Stiven Mošer, sociolog: Mit o prenaseljenosti – laž koja ubija

Razgovarala Biljana Đorović

Moćne elite su oduvek bile opsednute smanjenjem broja ljudi na planeti, pa je zahvaljujući delotvornom spinu i manipulaciji brojkama, mit o prenaseljenosti i prevelikom broju ljudi na planeti uspešno usađen u vijugu svakog medijskog zavisnika i poslušnika Novog svetskog poretka

Mit o prenaseljenosti planete zajedno sa mitom o globalnom zagrevanju centralni su mitovi Novog svetskog poretka koji kontinuirano i bezupitno preko organizacija i agencija UN i uz medijsku halabuku realizuju agendu depopulacije.
Naš sagovornik Stiven Mošer, sociolog, predsednik „Instituta za istraživanje populacije“, jedan od najvećih stručnjaka u svetu za pitanja populacije, argumentovano se suprotstavio omiljnom mitu o prenaseljenosti, dekodirajući ga u svakoj tački na kojoj je utemeljen, ukazujući na institucije, organizacije i pojedince koji su najaktivniji u njegovom sprovođenju. Mošer je autor i veoma značajne studije „Kontrola populacije, Realni troškovi, iluzorne prednosti“.
Mit o prenaseljenosti i prevelikom broju ljudi na planeti uspešno je naime usađen u vijugu svakog medijskog zavisnika i poslušnika Novog svetskog poretka zahvaljujući veoma delotvornom spinu i manipulaciji brojkama koje su našle veoma plodno tle u medijima deformisanoj ljudskoj svesti i savesti. Kako je Hana Arent pokazala u svojoj studiji „O totalitarizmu“: „Čim neko počne da govori o prevelikom broju ljudi na prenaseljenoj planeti reč je o totalitarnom projektu čiji je cilj da poništi čovečnost ljudi i transformiše ljude u bića koja više nisu ljudska. Moćne elite su oduvek bile opsednute smanjenjem broja ljudi na planeti. Eugenika je duboko usađena u srca, umove i sisteme koji su nastajali iz tih opsesivnih poriva onih koji svako Božje stvorenje gledaju kao na beskorisnog potrošača: vode, vazduha, hrane, prava na život, dakle dragocenosti koje po logici njihove pohlepe smeju da pripadaju samo njima“.

Recite nam kako je nastala priča o prenaseljenosti koja predstavlja jedan od centralnih mitova globalizacionog projekta depopulacije planete?
Prvi bombaš modernog doba bio je Tomas Maltus, koji je 1798. predvideo da će za ljude na zemlji biti dovoljno prostora samo do godine Gospodnje 1890. Sa ljudima koji se razmnožavaju geometrijskom progresijom, a hrana aritmetičkom, broj ljudi neminovno nadmašuje ponudu hrane. Maltus je objavio svoje spekulacije 1798. u traktatu pod nazivom „Esej o principima populacije“. U njemu je predložio da: „Sva deca rođena, u većem broju od onog koji je potreban da se stanovništvo održava na određenom, željenom nivou, moraju nužno iščeznuti, osim ukoliko se prostor za njih ne obezbedi smrću odraslih osoba…Ali iznad svega, trebalo bi odbaciti specifične lekove koji uklanjaju bolesti koje pustoše; i obuzdati sve one dobronamerne ljude koji veoma greše misleći da čine uslugu čovečanstvu kada projektuju šeme za iskorenjivanje određenih poremećaja“.
Maltusove teorije prigrljene su od strane britanske više klase. Budući da je sama bila poprilično neplodna, ova klasa je živela u konstantnom strahu od plodnosti siromašnih slojeva, a da ne spominjemo da su siromašni samim tim moćniji i na izborima i na tržištu. Ovi maltuzijanci, kako su sami sebe nazvali, postali su još zabrinutiji pojavom Čarlsa Darvina. Ne samo da su siromašni previše plodni, već imajući svu tu decu, vrlo brzo će uticati na zaglupljivanje populacije. Za prosperitetne i privilegovane, koji su se osetili nadmašenim velikim brojem „neopranih“, ovaj proces je predstavljao suštu suprotnost „opstanku najjačih“. Ovaj pogled je zadobio milost intelektualnog uobličenja od strane Fransisa Galton, rođaka Čarlsa Darvina. Galton je u svom delu „Istraživanja ljudskih sposobnosti i njihovog razvoja“ (1883) dao pseudonaučni sjaj onome što je video kao genetičko opadanje nacije. Da bi umanjio ovaj trend opadanja genetike nacije opterećene prekomernim rađanjem „neopranih“, on se zalagao za aktivnu politiku „eugenike“, što je reč koju je sam Galton skovao, podrazumevajući pod njom „dobro rođenje“. Eugenika je podrazumevala: više dece od odgovarajućih, a manje-ili-nimalo – dece od neodgovarajućih, sa krajnjim ciljem evolucionog uspona čoveka.

