Na Zapadu baš ništa novo

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Amerika, Britanija i Evropska unija i dalje očekuju (i podstiču) „unutrašnju evoluciju“ u Rusiji, pa zato u ophođenju sa Putinovim „ruskim nacionalizmom“ deluju plišanim rukavicama umesto velikom motkom

Zagonetna smrt Borisa Berezovskog, ruskog milijardera i predvodnika spoljne opozicije Kremlju, pokrenula je u Britaniji široku debatu o kompleksu nelagodnih odnosa Londona i Moskve, ali i celokupne politike Zapada prema Rusiji. Nažalost, suma debate otkriva da u strateškom odnosu ključnih zemalja zapadne hemisfere prema Istoku nema, praktično i kvintesencijalno, mnogo novog još od pada Berlinskog zida.

NEDOZVOLJENA REINKARNACIJA Kraljevski institut za međunarodne odnose „Čatam haus“, britanski tink-tank forum iz kojeg se Vajthol napaja idejama o odnosu sa spoljnim svetom, pojavio se, tako, sa obimnim programskim traktatom pod naslovom „Rusija: hladne senke i trenutne iluzije“. Zlatna nit papira manevriše oko ideje da je današnja Rusija neporecivo antizapadno opredeljena, i da London – i posebno Vašington – moraju da budu svesni ovog fakta. „Dobra strana“ je da je Putinova Rusija – istina – „velika i važna zemlja“, ali je puna „unutrašnjih slabosti“ i sa „neizvesnom budućnošću“. Stoga, u današnjoj slici odnosa Zapada i Moskve, slici koja „nije hladni rat jer nije rat, ali jeste nešto hladno“, Rusija nema mogućnosti, niti bi joj trebalo dozvoliti da bude velika sila – kredibilan parnjak Zapadu; ne bi trebalo joj, dakle, „omogućiti da reinkarnira svoju arhaičnu ambiciju da postane supersila“.
Hladni rat nije bio prevashodno rat, nego sudar vrednosti i ambicija Zapada sa Sovjetskim Savezom. Ni Sovjetski Savez, ni Zapad ne postoje više u njihovom arhetipu iz 1948. godine, „ali senke tog perioda još istrajavaju duboko u današnjoj realnosti“. Senke?
Putin je došao u Kremlj sa idejom da od Rusije načini veliku silu i tu ambiciju nije, na veliku žalost Zapada, napustio, niti je želeo da od nekadašnje boljševičke države stvori „novu, a kamoli slobodnu državu“.
Putin je, ide dalje teza, u toku celog svog boravka u ruskom vrhu maštao da je Amerika „protivnik Rusije“, ako ne i neprijatelj. U nastojanju, „sasvim neutemeljenom“(!), da Rusiju vrati u red velikih, arbitrirajućih sila, Putin se nije rukovodio „realnim faktima“ o benignosti Zapada(!), posebno Amerike prema Rusiji, nego se rukovodio „fikcijama“ zaostalim iz arsenala sovjetske Rusije i „pobudama naslednog nacionalizma“.
Nikakve opasnosti nisu ni do sada pretile Rusiji od Zapada(!), pa, zato, „Rusija nema nijednog objektivnog razloga koji bi pravdao razmere tolikog trošenja na svoje oružane snage, još manje na nuklearni arsenal“. I onda biser: „Jedino kada bi Amerika bila, zaista, onakva kakvom je zvanična Rusija zamišlja, mogao bi da se nađe racionalan razlog za proteste Moskve protiv, recimo, američkog (sada napuštenog) raspoređivanja balističkog raketnog štita u Poljskoj i Rumuniji.“

