Divna Ljubojević: Propoved utkana u pesmu

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije N. Babić

U Srbiji duhovna muzika se naziva, prosto pežorativno, crkvenom, sa ukusom nekog memljivog voska stare crkve, bez ideje da je ta muzika živela pre bilo koje današnje, koju nazivamo umetničkom ili klasičnom

Divna Ljubojević već više od dve decenije sa svojim horom „Melόdi“ nastupa u najprestižnijim koncertnim dvoranama sveta, promovišući pravoslavnu duhovnu muziku i klasičnu. Do sada je održala oko 500 koncerata, ostavljajući bez daha publiku najrazličitijeg senzibiliteta, kao i najzahtevnije kritičare. Ostali su zapamćeni međunarodni projekti sa solistima iz Velike Britanije, sa solistima Bazelske opere, kao i premijerna izvođenja vokalno-instrumentalnih dela. Pred zakazani koncert u Centru „Sava“ 25. aprila, u razgovoru za „Pečat“ Divna Ljubojević objašnjava da duhovna muzika ima dva života, i oba su jednako zanimljiva i korisna! „Jedan, zato što službu čini prihvatljivom i pitkom, kako ljudima koji su redovno na službama, tako i ljudima koji su prvi put u crkvi. Drugi, zato što ljude na koncertima inspiriše na razgovor sa sobom…“

Koliko je koncertno izvođenje duhovne muzike zastupljeno u Srbiji?
U nekom trenutku, početkom devedesetih godina, na muzičkoj sceni Srbije duhovna muzika je dobila na značaju koji je izgubila tokom prethodnog višedecenijskog i planskog isterivanja vere, tradicije, kulture, porodice i drugih pravih vrednosti iz Srbije. Dakle, tih godina, duhovna muzika je vraćena na repertoar pevačkih društava, i onih čija je dotadašnja delatnost bila predstavljanje Jugoslovenskog folklora, kao i horske muzike drugih tradicija. A pevačka društva, vezana za crkvu, konačno su izašla na koncertne scene! Ovaj krešendo, zaustavlja pojava prilagođene etno muzike, stvorene da se svidi i zameni izvorne oblike naše muzičke tradicije – duhovnu i narodnu, neuporedive estetike.

[restrictedarea]

Koji put je morala da prođe duhovna muzika da bi od bogoslužbene postala klasična, moderna?
Ona je oduvek klasična, jer je prva! Taj stav ima zapadna kultura, jer Mocartov „Rekvijem“ naziva klasičnom muzikom, kao i Betovenovu „Misu Solemnis“, Bahove „Pasije“, a gregorijansko pojanje spade u staru muziku, bas, kao i muzika renesanse! Rusija je u „Svenoćnom bdenju“ i „Liturgiji“ Rahmanjinova videla klasičnu muziku… Dakle, samo se kod nas u Srbiji duhovna muzika naziva, prosto pežorativno, crkvenom, sa ukusom nekog memljivog voska stare crkve, bez ideje da je ta muzika živela pre bilo koje današnje, koju nazivamo umetničkom ili klasičnom. Čak ni pojava prvih školovanih muzičara u Srbiji, Kornelija Stankovića i Mokranjca, koji su za našu duhovnu muziku uradili isto što i Palestrina, Bah, Mocart i drugi za zapadnu, današnjim izgubljenim Srbima, čak i muzički obrazovanima i opredeljenima, ne govori koliko se zabludilo u tom odnosu.

Da li ova muzika na koncertima gubi onu duhovnu dimenziju koju daje izvođenje u crkvi?
Upravo suprotno. Opitno dokazano, što se mene tiče! Zašto, pitala sam se? Svi smo skloni tome da naviknemo na dobre i lepe stvari, uvek i na svakom mestu! Ljudi koji su stalno na liturgijama i slušaju lepo pojanje, prosto zaborave na prvi put kada su se susreli sa njim, i na tadašnji utisak i pomoć koju su od tog pevanja imali! Malo ko se seti da se svakog jutra, kada se probudi, resetuje, jer moglo je biti da ne otvori oči, pa da počne ispočetka život i da sve gleda opet kao nešto novo, kao šansu da bude bolji, kao vaskrs starog (jučerašnjeg) čoveka! Pa u tom smislu da svaki put kada čuje pojanje na liturgiji zahvali na tom daru. Koncerti ostavljaju duži i dublji trag, sada vidim – logično, jer nisu česti i na njih dolaze ljudi koji žele da čuju nešto nesvakidašnje, i da se napoje na izvoru koji im nije ispred kuće.

Kome je namenjena vaša muzika? Da li ljudi koji ne žive liturgijskim životom mogu da prate i osete svu veličinu duhovne muzike?
Prednost muzike u odnosu na ostale vidove umetničke komunikacije je ogromna! Muzika, pa ostali! Dakle, ta muzika je za sve, ali apsolutno sve obuhvata, i nacije, generacije, polove, profesije, stanja duha i duše, ne postoji nešto univerzalnije! Dozvolićete ovo nadahnuće.

Stekli ste zvanje pravoslavnog misionara. Šta danas, u savremenom svetu, znači pravoslavno misionarenje?
Zamislite koliko je savremeni svet izvitoperen kada srce njegove muzičke tradicije nosi pečat misionarstva!
Što god značila ova formulacija, izvesno je da pravoslavna duhovna muzika ima neku neodoljivu toplinu… A dobro izvođenje je bonus! „Melόdi“ i ja je izgleda tako dobro izvodimo, da smo dobili ovu prestižnu titulu misionara. Naše misionarenje je čak i nagrađeno, i to „Ordenom Počajevske ikone Majke Božje“, ali ne u matičnoj nam zemlji, nego u Ukrajini!? Orden sam dobila za: „Širenje pravoslavlja pojanjem.“ Ima li veće sreće od saznanja da ste „ulovili“ duše u dobru mrežu!

Da li pravoslavna duhovna muzika može da zauzme ono mesto i prostor koji na Zapadu pripada duhovnoj muzici?
Lepo pitanje za kratak odgovor. Preduslov za ovaj status je da je svi mi prepoznamo i prihvatimo kao svoju, kao vrednu i kao izvor, bezrezervno. Nije lako, ali je moguće!

Vaša druga vokacija je dirigovanje. Da li je ono manje zahtevno od pevanja ili tek zajedno čine celinu?
U mom slučaju, jedno ne ide bez drugog!

Zaštitni znak pravoslavne muzike

Koncerti, pevanje na bogosluženjima, pedagoški rad i ukupno 18 muzičkih izdanja, od kojih je osam objavljeno u zemlji, a čak 10 u inostranstvu, svrstavaju Divnu u red najvećih misionara srpske, ali i vizantijske, i uopšte pravoslavne kulturne baštine. Za svoj rad Divna i „Melόdi“ dobijali su brojna priznanja, od nagrade „Vojislav Ilić“ „Melόdima“ kao najboljem horu na Međunarodnom festivalu „Horovi među freskama“ (2000), do „Ordena Počajevske ikone Majke Božje“ kojim je Divnu odlikovao poglavar Ukrajinske pravoslavne crkve Mitropolit Vladimir „za propoved Pravoslavlja pojanjem“ (2010). Takođe, vodeći francuski magazin za klasičnu muziku „Le Mond De la Musique“ dodelio je njenom muzičkom disku „Lumieres Du Chant Byzantin“ najvišu moguću ocenu (pet zvezdica).

[/restrictedarea]