Da li je Vagner bio levičar?

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Dvestota godišnjica od rođenja Riharda Vagnera pružila je povod za oživljavanje kontroverzi o političkim ubeđenjima umetnika i njegovom antisemitizmu, koji je, navodno, poslužio kao inspiracija – nacistima

Može li muzika uopšte podsticati na zlo: dvestota godišnjica od rođenja Riharda Vagnera pružila je povod za oživljavanje kontroverzi o njegovom antisemitizmu, koji je, navodno, poslužio kao inspiracija – nacistima.
Pod jačom svetlošću i senke bivaju veće.
To biva očigledno ovih dana u slučaju jednog od najvećih, ne samo nemačkih kompozitora, Riharda Vagnera. Njegova intrigantna ličnost i grandiozno muzičko delo našli su se, ovoga puta s posebnim razlogom, pod reflektorima javnosti: navršava se dvesta godina od njegovog rođenja (22. maj 1813, Lajpcig) i sto trideset godina od njegove smrti (13. februar 1883, Venecija).
Pod snažnim snopom njihove svetlosti iznova izrastaju zaista gigantske razmere nesporne Vagnerove muzičke genijalnosti, ali bivaju uočljivije i senke njegovog, u jednom času, spornog javnog angažmana.
To je senka u kojoj se spajaju muzika i holokaust, najlepše što su ljudi stvorili i najgore što su počinili, primećuje Dirk Kurbjuvajt, novinar„Špigla“, koji je „potrošio“ nekoliko meseci istraživačkog rada posvećenog „mahnitom geniju“ povodom velikog jubileja. Neizreciva lepota i pakao.
Kao u slučaju jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka Martina Hajdegera, čije, takođe, grandiozno delo, pretočeno u hiljade stranica, pritiska teška, gotovo neotklonjiva senka jednog prigodnog tekstića od nepunih deset strana, tako se dogodilo i s Rihardom Vagnerom: prati ga prokletstvo reči ispisanih i publikovanih (još) polovinom devetnaestog veka.

Vagner i Hajdeger U oba slučaja presudnu ulogu su odigrali nacisti i njihova, ideološka i politička, instrumentalizacija dvojice velikana. S jednom razlikom: do današnjeg dana se održava, iznova pothranjivana fama da je Vagner bio velika inspiracija nacista i gotovo inspirator holokausta (!) – Gebels: od Vagnera smo naučili šta su Jevreji – a da su Hajdegera inspirisali nacisti.
U slučaju Hajdegera, radilo se o jednom zaista gotovo bizarnom tekstu, izgovorenom prilikom preuzimanja rektorske dužnosti na Univerzitetu u Frajburgu, i njegovom nesrećnom izletu u politiku, u okolnostima – 1933, dolazak nacista na vlast – kojima, priznaju njegovi kritičari, filozof „nije bio dorastao“.
Pamfletski tekst Riharda Vagnera iz (pra)davne 1850. godine, potpisan, inače, pseudonimom (K. Slobodoumni), „Jevrejstvo u muzici“, bio bi, iako nesporno antisemitski po duhu i sadržaju, zaboravljen, kao i toliki drugi sa sličnim, mračnim pobudama i porivima, da nacisti nisu s njega skinuli prašinu i prigrabili impresivno Vagnerovo delo.
Tome su, istina, kumovali i njegovi naslednici: Vagnerov klan se, kad su došli na vlast, opredelio za naciste. Neki od njih su to učinili i znatno ranije. U tome je prednjačila Vinifred Vagner, Vagnerova snaha. Ona je, tada još nepoznatog Adolfa Hitlera, dvadesetih godina minulog veka, pozivala u Bajrojt, na čuvene muzičke svečanosti, na kojima se isključivo izvode Vagnerove opere, koje i danas magnetski privlače ljubitelje njegove muzike: na kartu se čeka godinama. Opremala ga je kad se, zbog „Majn kampfa“, našao na robiji raznim potrepštinama i poklonima, i bivala potom oduševljeni domaćin fireru, u vili Vagnerovih na Zelenom brdu.
Tu vezu, punu egzaltacija, s jedne i s druge strane (Hitler se oduševljavao Vagnerovom muzikom, posebno „Majstorima pevačima“ i „Prstenom Nibelunga“, hvaleći se da je prva opera koju je video i čuo, još kao dečak, bio Vagnerov „Leongrin“), „posebno drastično“(„Špigl“) opisao je novinar Joahim Keler u knjizi „Vagnerov Hitler – profet i njegov izvršilac“, koja je objavljena 1997. godine.

