VELIKA DEMOGRAFSKA DRAMA SRBIJE

Piše Dragomir Anđelković

Srbi iz godine u godinu izumiru, pa i ulaze u fazu kada će biti kasno za pokretanje politike demografske konsolidacije. O tome, i potrebi da se hitno nešto preduzme, svedoče i pre neki dan objavljeni podaci najnovijeg popisa stanovništva

Opštepoznato je da su elementi svake države: teritorija, stanovništvo i vlast. Da bi poslednja karika u državnom lancu imala čime da upravlja, potrebna im je legalna kontrola nad nekim „parčetom zemlje“ sa međunarodnim priznanjem i ljudi koji na njoj žive. A Srbiji ne samo što neki globalni i lokalni igrači otvoreno pokušavaju da otmu deo teritorije (i verovatno se pripremaju da potom krenu dalje), već nam – usled sopstvene krivice – ubrzano nestaje biološka supstanca. Međutim, o tom, po posledicama prvorazrednom nacionalnom problemu, govori se tek uzgred i bez stvarne namere da se nešto radi. Svi znamo koliko je teška demografska situacija, ali od toga kao da okrećemo glave, verujući da će se sve nekako samo srediti. Neće! Krajnje je vreme da vladajuće strukture to shvate i brzo promene odnos prema demografskom pitanju. Ako možda i nisu u stanju da urade mnogo više na polju zaštite našeg ugroženog teritorijalnog integriteta, bez obzira na tešku ekonomsku situaciju objektivno mnogo više mogu i moraju da učine u sferi usporavanja biološke kontrakcije, sa kojom se na dramatičan način suočavaju naša nacija i država.

POPISIVANJE NESREĆE Manje-više javnost zna da svake godine u Srbiji (bez teritorije naše južne pokrajine) godišnje umre oko 35 hiljada ljudi više nego što se rodi. Rađa se manje od 70 hiljada dece (a sredinom prošlog veka na svet je dolazilo njih oko 150 hiljada svake godine), a umire preko 100 hiljada ljudi. No, često se zanemaruju, više ne čak i dugoročne već srednjoročne posledice takvog procesa. Sumorni podaci za većinu kao da apstraktno lebde u vazduhu, međutim kako je u monografiji „Demografska budućnost Srbije“ (2010) ukazao Vladimir Nikitović iz Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka, nije tako. Nesumnjivo je da će u narednim decenijama doći do velikog smanjenja aktuelne populacije Srbije bez Kosova i Metohije (7,5 miliona 2002. godine), i to najverovatnije „za 0,7 miliona žitelja do 2030. godine (6,8 miliona), odnosno za još pola miliona do 2050. godine (6,3 miliona).“ Rezultati popisa stanovništva iz 2011. godine, prema kojima je tada u delovima naše republike pod kontrolom Beograda živelo oko 7,12 milina stanovnika, govore da se stvari odvijaju po još gorem scenariju. Izumiranje građana Srbije ubrzava se. Doduše, ono je asimetrično.
Srpkinje su u Srbiji pri dnu lestvice u pogledu broja dece koje rađaju. Manje dece od Srpkinja imaju samo Bunjevke, Vlahinje, Mađarice i tzv. Jugoslovenke (u suštini, ponovo nemalim delom Srpkinje). S druge strane, Albanke na jugu Centralne Srbije, muslimanke u Raškoj oblasti, te Romkinje širom Srbije, rađaju znatno više dece. Otuda, ne samo što se broj stanovnika smanjuje, već se u tim okvirima odvija i proces ozbiljne verske i nacionalne rekompozicije populacije Srbije. Između 2002. i 2011. godine broj Srba u našoj državi opao je za 3,6 odsto, dok je uporedno brojnost Roma skočila 36,43 odsto, a muslimana 14,3 procenata. Nesumnjivo se znatno povećao i broj Albanaca, ali teško je reći koliko, pošto su oni bojkotovali popis stanovništva.
U skladu sa rečenim, pomenute 2050. ne samo što će biti mnogo manje Srba u Srbiji (kao i regionu jer imaju, iako nešto blaži, negativan trend i u npr. Republici Srpskoj), već će i njihov udeo biti primetno manji u ukupnom stanovništvu naše države. Stanje će biti još dvostruko gore, ako kojim slučajem Srbija uđe u EU, a pre toga se ekonomski ne revitalizuje, odnosno ne dođe do promene migracione regulative u okvirima Unije (kako u vezi sa „unutrašnjim“, tako i kretanjima van njenih granica). Tada bi se deo Srba, i to radno i biološki najplodniji, odselio u razvijenije krajeve Evrope dok bi u Srbiju bilo pojačano doseljavanje ljudi iz nekih zemalja Afrike i Azije. Moglo bi da nam se desi da već sredinom 21. veka imamo respektabilan udeo useljenika, nesumnjivo, uglavnom muslimanske vere!

