Spas Evrope u raspadu Evropske unije?

Piše Zoran Milošević

Budući da se EU birokratija pretvorila u kolektivnog lopova i razbojnika, mnogi teoretičari tvrde: ili će se Zapadna Evropa vratiti svojim tradicionalnim vrednostima, ili će propasti

Zapad koji smo poznavali iz knjiga i filmova više ne postoji, piše Andrej Safonov za moldavski portal AVA.MD: „Niz događaja, od agresije na Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru), Irak, Afganistan, Libiju, sada Siriju, rad tzv. Međunarodnog suda u Hagu, podrška svim nastranostima, tajno trovanje stanovnika genetski modifikovanom hranom, širenje veštački proizvedenih virusa, obnova robovlasništva i kolonijalizma, pljačka tuđeg novca iz banaka, samo je deo nove slike Evropske unije. Birokratija Unije, drugim rečima, pretvorila se u kolektivnog lopova i razbojnika.“ Izlaz je jedan, smatra spomenuti Safonov: ili će se Zapadna Evropa vratiti svojim tradicionalnim vrednostima, ili će propasti.

GERMANIZACIJA KAO „REŠENJE“ Safonov nije usamljen u ovakvom rasuđivanju. Džordž Soroš je, na primer, nedavno napisao za evropske čitaoce i sledeće: „Kriza evra je već preobratila Evropsku uniju od jednog dobrovoljnog udruženja u odnos zajmodavca i dužnika, iz kojeg nema lakog izlaza. Zajmodavcima prete veliki gubici ako bi neka od država članica napustila Uniju, dok su dužnici podvrgnuti merama koje samo još produbljuju njihovu depresiju, otežavaju im dužničko opterećenje i produžavaju položaj potčinjenosti. Kao posledica toga, ova kriza sada preti da uništi Evropsku uniju.“ Soroš predlaže „germanizaciju Evrope“ kao rešenje. No, njegovo rešenje je demagogija, a možda i provokacija, jer Nemci nisu uspeli da germanizuju ni muslimane u Nemačkoj (videti antrfile), a kamoli mnogobrojne narode Evrope. Jedino ih mogu neko vreme držati u kolonijalnoj potčinjenosti. Da je tako svedoče i dvojica Bugara, Ivan Krstav i Georgi Ganev, koji su za američki „Blumberg“ (8. 4. 2013) napisali kako se dosadašnja liberalna mantra o tome da su u Evropskoj uniji finansijski uspešni oni koji su odgovorni (Nemačka), a neuspešni neodgovorni (Grčka), prosto ne odgovara istini. Uniji, prema njihovom mišljenju, nije potrebna germanizacija, nego promena sistema.
Krajem marta 2013. pitanjem Evropske unije bavio se i Rus Jevgenij Alejnik za časopis „Ruskaja Germanija“ („Ruska Nemačka“), koji je analizirao samit predstavnika država Unije. Alejnik je zaključio da je „spas“ odložen za bolje vreme, jer političari nisu pronašli obrazac za podsticanje rasta ekonomije u uslovima ekstremnih mera štednje. Rešenja prosto nije bilo, pa je sve odloženo do daljnjeg. Alejnik misli da deo krivice za krizu u Evropskoj uniji nose njeni lideri koji su bez političkog talenta, bez ideja, već jednostavno primenjuju liberalni populizam kao tehniku opstanka na vlasti i udovoljavaju željama Vašingtona. No, pita se Alejnik, da li je takvim političarima – populistima moguće poveriti sudbinu stare Evrope? Činjenica je da je nezaposlenost u Evropskoj uniji dostigla 11 odsto radno sposobnog stanovništva, dok je u evrozoni i veća. Raste ekstremizam svake vrste, podstaknut ekonomijom radikalne štednje i velike imigracije. Dug raste, kako država u Uniji, tako i građana. Poverenje u političke rukovodioce svakim danom sve više se topi, a na vlast dolaze populisti.
I u tzv. lokomotivi evrointegracija, državama evrozone nije sjajno, sem u Nemačkoj. Prema podacima „Evropske banke“, kako prenosi francuski „Figaro“, krajem januara 2013. svuda je smanjen privredni rast (predviđan je 1,7, a realni je 1,2 odsto). Pad privrednog rasta beleže i evronade Poljska, Mađarska i Slovenija. Istovremeno, moguća je i uspešna politika, poput one u Srednjoj Aziji, koja ima rast od 6,9 odsto, kao i u Rusiji, gde je rast 3,4 odsto. Kriza evrozone snažno je umanjila privlačnost evropskih integracija. U Engleskoj najčitanije novine „San“ i „Dejli mejl“ ne kriju neprijateljstvo prema Briselu i briselskoj birokratiji. „Tajms“ i „Dejli telegraf“, koje se smatraju dosta opreznim i izbalansiranim novinama, podržavaju evroskeptike. I u drugim državama Unije raste broj pristalica evroskepticizma, a umanjuje se broj zagovornika ujedinjenja Evrope, koji uz to, sve više gube svoje pozicije u društvu, ističe Karles Kasahuana, bivši ambasador Španije u Velikoj Britaniji. Ne čudi što je britanski premijer Dejvid Kameron, sredinom januara 2013. najavio, ukoliko bude ponovo izabran na tu funkciju, referendum o izlasku Velike Britanije iz EU. Koliko je sve krenulo natraške u Uniji svedoči i humor. Umnožavaju se šaljivi tekstovi o tome kako se države Zapadne Evrope pridružuju Evroazijskom savezu na čelu sa Rusijom. Takvi tekstovi počeli su da se pojavljuju još 2011. godine (na primer, satirični članak Ljuboša Palata za češki portal „iHNed.cz“, „Kako se raspala Evropska unija i obnovio SSSR, priručnik za srednjoškolce“), da bi ove, 2013. godine, dostigli neverovatan razmah. No, problem sa Unijom je takav da je đavo odneo šalu, jer njeni sistemski problemi rađaju veliku patnju i nepravdu, ne samo u Evropi.