[restrictedarea]

 

Jevrejstvo i muzika Keler je na pet stotina strana predstavio Hitlera kao Vagnerovo (političko i ideološko) čedo. Nije se, pri tom, zadržao samo na analizi već spomenutog pamfleta, „Jevrejstvo u muzici“, u kojem je Vagner zaista s gnušanjem govorio posebno o dvojici kompozitora jevrejskog porekla, Feliksu Mendelsonu i Đakomu Majerberu, zahtevajući da se iz „nemačke muzike“ odstrani „jevrejski uticaj“.Tvrdio je da se Vagnerova, navodno, neskrivena mržnja prema Jevrejima ispoljava i u njegovim operama, posebno u „Zigfridu“ i „Persifalu“, gde je autor ove knjige čak otkrio„podložak“ za kasniju, nacističku i zloslutnu rasnu, i rasističku doktrinu.
Nacističko vreme se nametnulo tako kao drastična prepreka nemačkom sećanju na lepotu Vagnerovog muzičkog dela i tu „vizuru“ je očigledno vraški teško otkloniti i prenebregnuti. Minulih dana otvorena je neobična izložba pod nazivom „Nemi glasovi“. Uz spomenik velikom kompozitoru postavljene su sive ploče sa crno-belim fotografijama i biografijama muzičara Jevreja koji su, kao dirigenti ili izvođači, učestvovali na muzičkim svečanostima u Bajrojtu i potom, na sopstvenoj koži, iskusili nacistička zlodela. Doskora se računalo da je reč o dvojici muzičara. Istraživanja su, međutim, pokazala, otkriva kustos ove izložbe Hans Her, da je njih dvanaest izgubilo život u koncentracionim logorima. On tvrdi da je Rihard Vagner, ne samo u onom famoznom pamfletu „Jevrejstvo u muzici“, nego i u stavovima koje je javno izražavao poslednjih godina svog života, bio „radikalni antisemit“. Tvrdi da je veliki muzičar čak zagovarao izbacivanje svih Jevreja iz zemlje još 1876. godine.

Prijateljstvo s Bakunjinom Jedan od onih koji se u Nemačkoj otvoreno i odlučno protive „žigosanju Vagnera“ je politikolog Udo Bermbah. Kaže da je, već spomenuti autor knjige o „Vagnerovom Hitleru“, Joahim Keler, „preterao“. Niti je, kaže, Hitler Vagnerovo „čedo“, niti je Vagner nacionalist i – desničar. Naprotiv. Tvrdi da je veliki muzičar bio levičar. U revolucionarnim previranjima koja su 1848. zahvatila i Nemačku, borio se za „slobodu i demokratiju“. Učestvovao je i u ustanku u Drezdenu, u maju 1849, protiv saksonskog kralja. Pisao je letke, prenosio i pravio ručne granate, drugovao s ruskim anarhistom Bakunjinom. Kad je ustanak ugušen, morao je da beži u Švajcarsku. Živeo je u Cirihu, u izgnanstvu, sve do 1858. godine.
Vagnerove opere se izvode na scenama širom sveta. Nema ih u Izraelu. I tamo, međutim, među Jevrejima, ima onih koje oduševljava njegova muzika, snažnih zanosa i egzaltacija. Jednog od njih predstavio je i „Špigl“: Džonatan Livni. Ne krije da je opčinjen Vagnerovom muzikom. I da je često u Bajrojtu. Njegov otac je živeo u Nemačkoj. Rano je, tridesetih godina naslutio nesreću. Iselio se, jedini iz familije, u Paletinu. Svi ostali su umoreni u gasnim komorama. „Bog je umro u Aušvicu“, konstatuje Džonatan.
Novinarima „Špigla“ je ispričao kako je njegov otac iz Nemačke poneo i nekoliko gramofonskih ploča. Među njima i onu Vagnerovu, s„Majstorima pevačima iz Nirnberga“. I otac je, dakle, voleo njegovu muziku. Sin po svetu juri za „Nibelunzima“: gledao je najznačajnije Vagnerovo delo „Prsten Nibelunga“ – izvođenje ove četvordelne opere u Bajrojtu traje punih šesnaest sati! – u Torontu, San Francisku, Strasburu, Berlinu, Parizu, Sidneju, Londonu, Milanu, Beču i Los Anđelesu.