[restrictedarea]

 

NIVOI DEKADENCIJE Svi znamo onu dečju pesmu: „Sve što raste htelo bi da raste.“ Po pravilu, i sve što živi htelo bi da živi, samo ljudi neretko na individualnom i kolektivnom planu ne vide čemu vodi njihov stil života i način mišljenja. Ili su toliko utonuli u dekadenciju da su postali ravnodušni zbog svega negativnog zašta misle da se neće dogoditi baš „sutra“ ili nisu više u stanju ni da gledaju u budućnost. A onda im ostaje samo da kukaju kada im ceh dođe na naplatu.
U svetlu rečenog, većina bogatih evropski zemalja ne samo što ima slične probleme kao i mi, već su oni u stadijumu do kojeg Srbija još, srećom, nije stigla. Stanovništvo Nemačke, Francuske, V. Britanije čak i raste, i to na zbog doseljavanja sa strane, već i stoga što se broj njihovih građana afroazijskog porekla povećava zbog visokog nataliteta. Paralelno udeo pripadnika matičnih nacija tih zemalja drastično opada usled malog broja dece koji imaju njihovi pripadnici. Bez obzira na navedeno, „napredni“ Evropljani kao da su ravnodušni. One koji o tim problemima progovore etiketiraju ekstremističkim oznakama, a države malo toga preduzimaju da suzbiju „belu kugu“ i efikasno ograniče migraciju iz „trećeg sveta“. Štaviše, i sredstava koja se izdvajaju za podsticanje rađanja uglavnom ne daju odgovarajuće rezultate. Kako bi se to reklo ekonomskim rečnikom, dekadentni stanovnici našeg kontinenta postali su „neelastični“ na tu vrstu stimulansa. Dovoljno su već imućni da im novac i druge „dotacije“ nisu podstrek da imaju dece.
Drugačije stoje stvari sa zemljama čiji je veliki deo stanovništva još relativno skromnog materijalnog položaja, a odlučile su da se sistematski bave demografskom obnovom. U tom pogledu za nas je dobar primer Rusije. Njena vlast je shvatila da joj nema budućnosti bez Rusa. Lepo zvuče kosmopolitske priče, ali zna se ko je stvorio i održao tu veliku državu. Stoga, pošto je Putin konsolidovao državu, izrađena je celovita strategija podsticaja nataliteta. Već 2001. godine definisana je „Koncepcija demografskog razvoja Rusije do 2015. godine“, a 2006. počele su da se primenjuju raznovrsne mere za podsticaj nataliteta, uključujući i dodelu „materinskog kapitala“ (sada iznosi oko 10 hiljada evra) posle rađanja drugog ili nekog narednog deteta (ako roditelji ta sredstva nisu dobili kada su, pre donošenja zakona, dobili drugo dete). S obzirom na to da, bez obzira na sve resurse, Ruska Federacija još ne živi u „svili i kadifi“ – a očito postoji i skrivena namera da se pre svega podstakne natalitet među mlađim Rusima koji su donedavno imali jedno ili nijedno dete (za razliku od vitalne ruske muslimanske populacije) – cilj je da se spreči da sredstva uglavnom odu u „džepove“ kavkaskih i drugih manjina koje i tako imaju troje, četvoro ili više dece.
Rezultat takve politike nije izostao. Za mnoge Ruse državna pomoć od 10 hiljada evra (koja mora da se planski potroši na kupovinu stana ili za potrebe dece), pokazala se i te kako primamljivom. Za one koji su već želeli još dece, ali nisu imali novca da se upuste u proširenje porodice, to je bio osnov za tako nešto. Opet, većina koja je načeta dekadencijom, ali još nije potonula u njene dubine, a pomenuta suma novca joj ipak mnogo znači, od sredine prošle decenije često se rešava za još jedno dete. Tako je Rusija uspela da se privremeno demografski konsoliduje. Ne samo što je zaustavljen unutrašnji pad stanovništva (to se i ranije desilo na osnovu „spoljnih“ efekta, tj. doseljavanja u RF, a prošle godine je ujednačena i stopa nataliteta i mortaliteta), već su se i etnički Rusi približili tome da ih više ne umire nego što ih se rađa (mada i dalje su neznatno ispod takvog „nultog“ demografskog nivoa).

