Referendum

Milorad Vučelić, glavni urednik

„Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema“ Petar II  Petrović Njegoš

I pre smo mislili i pisali, i sada mislimo i tvrdimo da su briselski sporazumi loši i neprihvatljivi za Srbiju i srpski narod. Podržavali smo i hvalili svako „Ne“ tim ultimatumima. Bilo je to ohrabrenje, podrška i pritisak usamljenog dela kritičke javnosti. Nije teško u Srbiji biti zao prorok, te nas takmičenje u toj disciplini ne privlači. Tako je bilo u prethodnim brojevima „Pečata“.
Danas znamo da naši pregovarači i državni vrh nisu odoleli pritiscima zapadnih sila i da su parafirali taj po Srbiju i srpski narod višestruko poguban, ponižavajući i protivustavan ultimatum u vidu Sporazuma. Obilje valjanih argumenata u prilog tome možete pročitati i videti na stranicama „Pečata“ koje slede.
S druge strane, među političkim strankama je postignuto do sada najveće moguće jedinstvo u prihvatanju Briselskog sporazuma. Jedina parlamentarna stranka koja je bila i ostala protiv je DSS-a Vojislava Koštunice. Naravno, da to nije nikakav dokaz o vrednosti briselskih papira, već pre žalosno svedočanstvo o sunovratu naših političkih i medijskih elita. Kako mora biti tužno osvanuti i obitavati u društvu Đilasa, Vesne, Reze, Pajtića,Čanka, Borka i obe Sonje.
To jedinstvo, bez obzira na čemu je i kako zasnovano, mora biti još jedan razlog više da se raspiše referendum o Sporazumu koji je parafiran u Briselu 19. aprila. Zašto tu tešku i lošu ili manje lošu odluku i paraf ne podneti narodu na izjašnjavanje i poštovati njegovu odluku. Neka se zna i pamti da li su ili nisu građani naše države bili za ili protiv Briselskog sporazuma od 19. aprila 2013. godine i koje su generacije Srba ponele odgovornost za svoje viđenje poštovanja kosovskog zaveta. Eto prilike za odgovor na pitanje da li je sramota veća od gubitka?
Raspisivanje referenduma će biti prilika i za sve brojne strane investitore da jurnu u našu zemlju da bi dokazali vrednosti našeg briselskog izbora. Većina naših kapitalista su već dokazani privrženici Brisela i EU, i neće časiti časa da se isprse. Mlađan Dinkić će sagoreti još neku milijardu evra u njegovim visokim pećima ili tačnije krematorijumima u kojima već preko deceniju spaljuje srpsku privredu; mogao bi se po skraćenom postupku prodati „Telekom“; mogli bi Rusima još odrešitije ponoviti ono „istorijsko ne“; ne bi bilo zgorega da se još malo zadužimo i ponovo dokažemo da nema tog novca koji G17 ne može spržiti i proćerdati uludo.
Pružena bi bila prilika Demokratskoj stranci da se razmahne i da dokaže i pokaže šta je prava izdaja i kapitulacija, i osudi sva kolebanja drugih na tom putu. Kampanja protiv Srpske pravoslavne crkve bi se mogla dalje razviti do potpune i otvorene bestidnosti, s ciljem da se za pravu veru proglasi obožavanje Datuma i predaje Kosova. Mogli bi i dalje da se ravnamo prema tviter porukama šiptarskih političara i analitičara.
Pa zašto onda ne videti da li će srpski narod odoleti ovakvim ponudama i blagodetima?
Svemu tome već je odoleo, „jedan od zakletve“, Aleksandar Vulin, dojučerašnji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. U emisiji „Upitnik“ na RTS-u (Olivere Jovićević), 23. aprila je podneo ostavku na svoj položaj. Bio je to po svemu jedinstven, odgovoran, izuzetan, uzbudljiv i upečatljiv nastup koji se navođenjem Vulinovih reči, bez autorizacije i po mom izboru, samo delimično može dočarati. Prema zasluzi, i bez trunke pristrasnosti, nadalje Vulin ima reč:
„Ja danas pred Vama, pred Srbijom, a sutra pred Vladom Republike Srbije i prvenstveno pred Aleksandrom Vučićem kao šefom moje koalicije, a zatim i pred predsednikom Vlade, koji je moj zakonski šef moram da podnesem ostavku na mesto direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju…
Ja sam u Briselu bio protiv ovog sporazuma i logično je i normalno da podnesete konsekvence za svoje političke stavove. Nije logično da se čvrsto zalažete za nešto i posle toga ako to ne prođe vi kažete: pa dobro, nije prošlo.
