Brauderov spisak

za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Moskva je odgovorila istom merom Vašingtonu na usvajanje spiska kojim se sankcioniše 18 ruskih državljana, ali se postavlja pitanje – zašto su pre advokata Sergeja Magnitskog umrli njegovi saradnici?

Dugo najavljivani „rat spiskova“ između Vašingtona i Moskve je počeo. Najpre su Amerikanci, prošlog petka, objavili „spisak Magnitskog“ na kojem se nalaze imena 18 ruskih državljana, uglavnom bivših i sadašnjih državnih činovnika, kojima će da bude zabranjen ulaz na teritoriju SAD-a i zamrznuta finansijska sredstva, ako ih imaju u američkim bankama. Samo dan kasnije, u subotu, 13. aprila, Rusija je odgovorila simetrično, i na svoj „spisak Gvantanamo“ uvrstila takođe 18 Amerikanaca, prema kojima će primeniti identične mere. S obzirom na to da se na oba spiska nalaze imena široj javnosti uglavnom potpuno nepoznatih ljudi, i da je malo verovatno da neko od njih poseduje imovinu ili želi da putuje u SAD, odnosno Rusiju, postavlja se pitanje – kakva je uopšte svrha ovakvih zakona i spiskova? I zašto se najviši državni organi obe zemlje, a posebno SAD-a, već mesecima bave ovom temom? Da li postoje, i kakvi, široj javnosti manje vidljivi procesi, gde su moskovski pravnik Sergej Magnitski i njegova tragična smrt samo vrh ledenog brega? I, kakva je u svemu tome uloga misterioznog vlasnika investicionog fonda „Hermitedž kapital“, britanskog državljanina Vilijema Braudera, za koga je Magnitski radio?

RAT SPISKOVIMA Na američkom spisku, koji je obelodanilo Ministarstvo finansija SAD-a, zbog navodne umešanosti u smrt Magnitskog upisana su sledeća imena: bivši istražitelj Istražnog odeljenja Pavel Karpov (koji je istraživao utaju poreza Magnitskog), stariji savetnik Ministarstva pravde Oleg Logunov, bivši načelnik moskovskog zatvora „Butirka“ (u kojem je Magnitski „ležao“ skoro godinu dana) Dmitrij Komnov, sudije moskovskog Tverskog suda (koji je vodio proces) Aleksej Krivoručko, Sergej Podoprigorov, Jelena Stašina i Svetlana Uhnaljova; šefovi moskovskih poreskih inspekcija Olga Stepanova i Jelena Himina, zamenik šefa Uprave za borbu protiv poreskog kriminala Artjom Kuznjecov, zamenik šefa Uprave za nadzor za rasvetljavanje posebno važnih dela Generalnog tužilaštva RF Andrej Pečogin, načelnik moskovskog zatvora „Matroskaja tišina“ (u čijoj bolnici je Magnitski preminuo pod čudnim okolnostima 16. novembra 2009. godine) Ivan Prokopenko, istražitelj Oleg Siljčenko, pripadnici MUP RF Dmitrij Tolčinski i Aleksej Droganov, zamenik načelnika odeljenja Istražnog komiteta pri MUP RF Natalija Vinogradova, pripadnik puka Uprave za obezbeđenje privatne imovine MUP-a Čečenije Leča Bogatirjov i biznismen Kazbek Dukuzov.

[restrictedarea] Rusi su odgovorili istom merom. MIP RF objavio je već sledećeg dana spisak od 18 Amerikanaca kojima se zabranjuje ulazak u Rusiju. Kako saopštava MIP, na ruskom spisku su imena lica odgovornih za mučenja u specijalnom logoru „Gvantanamo“ na Kubi, kao i osobe umešane u kršenja prava i sloboda ruskih državljana u inostranstvu. A portparol MIP-a Aleksandar Lukaševič tim povodom je izjavio: „Sa žaljenjem konstatujemo da je američka strana, sledeći stavove iz apsurdnog ‚Zakona Magnitskog‘, objavila imena građana Rusije protiv kojih se uvode vizne i finansijske sankcije. Naša principijelna ocena ovog neprijateljskog koraka dobro je poznata – pod pritiskom rusofobski nastrojenih članova Kongresa SAD-a nanesen je snažan udarac bilateralnim odnosima i uzajamnom poverenju. Rat spiskovima nije naš izbor, ali mi nemamo prava da ne odgovorimo na otvorenu ucenu. Vreme je već da političari u Vašingtonu shvate da je, sa takvom zemljom kakva je Rusija, besperspektivno graditi odnose u duhu mentorstva i otvorenog diktata.“
Na ruskoj listi su američki državljani: šef Kabineta (2005-2008) potpredsednika SAD-a Dika Čejnija Dejvid Edington, pravni savetnik Ministarstva pravde Džon Ju, komandant baze Ratne mornarice SAD-a u Gvantanamu (2002-2003) Džefri Miler, komandant ove baze u periodu 2010-2012 Džefri Harbison, sudija okružnog suda južnog okruga države Njujork Džed Rekof, federalni tužilac južnog okruga države Njujork Pritinder Bharara, bivši federalni tužilac južnog okruga države Njujork Majkl Garsija, zamenici federalnog tužioca južnog okruga države Njujork Brenden Mekgvajer, Endžen Sahni, Kristijan Everdel i Džena Debs; istražitelji Kristofer Levin i Majkl Rozensaft, stariji specijalni agenti Uprave za suzbijanje droge Luis Milione i Sem Gaje, specijalni agenti Uprave za suzbijanje droge Robert Zaharijasevič i Derek Odni, kao i agent FBI Gregori Kolmen. Iz sastava ovog spiska vidi se da su Rusi vodili računa o reciprocitetu, ne samo po broju, već i po funkcijama sankcionisanih lica.