[restrictedarea] Zapadne balističke rakete na ruskim granicama nisu, dakle, zloćudna amero-atlantska strategija, nego je reakcija Putinove Rusije paranoja pomešana sa nasleđenom, pogrešnom predstavom u ruskoj glavi da joj je Amerika protivnik; da joj ugrožava egzistenciju benignim postavljanjem balističkih projektila u, sa malo metafore rečeno, Podmoskovlju.
Ali, paranoja Kremlja u traktatu „Čatam hausa“ ide dalje od ruske percepcije Amerike i NATO-a kao malignih nosilaca imperijalnih ambicija. Iz čistog mira, bez razloga i konteksta, Putin, eto, „sve više govori kako se Zapad direktno meša u unutrašnje stvari Rusije“. Disciplinovanje stranih agencija i nevladinih organizacija u Rusiji, kojima je Putin u junu naložio da moraju da se u javnom komuniciranju predstavljaju kao „strani plaćenici“ budući da se finansiraju stranim novcem, jesu, takođe, u papiru „Čatam hausa“, signal Putinovog straha od „unutrašnje realnosti“.
I onda poenta koja dodiruje same granice imperijalne samozanesenosti: „Ako ima bilo kakve unutrašnje opasnosti po Kremlj, ona, u svakom slučaju, nije orkestrirana sa Zapada!“

ZAPADNA PERCEPCIJA Tako to izgleda u promašenom, ruskom, Putinovom „paranoidnom“ doživljaju Zapada. Zapadna, pak, percepcija ruske realnosti, kako je objašnjava studija „Čatam hausa“, dozvoljava da čak i na Zapadu ima „ideja koje reflektuju ostatke Hladnog rata“. I tu, opet, nije reč o malignoj politici, nego o incidentu politike koja je u svojoj dobroćudnosti pogrešno očekivala „neizbežnu evoluciju“ Rusije prema onome što se na anglosaksonskom prostoru gledalo kao šansa za generacijsku promenu i narastanje jake, demokratske i (valjda) prozapadno nadahnute srednje klase u Rusiji. Ta očekivanja – mada praktično izneverena – i dalje su jedan od razloga što Zapad još barata sa Rusijom u plišanim rukavicama umesto velikom motkom kojom je vitlao iznad Sovjetskog Saveza. To je zato što na dobroćudnom Zapadu još postoji jedan broj uticajnih glava koje „veruju u neizbežnost evolucije Rusije prema zapadnim vrednostima“. To je, opet, i razlog što odnosi unutar same Rusije i njihova interakcija sa spoljnim svetom nisu danas u jakom javnom fokusu na Zapadu, kao što su bili nekada u slučaju Sovjetskog Saveza.
Drugim rečima, Amerika, Britanija i Evropska unija i dalje očekuju (i podstiču) „unutrašnju evoluciju“ u Rusiji, pa zato u ophođenju sa Putinovim „ruskim nacionalizmom“ deluju plišanim rukavicama umesto velikom motkom.
Greška. Jer je to upravo razlog zašto Zapad „trpi ruske ekscese“ i tako ih „lako zaboravlja“. Stvari, međutim, ne mogu da idu unedogled bez odgovora. Briga da se ne narušava balans između Istoka, oličenog u Rusiji, i Zapada oličenog u američkoj sili, ima, takođe, svoje limite. Zapad je, govori dalje teza, previše dopuštao Rusiji da onespokojava njegove interese u Severnoj Africi (plus Sirija) i u raznim delovima Evrope. Ovde se izražava neka vrsta čuđenja što još uvek „ima oklevanja“ da se „bilo šta učini ili kaže“ što bi moglo da povredi Moskvu. U Zapadnoj Evropi, za razliku od manje suptilne Amerike, ima ih koji se još sećaju „zlatnog vremena detanta“ i, opet, za razliku od Amerike, imaju u vidu da je Rusija, napokon, deo evropskog kopna i njegovih evropskih vokacija, pa prema tome, još nije kasno da se Rusija izvede na pravi put. „Percepcija da su sovjetski blok i Sovjetski Savez pali kao plod Amerike Ronalda Regana i danas više živi u Americi, nego istorijska istina da je to bilo delo i uspeh detanta.“ Pri tom se manje pominje ono što je već vremenom verifikovan fakat – da su promene iz 1989. bile najvećim delom proizvod unutrašnjih promena u Sovjetskom Savezu.