Moja ostavka, suštinski se donosi iz dva razloga. Na ovaj način želim da podvučem koliko je važno da pođemo putem koji sam predložio i mojim koalicionim partnerima iz SNS, to je referendum da bismo postigli jedinstvo srpskog naroda, da ponudimo Srbiji pravo da kaže. Da nas pohvali ili da nas izgrdi. Da ponudimo Srbiji mogućnost da izađe na referendum i da nam kaže da hoćemo da na jasno postavljena pitanja dobijemo jasan odgovor. I to ne referendum u kojem ćemo se kriti iza naroda, kao na nekim ranijim. Ne, svako od nas je već unapred rekao šta misli, šta oseća, a na naciji je samo da se opredeli.
I drugo, meni najvažnije, ja sam dao reč. Ja sam dao reč Srbima sa Kosova i Metohije za koje sam do ovoga časa bio neposredno odgovoran da će Sporazum biti drugačiji i da ću uspeti da napravim nešto što je možda nemoguće. Da će biti što biti ne može. Ja sam dao reč. Tu reč ne mogu da povučem nazad. Da bih je povukao i sačuvao svoju čast i svoj obraz ja moram da uradim ono što sam večeras uradio. Da bi oni vratili moju reč i pravo da se njom ponovo koristim. Žao mi je što više nećemo biti zajedno, žao mi je što se nećemo boriti za istu stvar, bar ne na isti način, ali ovo je bilo neizbežno…
Znate, onaj ko Aleksandra Vučića zbog ovog sporazuma nazove izdajnikom, na televiziji sam i moram da biram reči, je budala. On možda voli Srbiju više od mene, uostalom ja sam levičar, on nacionalista, ali mi se razlikujemo samo oko ovoga. I nadam se da nikome ne pada na pamet da misli da tražim druge političke saveznike. Ovi koji proklinju i nabijaju decu na kolac i šalju preteće poruke… oni nisu moji saveznici i nikada neće biti moji saveznici. Ja ovim izlaskom iz Vlade ne postajem deo njih… Nemoj da neko pomisli da bih bio sa onima iz DS-a koji kažu neka vlada prizna da je priznala Kosovo i mi ćemo priznati ovaj plan. Pa šta? Vi ćete priznati Kosovo, ako mi kažemo da smo priznali Kosovo? Ne! Ja nemam nikakvog spora sa svojom koalicijom. Osim oko Kosova. Oko toga se razlikujemo i rekao sam kako se razlikujemo. A rekao sam šta smo dobili i šta smo izgubili…
Što se tiče predstavnika međunarodne zajednice oni bi da ubrzaju implementaciju Briselskog sporazuma. Oni bi da taj rok bude jako kratak. Oni bi da se to uklopi do 28. juna. To nije moguće. Svako ko želi dobro Srbima i Albancima zna da to nije moguće. Jer u toj brzini će napraviti gomilu nepravdi, a svaka nepravda koja se bude napravila u ovom i ovakvom Sporazumu vratiće se. Zato što neće biti trajnog i održivog rešenja. Kao što neće biti trajnog i pravednog mira. Primoravanje Srbije da juri za vremenskim odrednicama je loše i kontraproduktivno. Da su nam ostavili prostor da se dogovorimo dogovorili bismo se kvalitetnije i bolje. Tako da ovo što vidim da je predloženo za implementaciju, odmah da Vam kažem – nije moguće! Govorim sada potpuno nepristrasno, nije moja odgovornost i niko me više ništa neće pitati o tome, ali nije moguće.