PLATFORMA DEMOGRAFSKOG SPASA Rusija je mnogo postigla, ali preko noći nije moguće izmeniti posledice decenijskih grešaka. Iako će u narednim godinama ruska populacija stagnirati, čeka je još jedan neminovni ciklus pada. Posleratne velike generacije (1945-1960) počeće posle 2015. godine znatno masovnije da izumiru. Bilo kakvim merama države, i pored konstantnog doseljavanja Rusa iz regiona, kao i gastarbajtera iz bivših sovjetskih republika, nesumnjivo će se, posle izvesne pauze, nastaviti smanjivanje broja stanovnika Rusije. No, nije isto da li će RF 2050. godine imati 140 miliona stanovnika (a danas ih ima 143) – pri čemu udeo Rusa i pravoslavaca neće bitno opasti – ili će u toj velikoj zemlji živeti npr. 110 miliona ljudi, velikim delom neruskog porekla! Konačno, sada bi trebalo raditi da se posle 20-30 godina ponovo krene putem biološkog napretka!
Ni u našem slučaju nije ništa manje važno da li će u Srbiji 2050. godine živeti 6-6,3 miliona ljudi ili bar nekoliko stotina njih više, te koje su oni narodnosti i vere i, konačno, kada ćemo prestati da izumiremo. A da bi se bar usporili negativni demografski trendovi sa kojima ćemo se, kao i veći deo Evrope, neminovno suočavati tokom značajnog dela ovog veka, država odmah mora ozbiljno da se angažuje. Neko će reći – za to je potreban novac! Naravno, ali ma koliko da ga malo ima, demografska konsolidacija mora da bude prioritet. Ako već rasprodajemo ono što su generacije stvarale i nemilice se zadužujemo, bar deo toga neka, po ruskom ili nekom boljem modelu, bude iskorišćen za stimulisanje nataliteta.
Tokom svog prvog obraćanja naciji pošto je pobedio u drugom krugu izbora, Tomislav Nikolić je progovorio o borbi protiv „bele kuge“ kao svom prvorazrednom zadatku. Sve što spada u domen pokretanja takvog „rata“, bukvalno, za opstanak našeg naroda, ne spada u domen predsedničkih ovlašćenja, ali svojim autoritetom on može mnogo da učini i na tom polju. Zato bi trebalo apelovati na Nikolića da isto kao što je inicirao kreiranje „Platforme za Kosovo“ – koja iako je relativizovana prihvatanjem kasnijih skupštinskih rešenja, ipak definiše bar neke minimume zaštite naših vitalnih interesa u vezi sa KiM – postupi i u vezi sa izradom „Platforme demografske obnove Srbije“. Takođe, moramo da bombardujemo i vladu sličnim zahtevima. A i od Milorada Dodika – koji je već uveliko počeo da vodi uistinu nacionalno odgovornu politiku – za očekivati je da pokrene politiku populacijske obnove RS.
Ako nam i otmu neke naše zemlje (što sada rade sa Kosovom) – a već su nam otrgli Srpsku Krajinu i trećinu izvorne Republike Srpske – mi imamo šanse da u budućnosti to povratimo ako ne zaboravimo šta je naše i bude nas za to dovoljno.

[/restrictedarea]