Treba li nam  ”rat”  s Mađarskom?

Piše Darko Tanasković

Mnogo je pitanja koja čekaju odgovor stvarnih znalaca. Na jedno od njih upućuje i prisećanje na vreme Franje Josifa, kad je u Beču bilo rašireno uverenje da su dva po Carstvo najopasnija nacionalizma, međusobno, inače, suprotstavljeni mađarski i srpski

Ovaj tekst nije ni reagovanje opredeljenog, niti komentar poznavaoca, jer u pogledu merituma spora između našeg poznatog novinara Boška Jakšića i ambasadora Mađarske u Beogradu Oskara Nikovica, pošto nisam poznavalac mađarskih prilika ili hungarolog, opredeljen ne mogu biti. Postavljam pitanje onima koji znaju, a valjda takvih kod nas ima, da meni i drugim nedovoljno obaveštenim građanima, a mi smo većina, objasne stvari, jer verujem da su odnosi Srbije sa susedima od takvog značaja da im se mora poklanjati stalna i odgovorna javna pažnja.

„PRVA DIREKCIJA“ Jedna od prvih diplomatskih lekcija jeste da međunarodni položaj svake države umnogome zavisi od stanja odnosa sa susedima, a potom od pozicioniranja u koordinatama međuodnosa velikih sila. Nije slučajno u Ministarstvu spoljnih poslova tradicionalno „Prva direkcija“ ona koja se bavi odnosima sa susedima i ne idu li ambasadori, po stupanju na dužnost, ako se pridržavaju tradicionalnog diplomatskog reda, posle doajena diplomatskog kora, prvo u kurtoazne posete kod kolega iz susednih zemalja i kod poslanika najuticajnijih svetskih država? Svaka razumna vlada, pa i naša, određuje razvoj dobrosusedskih odnosa kao jedan od prioriteta svoje spoljne politike. Nije li Turska, posvećena neoosmanističkom nastojanju da postane makroregionalna sila, proklamovala „politiku nultog problema“ u odnosima sa susedima kao preduslov za širenje manevarskog prostora svog delotvornog nastupanja u svetskim poslovima? A ne ide joj u tome lako, jer svaka država po pravilu, i po logici, najviše otvorenih pitanja i nesporazuma ima upravo u odnosima sa susedima. Zato ti odnosi i jesu od najvećeg značaja i od trajne aktualnosti, pogotovo za one države koje, kao Srbija, objektivno prolaze kroz složene istorijske periode i ne mogu se pohvaliti baš zavidnim međunarodnim položajem. Imao je mnogo dobrih razloga jedan australijski ambasador pred penzijom, kad mi je, kao najstabilnije saznanje koje su mu donele decenije diplomatskog službovanja, izdvojio svest o tome koliko je njegova velika zemlja srećna, jer joj je jedini sused more.
Zanima me, dakle, otkud sad to medijsko varničenje izazvano komentarom Boška Jakšića u „Politici“ (7. aprila), pod naslovom „Razaranje evropske demokratije“, a na koje je ambasador Mađarske oštro reagovao, takođe u „Politici“ (14. aprila), pod zaglavljem „Vapaji iz doline plača – čiji je to glas?“ U Jakšićevom izrazito kritičkom tekstu upozorava se na antidemokratske procese u Mađarskoj i zabrinjavajuću perspektivu pokrenutih ustavnih reformi kojima neće biti ugrožene samo građanske slobode u Mađarskoj, već i „priroda evropskog projekta i sposobnost Evrope da očuva svoje zajedničko najvrednije ostvarenje: demokratiju“. Jakšić je svoje zloguke tvrdnje potkrepio nizom argumenata, o čijoj bi zasnovanosti samo upućeni mogli meritorno da sude. Reagovanje Oskara Nikovica upitno je formulisano. Njega, kao diplomatu, zanima čijim li to glasom progovara „Politikin“ komentator, jer mu, izgleda, nije dovoljno to što se ovaj potpisao imenom i prezimenom, a to je samo po sebi simptomatično. „Na trenutak sam pomislio da držim u ruci ‚Pečat‘, a ne ‚Politiku‘, za koju sam uvek mislio da je merodavan forum, i ono što se na njenim stranama objavljuje nije daleko od mišljenja vladajućih krugova“, piše Nikovic. Još jedan razlog više da svoju zapitanost nad ovim slučajem poverim baš „nemerodavnim“ stranicama „Pečata“, iako i „Politiku“ svakodnevno čitam, ali kao najstariji dnevni list na Balkanu, a ne zato što odražava ili ne odražava ovakva, ili onakva mišljenja. Mađarski ambasador zamera Jakšiću tendencioznost, osporava njegove navode o ustavnom ugrožavanju demokratije u svojoj zemlji i tvrdi da kritičar uopšte ne poznaje stvarnost susedne države, već da iznosi posredna saznanja iz druge ruke. Ni Nikovicevu argumentaciju neću komentarisati, iz istog razloga kao i Jakšićevu. Voleo bih da čujem reč kompetentnih stručnjaka.