[restrictedarea]

Tokom 1920-ih, Rokfelerova fondacija finansirala je kontroverznu instituciju Margaret Sanger „Američka federacija za planiranje roditeljstva“, koja je prvobitno nazvana „Američka liga za kontrolu rađanja“.
Uspostavljanjem „Američke lige za kontrolu rađanja“ Sangerova je svoja ubeđenja o neophodnosti eliminacije „nesposobnih“ sprovodila u delo: otvarala je klinike za sterilizaciju siromašnih i zaostalih u razvoju. Kako su „nesposobni“ živeli i izvan granica SAD-a, širila je svoja eugenička ubeđenja po čitavom svetu u formi kontrole populacije, koja je trebalo da osigura eugenički kvalitet nad populacionim kvantitetom.
Njen projekat je privukao pažnju onih koji smatraju sebe izrazito „sposobnim“. Konkretno, bogati eugeničari iz vremena Margaret Sanger bacili su se na eugeničke projekte sa uživanjem. Cilj Margaret Sanger, po njenim rečima, bio je „da stvori rasu čistokrvnih.“ Iako nije uspela u tom poduhvatu, kao što ni Hitler potom još spektakularnije neće uspeti, ona je uspela da okupi veoma mnogo bogatih navijača, uključujući Džona D. Rokfelera III. Oni su sebe smatrali suštim oličenjem argumenata Margaret Sanger budući da su sebe videli kao proizvod superiornih krvnih linija.

Najveći donator eugeničkih projekata, Fondacija „Rokfeler“, uložila je ogroman novac u razne eugeničke i populacione projekte. Kakva je bila uloga Džona D. Rokfelera III i njegovog „Populacionog saveta“ u istoriji eugenike?
Nacisti su preduzeli aktivne mere da pročiste krvne linije i poboljšaju zalihe „superiornih“. „Arijevska rasa“ otišla je daleko ispred onoga što je većina eugeničara, i u svojim najcrnjim trenucima, mogla da zamisli. Čitav eugenički projekat je posle Drugog svetskog rata počeo da tone i njegovi zastupnici su užurbano poricali da su ikada imali na umu takva užasna mesta kakva su Dahau, Aušvic, Bergen-Belzen itd. Naravno, to je bila samo slika za javnost i od tada se „kvalitet“ populacije redizajnira u populacionu kontrolu zajednica i tako brižljivo prerušen neosetno vraća istom diskursu.
Horor holokausta nije sprečio Rokfelere da javno govore o neophodnosti redukcije stanovništva. Posle Drugog svetskog rata, SAD i druge razvijene zemlje poslale su brojno medicinsko osoblje u pomoć kojom su veoma uspešno eliminisane mnoge infektivne bolesti koje su kosile stanovništvo u ovom delu sveta. I, dok su stope priraštaja bile visoke, stope smrtnosti su opadale. Populacije Latinske Amerike, Afrike i Azije ušle su u period rapidnog rasta, kao što se to dogodilo i sa Evropom i Amerikom nekoliko decenija ranije. Rokfeleri i drugi bogataši nisu mogli biti zabrinutiji: kontrola rasta stanovništva morala je, po njihovom mišljenju postati deo nacionalne strategije SAD-a pre nego što bude isuviše kasno. Vidite: rast populacije očigledno izaziva primarni strah i paniku kod bogataša, koji su neverovatno užasnuti ovom pojavom.
Kako drugačije objasniti epifaniju Džona D. Rokfelera III, unuka naftnog tajkuna Džona D. Rokfelera i jednog od najbogatijih ljudi na svetu, kada se susreo sa osiromašenim masama sveta u razvoju. Diletant koji nikada nije imao stalan posao, krenuo je na dugačko putovanje u Aziju i Afriku posle rata odakle se vratio ubeđen da Zapad mora da pitanje porasta populacije stavi ispred problema ekonomskog razvoja. Rokfeler je na tom putovanju pronašao svrhu svog života i životnu opsesiju. Seljačka društva Azije, Afrike i Latinske Amerike nikada više neće biti ista.
Rokfelerovi napori da pridobije poverenike Rokfelerove fondacije nisu uspeli. Oni su odbacili njegov kontroverzni predlog da se razviju nove metode kontrole rađanja koje bi postale obavezujuće za zemlje u razvoju. Pošto mu je bio odbijen pristup porodičnom bogatstvu, Rokfeler je koristio svoj sopstveni novac kako bi 1952. godine ustanovio Populacioni savet. Savet je predstavljen i još uvek se predstavlja kao neutralna, naučna organizacija, ali njegova svrha je jasno bila da kontroliše globalni rast stanovništva. Rokfeler je bio predsednik, a potom i direktor Saveta tokom narednih četvrt veka.

