“NE“ kao „NE“, ili „NE“ kao „DA“ sa odloženim dejstvom?

Ratko Paić

Vlada Srbije je na jučerašnjoj sednici jednoglasno rekla „ne“ briselskom ultimatumu protiv koga su istupili i brojni građani, političke organizacije, studenti, sindikati i Srpska Pravoslavna Crkva na čelu sa Patrijarhom Irinejom. Međutim, istovremeno je srpska vlada pozvala na dalji nastavak pregovora na istom mestu i sa istim medijatorima, čiji nepokolebljivi stavovi u vezi kosovske nezavisnosti ne daju srpskoj strani pravo na veliki optimizam. Stoga se mnogi pitaju, da li je zapravo jučerašnje „ne“ iz Beograda samo „da“ sa odloženim dejstvom?

Naime, po rečima premijera Dačića sporazum je odbijen jer je zasnovan na principima koji ne bi doveli do konačnog i održivog rešenja i preovladavanja sadašnjeg stanja na Kosovu i Metohiji, ali je vlada ipak odlučila da zatraži hitan nastavak dijaloga sa Prištinom uz posredovanje Evropske unije, koja do sada nije pokazala posredničku nepristrasnost, nego se sasvim suprotno, stavila na stranu Prištine. A to je pre nekoliko dana Dačić slikovito opisao, rekavši da je u Briselu samo nedostajao vagon za potpisivanje kapitulacije, misleći na čuveni železnički vagon u Komjenju, u kome je Hitler 21. juna 1940. godine u Drugom svetskom ratu prinudio Francusku da potpiše kapitulaciju.

A povodom izjave predsednika Srbije Tomislava Nikolića da bi dijalog o odnosima Srbije i Kosova trebalo da pređe pod okrilje Ujedinjenih nacija, vicepremijer Vučić je rekao da to po njemu nije realno, te istakao da jučerašnje «ne» ponuđenom sporazumu ne sme da znači zatvaranje vrata Evropskoj uniji.

Sa svoje strane, posrednik u dijalogu Ketrin Ešton je izjavila da je još na početku razgovora postavljen vremenski okvir do leta, u kome Evropa želi da vidi napredak Srbije i Kosova.

Otuda se postavlja pitanje, pogotovo među građanima i organizacijama koje i dalje ne prekidaju svoje proteste na beogradskim ulicama, može li trenutno «ne» srpskih vlasti da se posle kozmetičkih, trivijalnih doterivanja sporazuma, do leta pretvori u stidljivo «da», sa tužnim uzdahom i rečima opravdanja. Jer, kao što je na protestnom skupu izjavila predstavnica studenata – «uprkos tome što Vlada danas kaže „ne“, mi ćemo se ponovo okupiti, jer ne verujemo da Vlada u narednim danima neće izmisliti neki novi sporazum da zamaže oči građanima Srbije i da ipak preda Kosovo.»

A slične stavove povodom aktuelnih briselskih pregovora je izrazio i predsednik Republike Srpske rekavši sledeće: «Međunarodna zajednica je priznala državu Kosovo i ona, ne zbog Albanaca, nego zbog sebe, neće dozvoliti omekšavanje svoje pozicije,“ i nastavio, „Srbija mora da jača svoje kapacitete i da ih okreće više ka Istoku. Dosta je više tog fanatizma i verovanja da se bez EU ne može živeti. Što je najgore, ne bi bilo napretka ni kad bi Srbija prihvatila ovu ucenu, jer za nju nema članstva u Evropskoj uniji ni za deceniju, a na kraju te priče je čeka priznanje Kosova.“ I naposletku, Dodik se upitao – šta će Srbija u toj Evropi ako ostane bez zemlje?

Međutim, iako je Srbija u ovom trenutku jasno izrekla svoje „ne“ ponuđenim uslovima pod kojima se Srbima ne nudi ništa, ona je ipak odlučno pozvala na hitan nastavak pregovora koji, ovakvi kakvi jesu, i na temeljima na kojima počivaju, teško mogu zadovoljiti srpsku stranu čak i ako budu nastavljeni. Jer, kao što je dobro primetio predsednik Dodik – „Međunarodna zajednica je priznala državu Kosovo i ona zbog sebe neće dozvoliti omekšavanje svoje pozicije.“

Stoga ima osnova da se veruje da bi u nastavku briselskih pregovora pod okriljem Evropske unije, u neznatno izmenjenim okolnostima, odlučno srpsko „ne“ moglo lako da se pretvori u „da“ sa odloženim dejstvom, uz trijumfalno proglašenje teško izborenog kompromisa.

Glas Rusije