni đavo tačerizma, a novac krupnog kapitala najveći ideološki prijatelj i partner. Čelična dama ostaće zapamćena kao zakleti neprijatelj komunizma i Sovjetskog Saveza. Brutalnom silom obračunavala se sa secesionistima u Severnoj Irskoj (preživela je atentat IRA), podržavala je aparthejd u Južnoj Africi, pomagala je čileanskog diktatora Pinočea i (osamdesetih godina) imala reči hvale za Pola Pota i njegov genocidni režim Crvenih kmera u Kambodži..
Životna fikcija Margaret Tačer bila je rehabilitacija nekadašnje imperijalne veličine Britanije kao arbitrarnog faktora u svetskim poslovima. Na toj liniji bila je odani saveznik i prijatelj neoimperijalnih ambicija Amerike, posebno u vreme mandata Ronalda Regana. Bila je entuzijasta agresivne uloge NATO-a, ali i protivnik Evropske unije kao jake centralizovane zajednice u kojoj bi suverenitet Britanije izgubio svoju sakralnu vrednost.
Derviški je verovala u moć sile oružja, uključujući nuklearno: „Bez atomskog oružja svet bi postao opasno mesto.“ Po izbijanju foklandske krize nije se obazirala čak ni na rezerve američkog saveznika, nego je odmah uputila ratnu flotu na put od nekoliko hiljada milja da Britaniji sačuva kolonijalni status ovih argentinskih ostrva.

TUĐMANOV ORDEN Volela je i mrzela bez ostatka. Objekt njene temeljite mržnje „bez ostatka“ bila je i Srbija. Sa ushićenjem je podržavala sve antisrpske ideje na tlu bivše Jugoslavije. Secesija Hrvatske od ostatka Jugoslavije za nju je bila „veličanstvena pobeda“ Hrvatske i njenog tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana „nad srpskim hegemonizmom“. Uz te lepe reči Tuđman joj je u Zagrebu prikačio na grudi „Velered kralja Zvonimira“.
Većina Britanaca nije pustila suzu nad odlaskom zemnih ostataka žene koja jeste uživala respekt zbog njene „muške ruke“ u upravljanju Britanijom, ali koja je bila – kako je to sumirao jedan učesnik ankete na Radiju Bi-Bi-Si 4 – „figura široko prezirana među većinom Britanaca, malih ljudi iz redova radničke klase“.
Džeremi Skot, oficir londonske policije, ovih dana je vest na Ostrvu, zbog toga što je Direktoratu za standard Skotland jarda podneo ostavku „iz moralnih razloga“, jer nije mogao da „odoli imperativu“ i na svom „Tviteru“ ne napiše da je Margaret Tačer (87) „okasnila da, za dobro zemlje, umre pre 87 godina“. Okasnila je, dakle, sa smrću koja je – što se njega tiče – bila „divna stvar“, a svet posle Megi postaje „bolje mesto“.
Britanija je, dan posle pogreba Margaret Tačer, i dalje duboko podeljena. Vreme će tek da izrekne konačnu presudu o njenom političkom nasleđu, i odgovori na pitanje koliki je jaz između tipa društva kojem Britanija teži i onoga u kojem trenutno živi zahvaljujući, velikim delom, ostavštini Tačerove. Za nadmoćnu većinu Britanaca deo odgovora je već dat: Margaret Tačer je za svog mandata izručila zemlju u ruke kapitala i bankarske oligarhije, i to nasleđe dominira i ovog trenutka životom Ujedinjenog kraljevstva.
Ovako ili onako, opelom u katedrali Svetog Pavla odigrao se poslednji čin ovozemaljske sage o čeličnoj dami britanske političke istorije. Na pozitivnoj strani ostaće zapamćeno da je, kada je posle 11 burnih godina u kojima je žarila i palila izgubila izbore u vlastitoj partiji, otišla dostojanstveno, kako i dolikuje jednoj baronesi. I nikada se posle toga nije vraćala u javni život. Otišla je na lafetu, sa državnim i vojnim počastima, uz pogrebne marševe Betovena, Šopena i Mendelsona, ali i uz eho melodije „Ding-dong, veštica je mrtva“…

[/restrictedarea]