[restrictedarea]

LIBERALNI EKSPERIMENT Šta je, dakle, razlog ovakvog pada privlačnosti ideje integracija u okviru evroatlantizma?
Nad Evropskom unijom se sprovodio i sprovodi se liberalni eksperiment kojim rukovodi Vašington, čiji je cilj uništenje evropskog identiteta u celini, smatra hrvatski univerzitetski profesor Tihomir Cipek, koji je svoje mišljenje izložio u časopisu „Anali“ („Bez formiranja evropskog identiteta ne može biti ni valjane legitimizacije Evropske unije“. Evropski identitet je, prema Cipeku, moguć isključivo kroz „formiranje projektovanog identiteta“, zbog čega su važni imigranti). Stvaranje „projektovanog identiteta“ se, između ostalog, ostvaruje i onemogućavanjem samostalne spoljnje politike, preko „transatlantske solidarnosti“ članica EU i NATO-a, kojom se blokira racionalna i opravdana težnja za izvlačenjem iz smrtonosnog zagrljaja Vašingtona. Neposlušni se u Uniji i NATO-u kažnjavaju, brutalno i brzo, kako bi se suzbio virus samostalnosti.
Institut porodice uništava se na različite načine, a broj autohtonog stanovništva umanjuje se i samoubistvenom legalizacijom homoseksualizma i istopolnih brakova. Hrišćanstvo, koje je dalo identitet Evropi u teško vreme, potiskuje se naseljavanjem muslimana, posebno na Pirinejskom poluostrvu, te dozvolom Turskoj da krene u neoosmansku ekspanziju na Balkan i Centralnu Evropu. Takođe, muslimani se podstiču da zahtevaju svoja prava i grade sve veći broj džamija, menjajući kulturni milje. Pri tom, što je posebno interesantno, Vašington i njemu potčinjeni centri moći podržavaju isključivo radikalne forme islama (selefije, vehabije, „Muslimansku braću“ itd), ali ne i tradicionalni islam, upravo onaj koji je miroljubiv.
Naseljavanje stanovnika iz Afrike i Bliskog istoka u Evropsku uniju odvija se po paradoksalnom kriterijumu da, što su neobrazovaniji i što više slede kriminalne običaje, to pre dobijaju dozvolu za ulazak u neku državu Unije. Prema podacima Evropskog parlamenta, broj nelegalnih imigranata kreće se od 4,5 do osam miliona (nema tačnih podataka). Kako je saopštio Franko Fratini, potpredsednik Evropske komisije za pitanja prava, slobode i bezbednosti, najviše ilegalnih imigranata je iz Afrike, Bliskog istoka i Azije. Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste da 85 odsto tih ljudi predstavlja nekvalifikovanu radnu snagu, dok u SAD odlazi samo pet odsto takvih ljudi.
Domaće stanovništvo ima sve manje trpeljivosti prema imigrantima, o čemu svedoči rast popularnosti Marin Le Pen, koja otvoreno naziva muslimane okupatorima (na izborima je dobila poverenje 23 odsto glasača). Eksperti već govore o panici u Italiji, Francuskoj i Španiji. Ovi neobični imigranti često pljačkaju i ubijaju domaće stanovništvo, a žene siluju, što zaštitnici ljudskih prava previđaju, a žrtve nemaju kome da se obrate za pomoć i zaštitu (imigranti su odgovorni za 70 odsto ubistava i oko 50 odsto silovanja u Uniji). Sve se to odvija, tvrdi Safonov, uz znanje i podršku briselske birokratije, ali i levih radikalnih partija i grupa koje javno ističu da Evropi nije potreban stari identitet već novi, a „stari“ stanovnici ne mogu biti nosioci novog identiteta.