Čini se da je, posebno kod Vlade SAD-a postigao veliki uspeh!?
Diletant je postao prvi tehnokratski kontrolor populacije i ovu svoju ulogu obavljao je sa evanđelističkim zanosom. Okupio je najbolje umove i napravio je globalnu mrežu populacionih eksperata širom sveta koji su delili njegovu odvratnost prema natalitetu siromašnih. Finansirao je istraživanja kako bi pronašao što jednostavnije, ali sistematske i trajne načine kontracepcije i sterilizacije stanovništva. Uspostavio je regionalne centre za obuku i istraživanja u Bombaju (1957), Santjagu (1958) i Kairu (1963) i nacionalne centre u mnogim zemljama, formirajući od njih kamene temeljce u institucionalizaciji kontrole populacije. Ovi centri i njihovi eksperti, kako je to priznao Frederik Ozborn, desna ruka Rokfelera, „stimulisali su napore da se neprekidno govori i utemelji teza o suviše brzom porastu stanovništva“. Nema sumnje da su u tome uspeli, a to je bio i primarni razlog uspostavljanja Populacionog saveta. Kako je vreme odmicalo, Rokfeler je pomogao da se ustanove programi za planiranje porodice u Južnoj Koreji, Maleziji, Hong Kongu, Cejlonu i drugim zemljama. No, najvažnija stvar koju je Rokfeler uradio bila je kada je, uz pomoć svog novca i novca svojih superbogatih istomišljenika, uspeo da tiho, iza scene, ubedi federalnu Vladu SAD-a da pristupi realizaciji depopulacione agende. Rokfeler je uložio milione iz svog sopstvenog džepa. Vlada SAD-a potrošiće milijarde.

