Prva možda, srpska nikakoPiše Miodrag Zarković

Piše Miodrag Zarković

Radetu Šerbedžiji uvek pođe za rukom da dobije datum za haračenje Srbije. Iako već decenijama značajan deo svog radnog i slobodnog vremena provodi tako što nanosi Srbima raznovrsnu štetu, mahom blateći nas po intervjuima i filmovima, Šerbedžija nastavlja da s vremena na vreme pohodi našu zemlju, koristeći svaku od tih poseta kao novu priliku za pozamašnu koncertnu ili glumačku zaradu. Čak bi i Emir Hadžihafizbegović imao u tom smislu šta da nauči od Šerbedžije.
U korenu ovog fenomena neminovno se nalaze najuticajnija srpska glasila, beskrajno naklonjena Radetu Šerbedžiji. Sasvim je moguće da u 21. veku, na primer, niko izuzev Ratka Dmitrovića nije podsećao publiku na nebrojene Šerbedžijine protivsrpske ispade: većina ovdašnjih novinara prosto se utrkuje u tome sa koliko će snishodljivosti i neukusnog ulizištva hvalisati Šerbedžiju, izvođača koji se i do holivudskih „visina“ vinuo na talasu antisrpske histerije devedesetih (glavna pokroviteljka mu je tada bila uticajna engleska glumica Vanesa Redgrejv, vatrena u svojim govorima i izjavama protiv Srba i Srbije).
Prve aprilske sedmice Šerbedžija se ponovo obreo u Srbiji, ovog puta kako bi održao svoje otužne koncerte u Beogradu i Novom Sadu, a novinarka emisije „Ekskluziv“ na „Prvoj“ verovatno je bila pobednik nezvaničnog takmičenja u dodvoravanju „dragom gostu“. Ovim rečima je otvoren prilog o Šerbedžijinom gostovanju u dotičnoj emisiji:
„Da li znate da je pre nekoliko decenija jedan profesor glume rekao Radetu Šerbedžiji da sa tako sitnim očima nikada neće moći da bude dobar glumac? Danas, taj isti Rade stoji rame uz rame sa svetskim glumačkim zvezdama, a Srbija je ponosna na njega. Retko ko od nas može da prošeta do Holivuda, ali je zato ovaj velikan došao do Beograda i Novog Sada, i uneo nam dašak svetskog glamura na srpski način.“
Dok je novinarka čitala taj neshvatljivi tekst – u kojem, dakle, tvrdi da je Srbija ponosna na Šerbedžiju (!) i da Šerbedžija unosi „dašak svetskog glamura na srpski način“ – u pozadini su prikazivani arhivski snimci sa Briona, gde je upravo Šerbedžija pre godinu i po dana dočekao Anđelinu Džoli, u čijem je bezumno srbomrzačkom filmu „U zemlji krvi i meda“ glumio srpskog krvoloka. Na snimku se Šerbedžija, baš dok je novinarka izgovarala „Srbija je ponosna na njega“, video kako se ruku podruku šeta sa Džolijevom i hrvatskim predsednikom Ivom Josipovićem. Utoliko je i novinarkino opisivanje Šerbedžijinog „svetskog a srpskog“ glamura bilo uvredljivije po pamet gledalaca: brionski snimci zaista su govorili hiljadu reči, i to tačno one reči koje je novinarska bruka sa „Prve“ ulizički izbegla da izgovori.

[restrictedarea]

 
***
Taman posla da su se ispadi „Prve“ tih dana završili na Šerbedžiji. U „Noćnom žurnalu“ (posleponoćna informativna emisija) prikazanom između ponedeljka i utorka, voditelj Zoran Baranac je, u okviru celine o beogradskom odgovoru Briselu, ovako najavio prilog iz Kosovske Mitrovice:
„Oni kojih se pregovori zaista tiču kažu da su zadovoljni odlukom vlade, ali da strepe od reakcije Prištine.“
Zaista tiču?! Hoćete da kažete, uvaženi gospodine Baranac, da se pregovori ipak i ne tiču previše onih koji ne žive na Kosovu i Metohiji? Da Srbi i Srbiji odani građani iz ostatka države, možda i nemaju valjanog razloga da se istinski zanimaju za sudbinu Kosova i Metohije, pošto se to „zaista tiče“ tek onih ljudi koji tamo i žive?!
Nažalost, nesreća koja je snašla naše državljane u južnoj srpskoj pokrajini zbilja ne privlači dovoljno pažnje u srpskoj javnosti, a jedan od osnovnih uzroka takvog odnosa jesu i novinarski gafovi poput Barančevog. Jer, zamislimo da iza katastrofe na Kosmetu ne stoje NATO i Šiptari, kao što stoje, već neka prirodna nesreća poput, daleko bilo, zemljotresa: da li bi i tada bilo prihvatljivo da Baranac priča o „onima kojih se zemljotres zaista tiče“? Da li bi Barancu bilo progledano kroz prste kada bi u vestima o, primera radi, tragediji u Fukušimi ili o uraganima koji potresaju Ameriku, delio ljude na one kojih se to zaista tiče i one druge?
***
Takođe na „Prvoj“ je, u petak uveče, kod Ivana Ivanovića gostovao Branislav Lečić, glumac koji hita Šerbedžijinim stopama, jer se i njemu uglavnom zaboravljaju mnogobrojna ogrešenja o čast, obraz i zakone. Ne samo da se preko njegovih zlodela ćutke prelazi, već mu se, po uvreženom običaju, omogućava da lupeta kao Maksim po diviziji. Tako je, na pitanje voditelja da se priseti martovskih demonstracija iz 1991. godine i tadašnjih početaka svog političkog delovanja, o devetomartovskom izlasku vojske na beogradske ulice Lečić mrtav-hladan rekao sledeće:
„To je bila uvreda za moj duh, um i percepciju moga naroda. Ko sme i može da digne tenkove na naš narod, na običan svet?!“
Običan svet sigurno nije ni bio svestan da u Lečiću ima toliko požrtvovanog zaštitnika! On je tada, kaže, bio rešio da brani beogradski običan svet od tenkova. Pa šta vas je onda omelo, Lečiću, nekoliko godina kasnije, kada je krajinske Srbe trebalo braniti od hrvatskih tenkova, a od vas nije bilo ni traga, ni glasa? Šta vas je sprečilo da 1999. branite kosmetske Srbe od NATO tenkova? Šta vas danas zadržava da ne odjurite na most u Kosovskoj Mitrovici i tamo čuvate Srbe od upada Tačijevih krvnika?
Gde se, Lečiću, ta vaša pravdoljubivost izgubila posle marta 1991. godine? Da nije, možda, na istom onom mestu na kojem se sakrila i spremnost Ivana Ivanovića da vam postavi barem neko od ovih pitanja?

[/restrictedarea]