POVRATAK KORENIMA Iz ove tragične i teške situacije teško je naći izlaz, ukoliko se EU ne raspadne i suštinski prestane da postoji. Opet se dolazi do pitanja (i potvrdnog odgovora) o potrebi okretanja svojim hrišćanskim korenima i samostalnoj (spoljnoj) politici, te buđenju nacionalnog ponosa u državama EU i Balkana, jer to predstavlja izlaz i spas od nestanka. Drugim rečima, dolazi se do saznanja da se EU mora pravno i politički likvidirati, kao i sve njene institucije, da bi briselska birokratija sišla sa političke scene.
Povratak tradicionalnim vrednostima u kulturi evropskih naroda neminovno će dovesti do višepolarnog sveta, odnosno do ukidanja monopola SAD-a, jer je to danas imperativ opstanka. U tom novom svetu Rusija bi trebalo da podrži obnovu pozicije Nemačke, Francuske i Italije, a da ograniči bilo kakav uticaj Engleske, čak i njenih finansijskih institucija, jer preko nje se vidi katastrofalni uticaj Vašingtona. Što se tiče SAD-a, one ne igraju ulogu kakvu su igrale devedesetih godina, kada su kontrolisale planetu. Evropske države i Rusija trebalo bi da onemoguće bilo kakav uticaj Vašingtona u Evropi, i primoraju ga da vodi izolacionističku politiku.
EU je, jasno je, izgubila pravo da se predstavlja kao zaštitnik ljudskih prava i sloboda čoveka i slobodnog preduzetništva u svetu i Evropi, jer je kompromitovala i zloupotrebila ove ideje u cilju samouništenja kulture i posebnosti evropskih naroda. Jer, Unija (i SAD), da bi opljačkali neku državu ili pojedince, proglase režim ili predsednika „diktatorskim“, a pojedince (poslovne ljude) „teroristima“, te im zaplene imovinu i novac, koji se „zamrzavaju“, a potom troše od institucija Unije ili nekih nevladinih struktura. Birokratija Unije se ne obzire na to da je to tuđi novac, nego ga bez ikakve griže savesti troši po svom nahođenju. To je slučaj Kipra, Libije… Drugim rečima, govor o ljudskim pravima i slobodama na Zapadu predstavlja samo medijsku propagandu i pokriće za nelegalnu konfiskaciju tuđeg novca i imovine.
Tajni zatvori CIA u Evropi, agresija na SR Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru), Irak, Afganistan, Libiju, dostava oružja stranim plaćenicima i teroristima u Siriji da ruše legitimni režim, svedoči da se Unija pretvorila u izvor rata i nestabilnosti u savremenom svetu. To navodi na zaključak neke geopolitičare, poput Dugina, da je potrebno izvršiti deliberalizaciju Evrope, na mnogo efikasniji način nego što je rađena denacifikacija Nemačke 1945. godine i kasnije, jer je liberalizam mnogo opasniji. Liberalizam je tokom HH veka otvoreno uništavao hrišćanstvo (sve konfesije), ali i porodicu u Evropi. Zato liberalizam mora biti marginalizovan i predstavljen mladim Evropljanima kao korov, kao zlo.
Čemu nas, dakle, uči kriza u EU?
Najvažnija pouka je da se ne bi trebalo potčinjavati ideološki, ni politički, a posebno ne ekonomski, nekome ko propada. Novac koji imaju građani potrebno je ulagati ne u banke Evropske unije, nego u ekonomiju svoje zemlje ili, eventualno, u neku drugu državu gde ne kradu tuđi novac iz banaka. Tu ekonomisti misle na jugoistočnu Aziju, Latinsku Ameriku ili razvijajuće države Afrike. U ovim delovima sveta moguća je izuzetna zarada, a da vam evrokomesari neće ukrasti novac, jer je van njihovog domašaja.