Vagnera nema u Izraelu Livi je dva puta pokušao s izvođenjem Vagnera u Izraelu. Iako to zvanično nije zabranjeno, oba puta je doživeo neuspeh. Tom njegovom neuspehu je, dobrim delom, „kumovao“ zemljak Noah Kliger. Njemu je sada osamdeset šest godina. Preživeo je Aušvic. On se grčevito bori protiv izvođenja Vagnerovih dela u Izraelu. Ne (samo) zbog toga što je antisemit. Bio bi, u tom kontekstu, i protiv Riharda Štrausa, a nije. Za Kligera je Vagner „više od antisemita“: on je, tvrdi, hteo da uništi sve Jevreje!
Kao dokaz za to spominje pismo tadašnje Vagnerove supruge Kozime (inače vanbračne kćeri Franca Lista) mužu, u kojem ga obaveštava o nekom požaru u bečkom pozorištu. Vagner je (navodno) odgovorio: trebalo bi sve Jevreje spaliti prilikom izvođenja „Natana“.
Mnogo je onih, i izvan Nemačke, koji pokušavaju da Riharda Vagnera odbrane od teških optužbi i da ga odvoje od (potonjih) nacista i njihovih zločina. I kad prihvataju tezu o njegovom antisemitizmu, tvrde da nikad nije ispoljavao neposrednu mržnju prema Jevrejima.

Provokativna biografija I bez, žučnih i žustrih, sporenja o onome što je izvan muzičkog stvaranja nespornog genija, Vagnerova ličnost, i njegov burni životopis, pružaju dosta intrigantnog štofa za veliki roman i dramu. Obožavali su ga stvaraoci i intelektualci „prvog reda“, među njima jedan Fridrih Niče (u kasnijim godinama njihov odnos se osetno hladio, kad je, po Ničeu, Vagner otišao (pre)daleko i pao „pred hrišćanski krst“), takođe čuveni kompozitor Franc List (gotovo do raskida njihovog prijateljstva došlo je kad je Vagner preoteo Listovu kći Kozimu od njenog supruga, velikog dirigenta Hansa fon Bilova), kraljevi, među kojima engleska kraljica Viktorija i, ekscentrični bavarski kralj Ludvig Drugi.
Bavarac je bio toliko oduševljen Vagnerom da je njegovu, inače, rasipničku prirodu, uvek u dugovima, bespogovorno zasipao novcem. Kralj je finansirao izgradnju opere u Bajrojtu, po Vagnerovoj želji (na njegovu ideju orkestar je prvi put spušten u „tunel“ kako bi gledaoci mogli da se usredsrede na izvođenje same opere) i vile na Zelenom brdu koju je nazvao „Spokoj (smiraj) od ludila“.

[/restrictedarea]