OPASNOSTI EVOLUCIJE

Piše Dragomir Antonić

O simbolima nacrtanim  i nedavno „objavljenim“ u Beogradu ne bi trebalo samo Srbi da vode računa, već i drugi narodi, jer nisu pravoslavni Srbi jedini oglašeni od strane „Velikog Rajha“ za pripadnike niže rase

Svašta se čoveku može desiti. Obično kad se najmanje nada. Pođeš na predstavljanje knjige o narodnim običajima i dogodi se nešto što ni u snu nisi mogao pomisliti. U petak, 29. marta, u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka na njihov poziv trebalo je da predstavim „Srpski narodni kalendar“.

ZABRANA KRŠTENICE? Kad sam stigao, urednik tribine Dušan Č. Jovanović mi je dao plakat koji najavljuje predstavljanje, ujedno se izvinjavajući što nije smeo da ga stavi na oglasnu tablu koja se nalazi na spoljnjem zidu zgrade. Kad sam ga upitao za razlog odgovorio je: „Zabranila direktorka“ i dodao: „Nije zadovoljna vašom biografijom“. Ono istinu govoreći nisam ni ja oduševljen sopstvenim životopisom, ali je organizator tražio da za pomenuti plakat napišem svoju kratku biografiju. Jednostavno nisam smeo da napišem tuđu, jer bez obzira na sve neki me ljudi poznaju i odmah bi otkrili prevaru. Dušan je zatim dodao da je njoj zasmetalo što u biografiji piše „Srbin, pravoslavne vere“ i da zato zabranjuje da se plakat stavi na uobičajeno mesto.
Saznanje me je povredilo i odmah sam otišao u kancelariju kod direktora, ali gospođa nije bila na svom radnom mestu. Po kazivanju činovnice, direktor je bio službeno van zgrade. Tribina je prošla u najboljem redu, ali je mene činjenica da neko može da zabranjuje objavljivanje delova javne isprave, državnog dokumenta, to jest krštenice u izvornom obliku, stvarno zapanjila. Mene su moji pokojni roditelji prijavili državnoj matičnoj službi u Čačku i krstili u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U obe, tad i danas važeće krštenice piše da sam po narodnosti Srbin, a u crkvenoj i da sam pravoslavne vere. Krštenice do sada, bar koliko je meni poznato, niko još nije osporio ili proglasio nevažećim. Kad nisu proglašene nevažećim onda znači da važe. Drugi dokument koji je takođe sačinjen od strane državne institucije Republičkog zavoda za statistiku i po kojem je održan popis stanovništva 2011. godine, takođe je sadržao odrednicu o nacionalnoj i konfesionalnoj pripadnosti. Ko je hteo mogao je da odgovori. Ja sam odgovorio, a popisivač zapisao, da sam Srbin, pravoslavne vere. Zašto ovaj detalj iz moje biografije smeta pomenutom direktoru, ne znam i ne interesuje me. Na svoje poreklo i veru pravoslavnu sam ponosan i ne pada mi napamet da u tom pogledu bilo šta menjam, niti ću dozvoliti drugima da to čine. Da se zna.

[restrictedarea]

 

JUNAŠTVO SE NASLEĐUJE U isto vreme, što ću saznati u nedelju 31. marta, odigravala se na Dunavu drama. Šetajući pored nadošle reke na Dorćolu, žena od četrdesetak godina, okliznula se i pala u Dunav. Rečna matica je ponela prema sredini reke, počela je da se davi, sigurno bi se udavila, da nije naišao mlađi prolaznik, skočio u nabujalu reku, zaplivao i uspeo da je polumrtvu iznese na obalu. Hitna pomoć je brzo stigla i prebacila utopljenicu u bolnicu, gde je uz lekarsku pomoć vraćena u život. Jedan ljudski život je spasen. Ovo sam saznao u Hramu sv. Aleksandra Nevskog, posle nedeljne Svete liturgije, kad smo se okupili u službenim prostorijama, da sa sveštenicima popijemo kafu i međusobno prozborimo neku reč. Događaj nam je ispričao sveštenik Vajo Jović i ujedno nas upoznao sa stasitim momkom koji je i junak priče. Mladi čovek se zove Petar, a preziva Uzunmirković i potomak je čuvenog srpskog junaka Uzun Mirka, preteče današnjih specijalaca, iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Junačka krv ne umire.

UČINAK ULTIMATUMA Nedaleko od Hrama nalazi se pijaca Bajloni. Pijaca je dobro snabdevena, a subotom i nedeljom se na njoj i oko nje stvori i velika gužva. Na pijaci se pored ostalih nalazi i mesara koju drže Đura i njegova žena Mara. Zid mesare je okrenut prema tramvajskoj stanici i pogodan za ispisivanje raznoraznih parola i poruka. Na udarnom je mestu i mnogi prolaznici, hteli ili ne hteli, videće šta je na zidu napisano ili nacrtano. U nedelju sam primetio i za čitaoce „Pečata“ napravio fotografiju koju vidite na ovoj strani. Po kazivanju prodavaca sa pijace grafit ili kako se već ovo čudovišno i uvredljivo nedelo zove, osvanuo je u noći između petka i subote. Repati majmun koji u jednoj ruci drži krst, a u drugom pokazuje tri prsta, sa potpisom ispod „slike“ evoluiraj već jednom, ne samo da je uvredljiv za Srbe i hrišćansku veru, već pokazuje kakva nas sudbina čeka ako ne prihvatimo ultimatum koji su nam u pisanoj formi dostavili čovekoliki članovi Nemačkog parlamenta. Njihov zahtev, naredba, da Srbi promene svest, to jest evoluiraju je očito podstakao petu kolonu da se ohrabri i slikovito pokaže kakva se promena svesti traži od Srba. Sad ste repati majmuni i trebalo bi vas spaliti u pećima nemačke proizvodnje, a oni koji zaborave sopstveno ime, pravoslavnu veru i poreklo, vremenom će postati pravi Arijevci. O nacrtanim simbolima ne bi trebalo samo Srbi da vode računa, već i drugi narodi, jer nisu pravoslavni Srbi jedini oglašeni od strane „Velikog Rajha“ za pripadnike niže rase. Evolucija nosi i rizike. Zamislite, koliko bi svet bio mirniji i srećniji da Oto fon Bizmark nije evoluirao i od Srbina postao Nemac.

[/restrictedarea]