Nije moguće doći kod Srba na sever Kosova i Metohije, pa i na jug, i reći: vaš život od sada počinje od nule. Imate tri dana da se spremite. To je „Oluja“, a nećemo „Oluju“…
Nemojte da robujete datumima. Ako hoćete da se nešto uradi – neka se to uradi zato što to ljudi žele, zato što ljudi osećaju da bi to trebalo da se uradi. Nemojte pritiskati Srbiju, nemojte silovati Srbe na KiM da urade nešto što ne žele! Neće moći! Previše je! Preteško je !…
Referendum. Potreban nam je referendum. Slušam neke političke partije, čak iz vladajuće koalicije, koje kažu nemamo vremena za referendum. Imate! Na vlasti ste 12 godina. Imali ste sve vreme ovog sveta da rešite kosovski problem. Nisu ga rešili. Pa, neka sačekaju 15 dana koliko nam je potrebno da rešimo referendum, neka sačekaju mesec dana zbog istorije… Aleksandar Vučić je na sebe preuzeo najveću odgovornost. I zbog njega i zato što znam koliko voli Srbiju, i zato što znam koliko mu sve ovo teško pada, evo ja ga sada molim javno… da idemo na referendum.
Referendum je apsolutno dobar za Srbe. U svakom domu u kojem nas sada gledaju ima bar po jedan član koji se slaže sa mnom i bar po jedan član koji se ne slaže sa mnom. Referendum bi bio put da već jednom to slaganje i neslaganje ostavimo za sobom. Da izađemo i kažemo šta imamo, a onda ujedinjeni, ujedinjeniji nego ikad pre, krenemo da radimo u skladu s onim što je narod rekao. Kako god da je rekao. Svako od nas će reći pre referenduma šta misli, a ljudi neka se opredele. To je jedini put. Ne bude li tako, 800 godina pričamo o Kosovskoj bici, 800 godina će da nismo raspisali referendum, a da jesmo, bilo bi ovako ili onako. Pitajte Srbiju. Nećemo da se krijemo iza Srbije, želimo da je pitamo…
Srbija prvo mora da ojača Srbe na KiM. Mora da postigne, ako smo već govorili o istorijskom sporazumu sa Prištinom, hajde da počnemo da govorimo o istorijskom sporazumu unutar Srba. Prvi korak neka bude referendum. Drugi korak neka bude prihvatanje rezultata tog referenduma i život u skladu s tim rezultatima. A iz njega neka izađe sve ostalo. Znate Vučić je u ovih nekoliko meseci izrastao u nespornog vođu Srba po svim pokazateljima. To je način i prilika da kroz referendum i ono što ga čeka posle referenduma upravo to i dokaže i da potvrdi tu vrednost… Razlikujemo se oko tog sporazuma i dalje ćemo se oko toga razlikovati. Ali, mi sebi ne tražimo druge političke saveznike…
Preporučujem onima koji dođu posle mene u Kancelariju za KiM: selo Suvo Grlo u Drenici, u srcu tame, 350 Srba od čega je 120 dece, ne znate koje je lepše od lepšeg. Nikada se nisu selili i nikada nisu odlazili. Fali im EKG, mislim da ćemo to završiti do petka. Trebalo bi im 400 medicinskih kartona, inhalator, boce za kiseonik, dva merača za šećer, merači protiska. Ne bi bilo loše da se doktorki produži ugovor. Trebao bi im semenski materijal. Trebao bi im beli luk. Nećete verovati do septembra neće biti belog luka. Trebalo bi u Suvom Grlu da kupimo još tri ara zemlje da bismo povećali dvorište…
Što se mene tiče biće ovo teško vreme. Obično vas kad siđete s vlasti medijski provuku kroz blato. A onda međunarodna zajednica, koja je prilično uticajna, sigurno će imati primedbu gde god da se ovo ne baš prijatno lice koje se odaziva na Aleksandar Vulin pojavi.
To je teret koji voljno nosim. Još jedno: ovaj sporazum je bolji od onoga što su mnogi među nama hteli da prihvate. Ali jednostavno nije dovoljno dobar. Mogli smo više i duže da čekamo.
I drugo dao sam vam reč, Srbi sa Kosova i Metohije, da će biti drugačije. Nisam uspeo!
Izvinite što nisam uspeo! Ako možete da nađete hrabrosti u svom srcu da mi oprostite – oprostite mi. Ja se tom oproštaju od vas nadam. Tražim ga.
Vraćate mi sada moju reč. Tako i vraćate i moju čast.
Bila mi je čast što sam vas vodio u ovom kratkom vremenskom periodu. Osećam se kao da sam to radio celog života.“
Na kraju, baš kao i na početku ovog uvodnika, neka budu Njegoševe reči:

„Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema !“