Пише Владислав Панов
Нови филм Горана Марковића „Фалсификатор“ враћа нас у зреле и опуштене године југословенског социјализма. Гледамо га непрестано очекујући да се нешто важно деси, да осетимо сву дубину његове поруке и значај одлуке да се данас, две деценије и безброј истински филмских година које нам је живот у међувремену, од коначног нестанка те земље, приредио, баш исприча ова прича. Али, поента изостаје
После „Турнеје“ у којој је кроз филм и две године касније кроз троделну ТВ серију славни бастион такозване прашке школе Горан Марковић дао свој обилни допринос сатанизовању нове српске историје и „уметничком санкционисању“ заостале Србије од стране просвећене уметничке елите коју је одувек волео да представља, па и да предводи, редитељ се вратио својој омиљеној теми – СФР Југославији. Односно, прецизније, обрачуну са такозваним титоизмом.
Поента недостигнута Од филма и такође минисерије „Тито и ја“ (да се не враћамо још уназад, у детаље из његових најпознатијих филмова које је снимио баш уз помоћ средстава Титове Југославије и њене моћне кинематографије), Марковић се на свој начин борио против комунистичке пошасти, неслободе, ригидности и заосталости. Парадоксално, судећи барем по његовим изјавама, управо распад те земље коју звезде „прашке школе“ нису дисидентски нападале у својим филмовима, већ сетно нијансирале или умерено критиковале најчешће тек у салонском маниру (Марковићево „Специјално васпитање“ је можда и најконзистентнија и најозбиљнија социјална критика тог друштва урађена у шокантном неореалистичном тону), он осећа као једну од великих историјских трагедија. Отуд, можда, порив да у сутон каријере дебитује као позоришни писац и да пре неколико година постави на позорници Београдског драмског позоришта „Фалсификатора“. Представу у којој се вратио у „опуштене комунистичке године“ СФР Југославије, крајем шездесетих прошлог века, и да наводно истиниту причу претвори у трагикомедију и црнохуморни трактат на рачун лажи у којима смо, како сугерише, онда живели. А онда се окренуо и великом платну.
[restrictedarea]
У оба случаја, међутим, прича о директору школе у некој босанској забити који је годинама издавао лажне дипломе сматрајући то својом изузетно важном алтруистичком мисијом, невешто је испостављена као парадигмична потпора идеји да је читав наш живот у тој земљи био фалсификат, шарена лажа, балон од сапунице. Прича је, додуше, препуна потенцијала да подржи добар филм, али је њен развој, посебно овај окренут великом екрану, углавном остао дводимензионалан, празан и недовољно филмски речит. Хумор је ту, па и онај нешто сивљих нијанси, али су мањкавости и то највише оне изражене у конструкцији сценарија, озбиљно оштетиле коначан утисак. Гледате га непрестано очекујући да се нешто важно деси, да осетите сву дубину његове поруке и значај одлуке да се данас, две деценије и безброј истинских филмских година које нам је живот у међувремену од коначног нестанка те земље приредио, ипак и баш исприча ова прича. Али, свега тога важног нема. Поента изостаје. Чека нас само неуверљиво одрађена тема и утисак да је њена суштина површно дотакнута, а и да се у међувремену озбиљно убајатила. Ни Марковић, као нити било ко други од његових колега, који иначе као папагаји сви углас стално говоре о тешком времену које и даље пролазимо, чак и у овим годинама од када смо коначно ослобођени од свих комунистичких назадности, ограничења и промашаја, немају потребе да се окрену најближој историји и њеним капиталистичким пљачкашким иконама чије је штеточинство ојадило све нас, укљућујући и њихову браншу, подробније и за свако време непоправљиво, него било ко пре њих. Скакавци и даље прождиру наше године, само сада у име других идеала. А та суштинска трагедија ове земље није инспиративна ни за једног српског синеасту. И то је нешто што је занимљивије од свих њихових филмова заједно. У негативном смислу, међутим.
Шутирање мртваца „Фалсификатор“, иако безбедно враћен у велику Југославију, ону Титову, шутира мртваца и то без потребе. Изостаје и промућурна критика друштва, историје макар, социополитички став противника социјалистичким идејама који би био тако конкретан и артикулисан да би у некој полемици можда био радо прихваћен чак и од противника. Остала је само делимично духовита шарада коју је довољно гледати, попут јефтиног холивудског филма, без ангажмана сивих ћелија. Најважније, изгледа, за Марковића је да је свог главног јунака, фалсификатора, приказао као трагичну личност и то не зато што је одлучио да се бави нечасним и противзаконитим радњама, због чега доспева у затвор, већ зато што је он наводно парадигма лажног друштва у којем је све заправо фалсификат. Колико би се њих данас, укључујући и Марковића, сада одмах вратило у ту наводно лажну земљу? Односно да ли би ико, осим демократских дерача наших кожа и такозваних тајкуна, уопште остао у овој данашњој расклиматаној и разваљеној композицији која као омамљена глупаво јури у нешто од чега сви други једва чекају да побегну? И, зашто баш нико о том, истинском, провизоријуму у којем савремени становници морају да трпе живот у „новој“ Србији, не снима филмове? А да ли је „Фалсификатор“ фалсификат историје и недорасли, сапунасти, политички коментар управо за такве коментаре као рођеног српског синеасте, скоро да и није дилема. Одговор скаче у очи већ после првих кадрова.
[/restrictedarea]
Pričati /i pisati/ o ne slobodi u Titovo vreme je nepošteno, pogotovo za one koji su tu neslobodu živeli bezbrižno i mladalački. Da li postoji društvo /poredak/ bez slabosti i anomalija? NE! Pogotovo ako su one podredjene vrlinama i kvalitetu istog. Licemerno je ismevati i odricati se socijalizma na ovim prostorima kad smo ga živeli “punim plućima”. Jel mislite da nije bilo nezadovoljne /intelektualne/ elite na “prosperitetnom” zapadu? Pokondireni evropejci i snobovi se stide svog porekla i u svojoj malogradjanštini su spremni da budu “natrćeni” do kraja, kako bi dokazali da ne pripadaju tamo gde pripadaju. A zahtevi su – natrćite se još malo, još…. nema stajanja! Ustvari, kome se ja to obraćam!?