Jedan od kamena temeljaca Novog svetskog poretka, priču o postojanju velikog broja ljudi na planeti, prenaseljenost, nazivate „mit o prenaseljenosti“ koji predstavlja „gigantsku i nehumanu prevaru“. Zbog čega, za razliku od većine drugih koji rečenicu „ima previše ljudi na zemlji“, tretiraju kao ono u šta se ne može i ne sme sumnjati, ne smatrate da je broj od sedam milijardi ljudi na zemlji alarmantan? Kakva je prava istina o demografskom stanju planete?
Mi u Institutu za istraživanje populacije smo sa najvećom radošću tog 31. oktobra 2011. pozdravili dolazak na svet sedmo milijardite bebe. Njen dolazak je važan pokazatelj uzlazne staze čovečanstva. Proslavili smo dolazak još jednog Božjeg stvorenja, dok su kontrolori populacije njen dolazak videli kao pokazatelj katastrofe i razlog zbog kojeg bi svi mi trebalo da strašno očajavamo. Kontrolori populacije iz Populacionog fonda UN i agencije Planiranje roditeljstva, najviše bi voleli da se ta beba nije nikada rodila.
Takozvana populaciona eksplozija rezultat je prave eksplozije poboljšanja zdravlja i životnog veka stanovništva planete. U kasnom 19. veku četiri deteta od desetoro dece umiralo je pre nego što navrši petu godinu. Današnji stepen mortaliteta je oko šest odsto i u stalnom je opadanju. Pre 200 godina životni vek je bio ispod 30 godina, danas je 69 i neprekidno se povećava. Kako ljudi duže žive, prirodno je da nas ima sve više.
Po svim pokazateljima blagostanja: od smrtnosti dece, prosečnog životnog veka, nivoa obrazovanja i unosa kalorija, život u Africi, Aziji, Latinskoj Americi, značajno je bolji. Po podacima „Svetske banke“ prosečan prihod u zemljama u razvoju povećao se četiri puta od 1960. godine. Proizvede se dovoljno hrane tako da svaka osoba na svetu može da unese 3.500 kalorija dnevno. Ne postoji nikakva potreba da bilo ko na Zemlji gladuje. Populacija se više nego udvostručila od 1960, ali proizvodnja žitarica po hektaru uveliko premašuje taj tempo. Čovečanstvo bi na ovom stepenu razvoja nauke i tehnike, kada one ne bi bile u rukama eugeničara, moglo da živi sjajno: dovoljno hrane, rast produktivnosti, nestanak siromaštva i gladi, porast obrazovnog nivoa su na tom stepenu da bi ljudska rasa konačno mogla da bude srećna i zadovoljna onim što je postigla.
I trebalo bi jednom razjasniti i shvatiti da istinski populacioni dugoročni trend nije povećanje populacije već njeno smanjivanje, i to je prava opasnost sa kojom se danas suočavamo. U oko 80 država na svetu koje čine polovinu svetske populacije stopa fertiliteta je ispod stope reprodukcije koja omogućava prosto obnavljanje stanovništva definisano kao 2,1 dete po ženi.
Populacija u razvijenim zemljama stagnira ili se smanjuje. UN predviđaju da će se do 2050. godine stanovništvo Rusije smanjiti za 25 miliona, Japana za 21 milion, Italije za 16 miliona, Nemačke i Španije za po devet miliona. Predviđa se da će Evropa i Japan izgubiti polovinu populacije do 2100. godine. Sve zemlje u kojima je stopa fertiliteta ispod stope neophodne za prosto obnavljanje stanovništva, izumreće. I u zemljama u razvoju porodice se smanjuju: sa petoro dece po ženi 1960. godine danas ih je manje od troje. I trend je: dalje smanjivanje.
Prema „nisko varijantnoj projekciji“ UN (low variant projection) – istorijski najpreciznijoj – svetska populacija će dostići svoj maksimum od osam milijardi 2040. Godine, a zatim će početi da opada. Visoke stope fertiliteta danas su retkost. Brojke UN za 2010. govore da se u samo 10 zemalja na svetu stopa povećala za oko tri odsto. Do 2050. godine biće dvostruko više ljudi iznad 65 godina starosti od broja dece od 15 godina i mlađih. Ekonomske posledice starenja populacije biće zatvaranje škola, opadanje tržišta i smrt ekonomija.
Ignorisanjem ovih činjenica kontrolori populacije nastavljaju da šire mit o prenaseljenosti. UNFPA i druge organizacije za kontrolu populacije nerado prijavljuju istinu o padu nataliteta u svetu, zato što prikupljaju fondove zastrašujući ljude pričama o prekobrojnom stanovništvu na prenaseljenoj zemlji. Oni nam utrpavaju u mozak da se isuviše mnogo beba rađa od strane siromašnih ljudi u nerazvijenim zemljama.

To je zapravo isto kao da kažete da bi samo bogati trebalo da imaju decu, i predstavlja novu formu globalnog rasizma.
Pod hitno trebalo bi prestati sa finansiranjem programa za kontrolu populacije i usmeriti pažnju na prave probleme kao što su malarija, HIV/AIDS, i infektivne bolesti. Hajde da zajedno proslavimo sedmo milijarditu bebu. On ili ona je najbolji znak našeg prosperiteta, naših nada i naše budućnosti. Daroviti ljudi koji su se rađali kao drugo, treće ili ko zna koje dete u porodici pomogli su da se razviju nauka i tehnika, umetnost i poboljša zdravstveni status čovečanstva. Osim toga, bilo ko, siromah ili bogataš jedinstvena je kreacija i nešto neizmerno dragoceno za svakog od nas. Sedmo milijardita beba nije prokletstvo već blagoslov. I to za sve nas.