[restrictedarea]

SLUTNJE I UZNEMIRENOST Medijski okršaj poznatog novinara i ambasadora susedne zemlje mora se sagledavati u svetlu stanja bilateralnih odnosa, uže i šire regionalne konstelacije, kao i kratkoročnih, ali i dugoročnih interesa dveju država, odnosno njihovih naroda i građana. Upravo zbog svih tih varijabli, i poneke konstante, ne bi bilo dobro da se ne oglase oni koji su znanjem i profesijom pozvani da analiziraju srpsko-mađarske odnose i da brinu o njima, ukazujući i javnosti i političarima na put kojim bi, radi obostrane dobrobiti, trebalo susretno ići. Politika kao da je ovoga puta isprednjačila ispred struke, pa je tako predsednik Tomislav Nikolić prošlog novembra u Budimpešti izjavio da smo sa Mađarskom ostvarili „nešto što je blizu istorijskog sporazuma“, dok je istom prilikom predsednik Parlamenta Mađarske Laslo Kever ocenio da je „Mađarska sa Srbijom otišla najdalje u postizanju istorijskog pomirenja“. Otuda valjda i uznemirenost mađarskog ambasadora i slutnje da komentator „Politike“ govori glasom onih u Beogradu, a možda i ne samo u Beogradu, kojima unapređivanje dobrosusedskih odnosa nije po volji. A zna se, i nije na to potrebno podsećati, da su srpsko-mađarski odnosi sve samo ne jednostavni i rasterećeni teških hipoteka iz prošlosti, pa bi se prema njima trebalo odnositi s posebnom obazrivošću. Nisu nas mađarski susedi tokom prelomnih događaja novije istorije zadužili nežnostima, dok mnogi među njima i danas veruju da su Srbiji Versajskim i Trijanonskim ugovorima o miru pripali neki krajevi oteti od Mađarske posle raspada Austrougarske. I danas ima međunacionalnih incidenata u mešovitim vojvođanskim sredinama, poglavito među mladima, zapaljivih grafita… Tokom teških godina sankcija, mađarski carinici su bili oličenje strogosti, lep novac susedi su sirom, salamom i aerodromskim uslugama zaradili na našoj muci, ali ne bi trebalo zaboraviti ni to da nam je budimpeštanski „Feriheđ“ tada bio spasonosna zamena za Surčin. Često smo bili revoltirani blagonaklonim odnosom mađarskih vlasti prema ostarelim nacističkim zločincima, podizanjem nekih spomen-obeležja… I oni su nama, svakako, štošta imali da zamere, ali znaju i to da je čudesni polihistor Bela Hamvaš u rodnoj Mađarskoj postao poznat tek posle prevođenja i objavljivanja njegovih skrajnutih dela u Srbiji, zaslugom neumornog Save Babića… Sve što je loše počinjeno ne bi trebalo zaboraviti i praviti se kao da nije bilo, i ostalo opterećenje naše zajedničke prošlosti i sadašnjosti. Istorija je, kako su govorili Latini, učiteljica života, ali se ne bi smelo dozvoliti da zauvek postane njegova tamničarka. Politika kao da je to počela da shvata. A ostali? Medijski sudar Jakšića i Nikovica prilika je da se pokrene ovo složeno pitanje i na njegove najvažnije aspekte pokuša javno dati uravnotežen i objektivan odgovor istinskih znalaca, a ne da se rasprava izrodi u neodgovorno nadgornjavanje površnih i/ili tendencioznih sveznalačkih „eksperata“ i patentiranih olraund komentatora svega i svačega.