BOMBA

Profesori sa Minhenskog univerziteta objavili su rezultate naučnog istraživanja o imigrantima u Nemačkoj iz islamskih država, i zaključili da je to „bomba sa usporenim dejstvom“. Upravo to navode u članku (na engleskom jeziku) objavljenom 12. aprila 2013. u časopisu „Family Security Matters“. Jedan od autora je i sociolog Hartmut, koji se posebno bavio istraživanjem turske populacije u Nemačkoj i utvrdio sledeće: samo 20 odsto Turaka ima stalni posao, a 80 odsto živi od socijalne pomoći države. Tačno 70 odsto dece imigranata nemaju završenu srednju školu, što znači da ne mogu naći posao, a i ne žele, jer većina imigranata želi da lagodno živi bez radnih obaveza, što im omogućava država socijalnom pomoći. Prema zakonima Nemačke, svaki odrasli građanin Nemačke koji je bez posla ima pravo na pomoć od 482 evra mesečno. Ako nezaposleni ima dete do 18 godina, onda za svako dete dobija dodatnih 200 evra, plus pomoć u plaćanju stana, komunalnih usluga, socijalnog osiguranja i besplatan prevoz gradskim saobraćajem. Tako se dogodilo da je rađanje dece u muslimanskim porodicama postao biznis. Hartmut navodi primer 46-godišnjeg Turčina Kemala i njegove žene Šadije koji imaju desetoro dece i pomoć od države od 3.000 evra, plus besplatan stan, socijalno i javni prevoz. Za to vreme nekvalifikovani Nemac Diter radi svaki dan po osam sati dnevno za 800 evra, i kada plati sve rashode ostaje mu 400 evra. Zato su muslimani nemački sistem plaćanja socijalne pomoći porodicama sa više dece počeli da maksimalno eksploatišu. Zato mnoge Turkinje sa nemačkim državljanstvom odlaze u Tursku i donose dete rođaka, a Izvod iz matične knjige u ovoj državi se kupuje za 10 dolara, dok na granici Nemačke objašnjava da je dete rodila dok je bila u inostranstvu. Po povratku u Nemačku formira dokumentaciju za dete i potom počinje da dobija 200 evra mesečno dečjeg dodatka. Zato nije čudo da u anketama većina dece muslimana u Nemačkoj, na pitanje šta žele da budu po zanimanju kad porastu, odgovaraju „izdržavano lice“ („Hartz IV Empfänger“). Jedna od anketiranih devojčica ovo je objasnila na sledeći način: „Hoću da spavam do kasno i da uvek imam novca, kao moji roditelji.“

[/restrictedarea]