Gruzija (ni)je u njihovim mislima

Piše Aleksandar Pavić

Zapad nikada neće ništa promeniti u odnosu na nas, ma koliko novih istina bude otkriveno, ma koliko zaključaka bude doneseno. Ta promena će doći tek kada mi promenimo, ne nešto, nego sve u odnosu na njih. Dakle, neće biti potrebno samo da „znamo“ istinu, već da i po njoj delamo

Čuvena pesma Reja Čarlsa, „Džordžija u mojim mislima“, trebalo bi neprekidno da odzvanja kako u ušima zapadne, tako i u ušima srpske javnosti. Naravno, može i kao zabavna pesma. Ali bi bila još relevantnija i neuporedivo korisnija kao stalno podsećanje na načela koja je Evropska unija sama proklamovala u vezi sukoba u Gruziji 2008. godine (na engleskom, Gruzija se naziva Džordžija), koji se završio faktičkim otcepljenjem Abhazije i Južne Osetije. Jer, zaključci Izveštaja međunarodne misije za utvrđivanje činjenica o sukobu u Gruziji, naručenog od Saveta ministara EU 2. decembra 2008. i objavljenog 30. septembra 2009. trebalo je da budu sigurne, nepogrešive smernice za rešavanje problema Kosova i Metohije, i ulogu kakvu je EU morala da igra u tom procesu. Indikativno je, naravno, da niko danas – ni u strukturama EU, ni u strukturama vlasti Srbije – ne pominje ni pomenuti izveštaj, ni njegove zaključke. To bi već u startu moglo da nam bar nagovesti odgovor na pitanje kojim se, u pretprošlom broju „Pečata“, bavio Stefan Karganović: da li nove činjenice koje se obelodanjuju pred zapadnim sudovima i/ili u sklopu rada zapadnih institucija, kao i zaključci koji iz njih proizlaze – nagoveštavaju neko novo vrednovanje raspada SFRJ, pa, samim tim, i neku novu politiku zapadnih sila prema ovom prostoru?

PREĆUTANI ARGUMENT Dakle, kratak odgovor bi mogao da glasi – ne. No, ako je tako, to ne znači da se diskusija automatski zatvara. Naprotiv. Jer, činjenica da zapadne pretenzije na globalnu premoć i arbitriranje prvenstveno počivaju na argumentima „civilizacijske superiornosti“ – obavezuje nas da stalno usmeravamo pažnju na to kako taj isti Zapad svoja „visoka načela“ sprovodi na delu. Da li i govori i tvori – ili samo ovo prvo? Jer, ako je u pitanju samo ovo prvo, to ruši same osnove zapadnog argumenta po kojem mu svetski primat pripada po pravu „boljeg“, tj. „moralnijeg“. A, ako mu taj „moralni primat“ ne pripada na globalnom planu, onda ne može da mu pripada ni na lokalnom, pa ni našem. Drugim rečima, u tom slučaju, ne samo da „Evropa“ (tj. EU) ima alternativu – već bi i morala da je ima. Ali, okrenimo se pomenutom Izveštaju i njegovom potencijalu za promenu slike o raspadu SFRJ, u ovom slučaju, jednostranog otcepljenja tzv. Kosova. Za njega se ne može reći da je baš nov u vremenskom smislu – ali u praktičnom smislu jeste, s ozbirom na to koliko je javnost upoznata sa njim, i koliko je dosad korišćen.
Već u svom saopštenju za javnost povodom predstavljanja pomenutog Izveštaja, Ministarski savet EU jasno je objavio sledeći princip: „EU takođe podseća da mirno i trajno rešenje za sukobe u Gruziji mora da bude zasnovano na punom poštovanju nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalne celovitosti, onako kako ih priznaje međunarodno pravo, uključujući i Helsinški završni akt Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), zajedno sa rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.“ Zvuči poznato – zar ne? Naravno da zvuči. To je upravo argument koji izaziva najviše podsmeha i prezira od strane evroplaćeničke klase u Srbiji kad god se pomene u vezi sa Kosovom i Metohijom – otprilike u istoj meri koliko i pominjanje Ustava Srbije. I to je, gle čuda, argument koji nikada neće upotrebiti nijedan EU birokrata koji dolazi u Srbiju da bi „pomogao“ „zajednički put Srbije i Kosova u EU“.
Argument je, trebalo bi priznati, vrlo nezgodan po EU i njenu „posredničku ulogu“ u (konačnom) rešavanju pitanja Kosova i Metohije. Pogotovo zato što nijedan srpski pravnik ne bi mogao bolje da ga izloži nego što je to uradila sama Misija koju je angažovao Savet ministara EU: „Međunarodno pravo ne priznaje pravo na jednostrano stvaranje nove države na osnovu načela samoopredeljenja izvan kolonijalnog konteksta i aparthejda. Vanredno prihvatanje secesije usled uslova kao što je genocid dosad nije naišlo na opšte prihvatanje… Ovo se takođe odnosi i na proces raspada države, onako kako se može govoriti o Gruziji posle raspada Sovjetskog Saveza. Prema nadmoćno prihvaćenom načelu uti possidetis, samo bivše konstitutivne republike poput Gruzije, ali ne i teritorijalne podjedinice poput Južne Osetije i Abhazije, dobijaju nezavisnost u slučaju raspada većeg entiteta kao što je Sovjetski Savez. Stoga, Južna Osetija nije imala pravo na otcepljenje od Gruzije, a isto važi i za Abhaziju, većinom zbog istih razloga. Priznanje otcepljenih entiteta poput Abhazije i Južne Osetije od strane treće zemlje je stoga protivno međunarodnom pravu, u smislu nezakonitog mešanja u suverenitet i teritorijalni integritet zemlje o kojoj se radi, tj. Gruzije. To je protivno načelu Završnog akta iz Helsinkija, u kojem se kaže: ‚države učesnice će međusobno poštovati svoju suverenu jednakost i individualnost, kao i sva prava koja proizlaze iz prava koja su obuhvaćena njihovim suverenitetom, što se posebno odnosi na pravo svake države na juridicijalnu jednakost, teritorijalni integritet i slobodu i političku nezavisnost‘.“

[restrictedarea]

 

SUVERENITET I „KOSOVSKI SUVERENITET“ Kao što znamo, kada uopšte govore o potrebi „poštovanja suvereniteta“ kada je reč o kosovskom problemu, vodeće države EU to isključivo pominju u kontekstu „kosovskog suvereniteta“. A jasno je da je taj fenomen isključivo plod kršenja upravo principa na koje se EU, kada je reč o Gruziji – čiji joj puni teritorijalni integritet, za razliku od srpskog, očigledno odgovara – u moralističkom tonu poziva.
Pri tom ne bi trebalo zaboraviti da je, kada je reč o Srbiji, EU hladno prešla – i prelazi – ne samo preko načela Helsinškog završnog akta i rezolucija Saveta bezbednosti UN, već i preko sopstvenog pravnog presedana ustanovljenog još na početku sukoba u bivšoj SFRJ. Reč je, naravno, o zaključcima Badinterove komisije, koji je trebalo da legalizuju prvobitni greh EU (tadašnje EZ), koji je još tad iz temelja poljuljao posleratni međunarodni poredak. Evo šta, o poštovanju tzv. unutrašnjih, tj. republičkih granica (koje su, protivno svakoj logici, proglašene „važnijim“ od spoljnih) kažu zaključci Badinterove komisije: „Mišljenje br. 3: Prvo: Međunarodne granice se moraju poštovati; Drugo: Interne granice se ne mogu menjati osim po dogovoru; Treće: U skladu sa načelima (1) poštovanja teritorijalnog status quoa i (2) načela uti possidetis, bivše unutrašnje granice postaju spoljne granice, zaštićene međunarodnim pravom, osim prema drugačijem dogovoru; takođe, čl. 5 Ustava SFRJ predviđa da se granice republika ne mogu menjati bez njihovog pristanka; Četvrto: Prema međunarodnom pravu, postojeće granice se ne mogu legalno menjati kroz upotrebu sile.“ A, da podsetimo šta kažu relevantni delovi navedenog člana Ustava SFRJ (onog koji je domaćoj plaćeničkoj klasi najdraži – iz 1974. godine): „2) Teritorija republike ne može se menjati bez pristanka republike, a teritorija autonomne pokrajine — ni bez pristanka autonomne pokrajine; 4) Granica između republika može se menjati samo na osnovu njihovog sporazuma, a ako se radi o granici autonomne pokrajine — i na osnovu njene saglasnosti.“
Kao što znamo, tišina ponuđača pregovaračkih „dobrih usluga“ iz EU u vezi sa tim kako su prekršeni svi gorenavedeni principi – vezani i za spoljne i za „unutrašnje“ granice kada je reč o slučaju Srbije i Kosova i Metohije“, prosto je zaglušujuća.
No, tu nije kraj nezgodnim presedanima koje je EU sama sebi nametnula u izveštaju o sukobu u Gruziji. Pogledajmo neke navode iz pomenutog izveštaja iz odeljka „Opservacije“:
„4. Postalo je jasno da delotvornost nadzornih, mirovnih i drugih stabilizujućih institucija i aranžmana u velikoj meri zavisi od poverenja i pouzdanja sa kojim ih doživljavaju strane u sukobu. To se u većini slučajeva neposredno vezuje za to koliko ih strane u sukobu smatraju nepristrasnim, što je opet neposredno povezano sa zemljom iz koje dolaze ili zemljom za koju se smatra da kontroliše proces. I to je tako bez obzira na to da li nepristrasnost stvarno postoji u praksi ili ne. Nijednoj strani u sukobu, niti strani za koju se smatra da snažno podržava bilo koju od sukobljenih strana ne bi trebalo omogućiti da zauzima komandni, predsedavajući ili arbitrirajući položaj, ili da vrši bilo kakvu kontrolu nad operacijom koja nužno mora da bude zasnovana na načelima nepristrasnosti i pravičnosti da bi bila delotvorna.“ Ovde je jasno da bi primena ovog načela automatski diskvalifikovala bilo kakvu posredničku ulogu svakoj državi koja je priznala tzv. kosovsku nezavisnost ili učestvovala u zločinačkom bombardovanju SRJ 1999. godine. Prve među tim državama su svakako vodeće države EU i SAD. A briselski tzv. pregovori se vode pod isključivim okriljem upravo tih država. Pametnom dosta.

NEZGODNI PRESEDANI No, ni tu nije kraj nezgodnim presedanima koje je EU sama sebi postavila: „8. Sukob u Gruziji u leto 2008. je ogolio sklonosti nekih političkih aktera da se udalje od opšteprihvaćenih načela međunarodnog prava, kao što je poštovanje teritorijalne celovitosti… Takođe postoji sklonost ka udaljavanju od multilaterizma i rezultata i rešenja koja su plod pregovora, u korist jednostranih akcija (kao što su npr. jednostrano proglašena ‚nezavisnost Kosova‘ – prim. autora)… Međunarodno pravo trebalo bi da nastavi da se poštuje u celosti. Sve tendencije da se prihvati erozija ili selektivna primena samo nekih od njegovih principa, kao što je poštovanje teritorijalnog integriteta, ne smeju da se tolerišu.“
Ili Opservacija 9: „Destabilizirajući efekti se takođe mogu pojaviti usled agresivne spoljne politike zasnovane na postizanju ciljeva vezanih za privilegovane interesne sfere, pogotovo kada je reč o susednim zemljama, jer takva politika lišava manje države njihove slobode izbora i ograničava njihov suverenitet. Politička shvatanja i pojmovi poput privilegovanih interesnih sfera ili bilo kakvih drugih pretenzija na posebna prava mešanja u unutrašnje, ili spoljne poslove drugih zemalja su nespojivi sa međunarodnim pravom. Oni predstavljaju opasnost za međunarodno pravo i stabilnost, i nespojivi su sa prijateljskim odnosima između država. Trebalo bi ih odbaciti.“ I u ovom slučaju, tišina je više nego jasna. Plaćeni proponenti tzv. EU integracija neprekidno koriste argument kako je Srbija u „prirodnoj“ ili nekoj sličnoj sferi interesovanja EU i kako će, ako ne bude težila članstvu – biti „izolovana“. A što bi bila izolovana – kada na svetu postoji još skoro 200 drugih država? Da ne govorimo o celom, očigledno nelegitimnom konceptu po kojem EU ima nekakvo „prirodno“ pravo da se „najviše zanima“ za problem Kosova i Metohije, što navodno opravdava „vodeću ulogu“ koju bi EU trebalo da igra – ne samo u pregovorima u vezi sa KiM, već i u svim unutrašnjim i spoljnim pitanjima koja se tiču Srbije.
A evo i šlaga na torti, Opservacije broj 12: „Na kraju konstatujemo da se situacija u regionu sukoba praktično nije promenila od vremena kada je sukob izbio, u avgustu 2008. Politički ambijent za rešavanje sukoba je zapravo postao daleko teži posle priznanja Abhazije i Južne Osetije kao nezavisnih država od strane jedne od strana u sukobu.“ Naravno, tu se mislilo – i misli se i dalje – na Rusiju. A sadašnje ćutanje zapadnih sila i svesni zaborav koje pokušavaju da uspostave u vezi sa ovoim izveštajem je očigledno u funkciji sprečavanja svake pomisli na države na koje bi se ovaj deo izveštaja odnosio kada bi se govorilo o Kosovu i Metohiji: sve države koje su priznale jednostrano proglašenu „kosovsku nezavisnost“.
Kao što je konstatovano na početku teksta, prilično je lako zaključiti da politiku vodećih zapadnih sila prema našim prostorima neće promeniti ni nova saznanja, niti zaključci koji se iz njih mogu izvući – čak i kada ih same te sile ustanovljavaju. Na Zapadu je očigledno sve podređeno golom interesu, koji se, kada je reč o Srbiji, očigledno svodi na sto godina stari germanski aksiom: „Serbien muss sterbien!“ To je ta „civilizacija“ u koju bi, navodno, trebalo da se integrišemo, otprilike kao i nacistički zarobljenici u konclogore. Njeno ćutanje kada je reč o stvarima koje njenim ultrapragmatičnim ciljevima ne ide u prilog, sasvim je razumljivo. Ono što je apsolutno nerazumljivo je zašto je to ćutanje podjednako „glasno“ u samom Beogradu, tj. u krugovima vlasti i medija. Zašto se nove činjenice, argumenti i načela koje su same zapadne sile ustanovile, a koji bi nam bili i te kako korisni u diplomatskom sparingovanju – uopšte ne koriste? Jer, sigurno je jedno – ovakav kakav je, Zapad nikada sam od sebe neće ništa promeniti u odnosu na nas, ma koliko novih istina bude otkriveno, ma koliko novih zaključaka bude doneseno. Ta promena će doći tek kada mi promenimo, ne nešto, nego sve u odnosu na njih. Dakle, neće biti potrebno samo da „znamo“ istinu, nego da i po njoj delamo. Jedino tako ćemo ih sve „naučiti pameti“.

[/restrictedarea]