Između Lazara i Vuka – Stefan

Piše Branko Radun

Da li je u biranju između herojskog žrtvovanja i kapitulantske kalkulacije moguće naći treći put?

Objašnjavajući koliko je težak zadatak vlade da na prihvatljiv način razreši kosovski čvor, Aleksandar Vučić je pozvao u pomoć srpske istorijske arhetipove: „Srbi poznaju samo dve verzije Srbije, Srbiju cara Lazara i Vuka Brankovića. Mi danas tragamo za trećom verzijom Srbije“. Samo pozivanje na istorijske arhetipove Kosova i Vidovdana govori da je situacija izuzetno teška i dramatična, jer kad god je Srbija ugrožena ona pokušava na ovaj ili onaj način da nađe snagu i inspiraciju u istoriji, a pre svega u vidovdanskom „mitu“.
Pitanje je međutim da li je moguće naći neki treći put između herojskog žrtvovanja i kapitulantske kalkulacije. Nekad je moguće, a nekada i nije. Kada je situacija relativno stabilna verovatno je i jedini pravi put onaj koji izbegava nepotrebne žrtve, ali i olake kapitulacije. No i to ne znači zabijanje glave u pesak, već suočavanje sa realnim opcijama i biranje onih koje su kratkoročno možda bolne i rizične, ali dugoročno plodotvorne. A to sigurno ne podrazumeva prihvatanje briselskog, a zapravo vašingtonskog ultimatuma.

DEFETIZAM I ISKUŠENJA U teškim i prelomnim situacijama poput one u vreme Vidovdanske bitke 1389. ili Prvog srpskog ustanka, ili Prvog svetskog rata je bilo teško ili nemoguće izbeći otvoreni sukob, a time i polarizaciju na „Lazare“ i „Brankoviće“. Slično je bilo i devedesetih, pa i u vreme NATO agresije 1999. godine u kojoj je Milošević bio u Lazarevoj ulozi, a pojedine vođe opozicije u ulozi Brankovića. Kako vreme prolazi sve časnije i bolje se u svesti javnosti kotira Miloševićeva uloga, a sve lošije uloga većeg dela opozicije. No, ni do danas nije došlo do jedinstvenog suda javnosti o tome ko je koju ulogu i kako odigrao.

Srbija danas zaista i želi da krene nekim „trećim putem“ – putem koji bi izbegao direktnu konfrontaciju sa Zapadom, ali koji ne bi značio kapitulaciju. Javnost jeste sklona kompromisu oko Kosova, čak i na našu štetu, ali da to bude bez definitivnog priznanja secesije južne srpske pokrajine.
Nažalost, defetizam je pobedio srpsko društvo. Pa je malo ko danas i među patriotama spreman da ratuje za Kosovo, što je i prirodno posle svega što se desilo u protekle dve decenije. Javnost međutim, pa čak ni ona proevropska, ne želi da ima vlast koja bi priznala (de iure i de facto) Kosovo kao državu. Većina ne želi da bude deo generacije onih koji su potpisali ili bez potpisa priznali albansku secesiju (iako su svesni da mi Kosovo vojnički ne možemo povratiti, barem ne u neko bliže vreme). Stav većinske javnosti je nekako na pozicijama – neka oni glume nezavisnost, ali mi ne bi trebalo da u tome učestvujemo i da im pomažemo.
Vlasti su od 5. oktobra nažalost često prelazile tu „crvenu liniju“ i prikriveno i otvoreno tolerisale i pomagale osamostaljivanje Prištine. To se i pravdalo slabošću Srbije, nedostatkom vojske, niskim natalitetom u odnosu na albanski i nedostatkom saveznika u svetu. Dosta od toga jeste tačno, ali je često služilo kao alibi za prihvatanje „realnosti“ koju je Zapad stvarao ili nastojao da stvori. Niko od tih koji prihvataju „zapadnu realnost“ nije rekao i da je srpski entitet na severu Kosova isto tako realnost koju Priština i Amerika moraju uvažiti. Tako se nastojanje da se vodi realistična politika od 5. oktobra do danas često svodilo na prikrivanje poraza i na kapitulantstvo brankovićevske politike.

VAZAL I SIN SRBIJE To nas dovodi do pitanja iz naslova – koja je to politika između kneževe žrtve i brankovićevske politike prihvatanja „realnosti“? To je politika despota Stefana koji je u postkosovskoj epohi (koja korespondira sa našom) bio i najverniji sultanov vazal, ali i najverniji sin Srbije. On bi da je na mestu vlasti posle 5. oktobra, shvativši realnost vazalstva evroatlantskom sultanu verovatno i poslao vojnike u Afganistan, sa odlučnim stavom da Srbija ne priznaje secesiju, ali bi istovremeno ojačao i vojsku i ekonomiju, i čekao povoljnu promenu odnosa snaga u svetu.
Samo bi takva aktivna politika omogućila Srbiji malo više manevarskog prostora, pa i mogućnost jače saradnje sa Rusijom u različitim oblastima. Uostalom da se ne lažemo i Putin je aktivnom podrškom američkom ratu u Afganistanu dobio dragoceno vreme da stabilizuje i ojača Rusiju. Tako bi danas pregovaračka pozicija Srbije bila značajno drugačija.
No, na ovakve poteze nažalost nije bila spremna, ni sposobna politička elita posle Miloševića. Evropejci su se plašili da bi tako izgubili izbore, a patriotama bi se to činilo rizičnim za njihove političke pozicije. Stvorena je ravnoteža nemoći koja je i odgovarala stranim tutorima postoktobarske Srbije. Nije postojala ideja i hrabrost da se vuku rizični potezi koji bi možda promenili budućnost Srbije.
Uski i teški put despota Stefana, a ne njegova simulacija i parodija, jeste danas stvarna situacija. Srbija može da dela, i to je, čini se, njen jedini spasonosni put.