Bili ste prvi naučnik iz SAD-a koji je živeo u ruralnoj Kini tokom 1979-1980. gde ste se na licu mesta suočili sa devastirajućim posledicama Kineskog zakona kojim je naređeno da nijedna porodica ne sme imati više od jednog deteta. Kakva su vaša iskustva iz tog vremena?
Živeo sam u selu u provinciji Guangdong tokom 1979. i 1980. godine, i svedok sam vršenja nasilnih abortusa i prisilne sterilizacije. Rezultat kineskog eksperimenta koji je trajao 33 godine, izvedenog na osnovu „državnog plana za reprodukciju“, su desetine miliona žrtava prinudne sterilizacije i prinudnih abortusa.
Početkom 1980. godine, vlada provincije Guangdong tajno je odredila da stopa priraštaja ne sme da pređe jedan odsto godišnje. Lokalni zvaničnici pristupili su ispunjenju tog plana tako što su krenuli da uništavaju što je više moguće trudnoća. Pravila su bila jasna i precizna: Nijednoj ženi nije dozvoljeno da rodi drugo dete dok ne prođe četiri godine od rođenja prvog, dok je treće dete strogo zabranjeno; svaka žena koja je rodila troje dece do 1. novembra 1979. godine mora da bude sterilisana.
Tokom nekoliko sledećih nedelja bio sam svedok svakog aspekta ove drakonske kampanje. Prisustvovao sam „studijskim predavanjima“ o planiranju porodice na kojima su viši partijski zvaničnici zastrašivali mlade majke zbog toga što su zatrudnele. Pratio sam ih do klinika koje su bile određene za abortuse i sterilizaciju. Lokalni zvaničnici su mi dozvoljavali da pratim šta se dešava. Prosto su žudeli da demonstriraju svoju pravovernost u sprovođenju Zakona o kontroli rađanja pred jednim strancem. Nikada neću zaboraviti bol i patnju urezanu na licu tih žena, kao i na licu njihove nerođene dece, od kojih je neke delilo samo nekoliko dana od rođenja. Ta deca su brutalno ubijana hemijskim oružjem – otrovnim injekcijama – a zatim komadana hirurškim nožem.
Zahtevi kineskih „planera“ i kontrolora populacije eskalirali su tokom osamdesetih godina. Politiku jednog deteta po porodici prvi je predložio Deng Ksjaoping (Deng Xiaoping) u svom govoru iz 1979. godine, a odredbe tog govora počele su da se primenjuju 1981. Tehnička metodologija razvijena je dve godine potom i zahtevala je upotrebu intrauterinih sredstava za žene sa jednim detetom, sterilizaciju parova sa dvoje dece i abortuse za žene koje su ostale u drugom stanju bez odobrenja.

Statistika kineske vlade pokazuje da je prosečno izvedeno oko 30 miliona ovakvih zahvata godišnje. Gotovo sve procedure izvođene su pod prinudom.
Krajem osamdesetih došlo je do modifikacije politike jednog deteta kao odgovor na učestalo ubijanje ženske dece na rođenju od strane roditelja koji su želeli muškog naslednika, tako da je vlada dozvolila još jedno dete ukoliko je prvo bila devojčica. U nekim delovima Kine ova mera se razvila u de facto politiku dva deteta.
Načini na koje se sprovodila ova politika su pak zastrašujući: žene su psihički i fizički maltretirane, često odvlačene do klinika za vršenje abortusa. Mreže plaćenih doušnika su bile angažovane na izveštavanju o neovlašćenim trudnoćama kod suseda, porodice i prijatelja. Čitava sela su kažnjavana za vanplanske porođaje. Zvaničnici su sprovodili noćne prepade na parove za koje se sumnjalo da kriju decu. Vodili su detaljnu evidenciju o seksualnoj aktivnosti svake žene koja je bila u njihovoj nadležnosti. A da bi prinuda režima bila potpuna, „centri za planiranje porodice“ posedovali su kompletne zatvorske ćelije – sa šipkama – kako bi zatvorili one koji su pružali otpor prinudnom abortusu ili sterilizaciji. Prisilna sterilizacija se koristila ne samo kao sredstvo za kontrolu rađanja stanovništva već često i kao kazna za muškarce i žene koji su se suprotstavili drugim pravilima.

[/restrictedarea]