RUKA SA ISTOKA

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Prema pisanju ruskih medija, Vladimir Putin se sprema da u septembru poseti Beograd. Zapadni analitičari ukazuju na očigledan zaokret Srbije ka proruskoj orijentaciji…

Bivši ambasador SAD/a u Beogradu Vilijam Montgomeri smatra sledeće: „Evropska unija je Srbiju stavila pred nemoguć izbor. To ne bi trebalo da bude način na koji se EU ponaša prema jednoj budućoj članici.“ On je ocenio i da je datum za početak pregovora sa EU potpuno proizvoljan i da služi samo kao sredstvo pritiska u pregovaračkoj taktici, dodajući da čak i ako Srbija dobije datum za početak pregovora, nema apsolutno nikakve izvesnosti da će u doglednoj budućnosti biti i pozvana da pristupi EU.

KONKRETNO I MOĆNO Nije prvi put da neki zapadni diplomata, bilo evropski ili američki, više godina posle odlaska sa javne politički scene, izjavi da, u stvari, Srbi i nisu tako loši momci, da nisu kauboji sa „crnim šeširima“, kao i da ovo što im se danas nameće u vidu beskrupuloznih pritisaka i ucena, za zapadnjake može da izazove kontraefekat. Efekat koji će srpski narod samo stimulisati da prihvati „ruku sa Istoka“ od svoje pravoslavne braće iz Rusije, koja im se danas, kao nikad do sada, otvoreno pruža u vidu konkretne i moćne ekonomske i vojne pomoći. Kao i da višestruko poveća bilateralnu i ekonomsku saradnju sa višedecenijskim prijateljem, danas narastujućom svetskom silom, Kinom. Ipak, verovati u iskrenost Montgomerijevih reči ili reči nekih drugih evropskih političara koje odišu ničim izazvanom filantropijom prema Srbiji i srpskom narodu, posle svih vetrova koji su nas sa te strane sveta „produvali“, jeste „uzaludan ljubavni trud“.

[restrictedarea] Kako, na primer, poverovati u dobronamernost nemačkih političara? Tvrdili su da je okončanje saradnje sa Haškim sudom jedini uslov za otpočinjanje procesa priključenja, a onda se ispostavilo da je to „okončanje“ bio, zapravo, samo početak sve većih i amoralnijih pretnji i ucena, sa krajnjim ciljem priznavanja nezavisnosti srpskog Kosova i Metohije i rasparčavanja srpske države. Ne smeju se zaboraviti ni istupanja Klausa Kinkela, koji je „de facto“ najuticajniji tvorac plana za otcepljenje južne srpske pokrajine od svoje matične države. I zašto bi mi posle toga, sada mislili da će, ako učinimo još neki veći ustupak u vezi sa problemom Kosova i time osakatimo svoj narod i pljunemo na svoje istorijsko i duhovno nasleđe, svoje korene i odreknemo se „kolevke“ iz koje smo nastali i nastajemo – doći kraj poniženjima i bezobrazluku Zapada? Naravno, ne! Desilo bi se sasvim suprotno od toga.
Ima li alternative? Svakako. Pogotovo što se od nas ne traži da se odreknemo „nečega“, kako bi na drugoj strani dobili „nešto bolje“. Naprotiv! Od nas se traži da se odreknemo „svega“ – zarad „ničega“!… Valjda smo takve njihove „fer ponude“ davno pročitali, a posebno osetili na svojoj koži, pod NATO bombama, 1999. godine…!

IZRAEL NA BALKANU U međuvremenu, Vladimir Putin se, prema pisanju ruskih medija, sprema da u septembru poseti Beograd. Zapadni analitičari ukazuju na očigledan zaokret Srbije ka proruskoj orijentaciji, koja isključuje ulazak u NATO i članstvo ka EU. Kako poručuju, u budućnosti se očekuju sve intenzivniji srpsko-ruski odnosi. Ruski premijer Vladimir Putin rekao je da će Rusija i nadalje ostati saveznik Srbije u vezi sa pitanjem Kosova i da će uvek biti saveznik Srbije kada je reč o tome. Ali, mediji pišu i o činjenici da Rusija ima interesa da zaustavi dalje širenje NATO-a, i da joj u tom pogledu Srbija kao zemlja koja sigurno neće ući u NATO izuzetno odgovara. U slučaju da Zapad nastavi pritiske oko priznavanja Kosova, došlo bi do definitivnog zaokreta ka Moskvi. Srbija, sa svih strana okružena NATO zemljama, u tom slučaju bi, po nekim analizama, dobila mogućnost da uz rusku pomoć postane neka vrsta „Izraela na Balkanu“. Koliko je to manje ili više dobro po Srbiju, stvar je procene, ali, možda bi takva pozicija, zbog nepodnošljivog „terora“ Zapada, jednostavno – bila iznuđena.
Međutim, ima nešto za šta je, barem po mom mišljenju, poslednji trenutak da raščistimo sa samim sobom. A to je, da ponekad, kada dođe odlučujući trenutak – moraš da zaigraš samo na jednu kartu! Taj je trenutak, odbijanjem Zapada da ne usvoji nijedan srpski predlog o statusu srpskog naroda na severu Kosova i Metohije – upravo došao! Jer, „ruka sa Istoka“ je pružena, a vreme za jalove političke kalkulacije i kombinacije davno isteklo. Srbija je isuviše mala zemlja da može da sedi na dve stolice, a na tri ili četiri, jeste – pogibeljno! Ali je, u bliskoj prošlosti, upravo to i činila, na svoju ogromnu štetu! Prethodna vlast DS-a je utapala srpski narod u živo blato, uporno pokušavajući da se bezuslovno dodvori EU, koja nam je otimala Kosovo i Metohiju, a čija je ekonomska i svaka druga perspektiva u odnosu na narastajuće ekonomije Rusije i Kine u uočljivom padu i u veoma predvidljivom krahu.
Najzad i na sreću, u današnjem multipolarnom svetu, ma koliko se o tome razglabalo i dokazivalo da je to definitivno tako – novac još uvek nije zamenio Boga! Niti je neprijatelj zamenio prijatelja. Zato „ruku sa Istoka“ srpski narod danas oberučke prihvata. Nova vlast o tome nema potrebe čak ni da se izjašnjava.

[/restrictedarea]