PITANJE O SPOSOBNOSTI EVROPE A mnoga se pitanja roje. Možda je i prvo koje zdravorazumski pada na pamet, treba li baš iz Beograda da se od navodnog mađarskog desničarskog i nacionalističkog (neo)varvarstva brani „projekat i sposobnost Evrope da očuva svoje zajedničko najvrednije ostvarenje: demokratiju“? Jesmo li mi, s obzirom na odnos te iste demokratije prema Srbiji i Srbima, uopšte za to kvalifikovani i pozvani? Da li ćemo time postići išta, sem remećenja odnosa s jednim po mnogo čemu problematičnim, ali i životno važnim susedom? Šta se, zapravo, događa u Mađarskoj? Da li smo o svemu objektivno i potpuno informisani? Šta Mađari većinski misle o toj demokratiji Evropske unije, pa i o demokratiji uopšte? Šta osećaju? Davne 1955. godine, naš tada mladi emigrant u Kanadi, a docnije ugledni poslovni čovek i kanadski političar, nedavno preminuli Fedor Rajić (1929-2012), u „Demokratskoj misli“ ovako je ocenio ciljeve mađarske političke emigracije na Zapadu: „Ona je antikomunistička, ali cilj njene antikomunističke delatnosti nije da se na ruševinama komunističkog totalitarizma stvori politički i socijalni poredak na idejama demokratije i socijalne pravde, nego da zacari politička i socijalna reakcija desničarskog tipa“ (naknadno objavljeno u knjizi „O tempora, o mores“, Beograd, 2004). A desničarska partija Fides premijera Viktora Orbana osvojila je 53 odsto glasova na parlamentarnim izborima 2010. godine. Nije li to rezultat slobodno izražene volje građana? Nezaboravan je za mene ostao jedan davnašnji razgovor na budimpeštanskom aerodromu, tokom kojeg je profesoru Svetozaru Stojanoviću i meni tadašnji jugoslovenski ambasador u Mađarskoj, i verovatno naš najbolji poznavalac Mađarske Rudi Sova, uverljivo objašnjavao neke specifične odlike mađarskog mentaliteta, bez čijeg uzimanja u obzir naše severne susede nije moguće do kraja razumeti. Sovu tada nije imao ko da sluša.
Da li je, međutim, objašnjenje mađarskog zaokreta udesno samo u istoriji i u nacionalnom karakteru? Nema li promena većinskog raspoloženja neke veze i s pogubnošću neoliberalnog koncepta po mađarsku privredu i sa sve većom distancom između kupovne moći prosečnog Mađara i bleštavih izloga u ulici Vaci? Nije li teško prihvatiti da poljoprivredna velesila Mađarska, u kojoj smo se u vreme sankcija i oskudice izdašno snabdevali namirnicama, počinje da uvozi mleko, jaja i meso? Zar nije upravo Viktor Orban bio onaj političar koji je, slično bivšem brazilskom predsedniku Luli, izjavio da su Mađari pozvali MMF da im ponudi lek, a on im je ponudio ubitačni otrov? A Mađarska ipak nije Brazil. Mnogo je pitanja koja čekaju odgovor stvarnih znalaca. Na jedno od njih upućuje i prisećanje na vreme Franje Josifa, kad je u Beču bilo rašireno uverenje da su dva po Carstvo najopasnija nacionalizma, međusobno, inače, suprotstavljeni mađarski i srpski. A mnogi u Briselu i danas gledaju na Austrougarsku kao na istorijski uspeli i funkcionalni obrazac i uzor složene multinacionalne državne tvorevine. Takvima su sumnjivi i unutarunijski mađarski i izvanunijski srpski nacionalizam, pa ih stalno drže na nišanu. Nije li za njih idealno ako se obarači povlače u Beogradu i u Budimpešti? Jer tako se u uzajamnom iscrpljivanju slabe i jedan i drugi, a briselski dušebrižnici strogo prozivaju i, koliko mogu, kaštiguju oba. Srpski, naravno, budući nezaštićen članstvom u Uniji, odrešitije i efikasnije. Hoće li biti milostiviji prema nama ako počnemo da odapinjemo strele ka susedima?
Mnogo je pitanja, a zasad malo odgovora. Nadajmo se da će polemika između „Politikinog“ komentatora i mađarskog ambasadora probuditi uspavane savesti istinskih poznavalaca srpsko-mađarskih odnosa i otvoriti im pristup javnoj sceni. Da još jedna prilika za „istorijski sporazum“, ako stvarno postoji, ne bude propuštena.

[/restrictedarea]