IMPERIJALNO RAZMIŠLJANJE Studija „Čatam hausa“, budući da je proizvod elitne britanske institucije i da, stoga, pretenduje na naučnu i akademsku kredibilnost, pokušava da unese i nešto balansa u tipično imperijalni način razmišljanja: „Dozvoljavamo da može da bude i nesaglasja oko toga da li su saveznici u NATO-u trebalo da intervenišu u Jugoslaviji ili Libiji; da li je takozvani balistički štit NATO-a, projektovan da stabilizuje Istočnu Evropu, predstavljao pretnju Rusiji; da li je pomoć Zapada Rusiji početkom devedesetih trebalo da bude veća ili da li su veze Zapada sa nevladinim organizacijama u Ukrajini bile zavera da se izvede narandžasta revolucija… Sve to može da se osporava, ali je neporecivo da namere nije bilo (sic!) da se Rusiji nanese šteta u trenutku kada je bila slaba“…
Pa, onda, savršenstvo hipokrizije: „Zapadne zemlje čine greške; mogu da budu licemerne, da mešetare; mogu za trenutak da zaborave kako zakon važi za sve ili kako posledice nehotičnih grešaka važe za Zapad koliko i za ostatak sveta, ali…“
Rusiju bi, stoji u udarnoj ideji programa „Čatam hausa“, trebalo menjati. Ako već sama nema snage da se menja, trebalo bi je menjati dok ne zadovolji kriterijume zapadnih vrednosti. Rusiji – kojoj, dakle, ne bi trebalo dozvoliti da postane supersila – trebalo bi ponuditi zapadno partnerstvo. Sloboda takve Rusije određivala bi se dužinom lanaca zamišljenog „partnerstva“; dužina lanca trebalo bi da bude takva da joj omogući ulogu hegemona u njenom susedstvu. Pri tome, Kremlju bi se dopustilo do sada nezamislivo: Zapad bi progledao kroz prste Putinovom kršenju ljudskih prava, a „u interesu šire saradnje sa Zapadom“. EU kao imperijalni depandans SAD-a trebalo bi da bude „na neki način“ deo te velike šeme. Tako će Rusija biti manje paranoidna i „više pogodna da prihvati ovakvu agendu“.
Sve će to Rusija moći da ostvari, a ništa od toga ne zahteva da postane supersila, niti, pak, rival SAD-u, EU ili Kini. Tako pripitomljenu Rusiju „nijedna zapadna zemlja nema interesa da minira. Naprotiv.“
Ostaje jedino da Putin („i Medvedev je razočarao“) proguta udicu i shvati da su ideje o balističkim raketama NATO-a u Podmoskovlju pacifistički egzercir, da su Srbija, Irak, Afganistan, Libija, Sirija, Gvantanamo… samo stvar paranoidne percepcije Rusa o humanitarnoj misiji dobroćudne Imperije, stoji u zaključku. „Velika šema“ stavljanja pod kontrolu cele Evroazije, po konceptu Zbignjeva Bžežinskog, neće bez toga biti nadohvat ruke. U međuvremenu, Amerika i EU trebalo bi da forsiraju pripitomljavanje ruskog medveda serijom „malih šema“ dok Rusija ne „evoluira iznutra zajedno sa svojim rukovodstvom“.
Ima, dakle, nade. Jer je Rusija, kao što je rečeno, velika i važna zemlja, ali sa „ugrađenim slabostima“. I sve dok se ne realizuje „Velika šema“ dotle Rusija, ma kako da je velika i važna, „nema ni prava(!?) ni mogućnosti“ da ostvari „arhaičnu ambiciju“ i postane velika pretnja Zapadu.
Na Zapadu ništa novo, od Berlinskog zida. Jedino se čeka šta će reći medved, i koga ovde zapravo trese paranoja.

[/restrictedarea]