„HERMITEDŽ“ PREVARA Zvanično, sve je započelo 2007, kada su ruski državni organi pokrenuli proveru britanskog investicionog fonda „Hermitedž kapital“, pod sumnjom za utaju poreza. A završilo se 2009, kada je finansijski oditor „Hermitedž kapitala“ Sergej Magnitski umro u zatvorskoj bolnici zbog, kako je saopšteno, „srčane insuficijencije“. Prema tvrdnjama „branitelja ljudskih prava“, Magnitski je uhapšen kada je otkrio proneveru iz državnog budžeta u iznosu od 5,4 milijardi rubalja. Magnitski je tvrdio da je organizovana grupa policajaca i državnih činovnika – od kojih su mnogi sada na američkom spisku – zloupotrebom službenog položaja zaplenila pečate i osnivačka dokumenta firme pod kontrolom „Hermitedža“. A zatim firmu preregistrovala i izvršila povraćaj poreza u iznosu od 5,4 milijarde rubalja, odnosno 230 miliona dolara, za koliko je oštećen budžet Rusije. Na čelu te grupe, kako tvrdi vlasnik „Hermitedža“ Vilijem Brauder, bio je Pavel Karpov, prvoplasirani na „spisku Magnitskog“. Zbog ove tvrdnje, inače, Karpov je tužio Braudera pred londonskim sudom.
Za zapadno javno mnjenje ova priča „pije vodu“, tim pre što se savršeno uklapa u brižljivo negovane stereotipe o ruskoj korupciji, „dobrim i lošim momcima“. Međutim, kada se klupko malo više odmota, naziru se znatno šire dimenzije ovog slučaja. Vašington „savetuje“ Rusiji da sprovede detaljnu istragu „slučaja Magnitski“, ali to zvuči prilično cinično, jer se ta istraga neprekidno vodi, doduše na način koji Amerikancima nimalo ne prija. U okviru ove istrage smenjeno je nekoliko ruskih funkcionera iz sektora za izvršenje zavodskih sankcija, ali Rusija odbija optužbe zapadnih institucija za ljudska prava koje tvrde da je Magnitski zapravo „ubijen od batina“. Sudsko procesuiranje „slučaja Magnitski“ ne samo što se nije završilo, već se ono tek zahuktava, što je zasmetalo i nekadašnjem nalogodavcu Magnitskog, Vilijemu Brauderu – koji se buni po zapadnim medijima (londonski „Tajms“) kako „čak ni u najgorim vremenima staljinističkih represija nisu sudili mrtvacima“. Tu je Britanac u pravu, jer ni sada ne sude Magnitskom, već lično Brauderu.
Ovaj slučaj je u svom komentaru na državnoj televiziji, pre nekoliko nedelja, detaljno analizirao poznati ruski novinar Mihail Leontjev. Kada se cela priča sagleda iz tog ugla, stvari postaju bar malo jasnije – a posebno da Magnitski nije bio nikakva „nevina ovčica“, već važan igrač u službi mnogo opasnijeg Braudera. Vilijam Brauder je unuk Erla Braudera, šefa Komunističke partije SAD-a iz Staljinovog vremena. Istina, Brauder je 1945. pokušao da raspusti KP SAD, a zatim svedočio protiv svojih drugova pred Komisijom senatora Džozefa Mekartija, zbog koje su mnogim Amerikancima oduzeta građanska prava. I Vilijem je pošao dedinim stopama. Početkom devedesetih godina dolazi u Rusiju, među stotinama zapadnih agenata koji su jeftino kupovali obescenjena velika ruska preduzeća. Zajedno sa brazilsko-libanskim jevrejskim bankarom Edmondom Safrom 1996. osniva „Hermitedž kapital“ i počinje da kupuje akcije najvećih ruskih kompanija, kao što su „Surgutnjeftgaz“, „Sidanko“, „Transnjeft“, „Sberbank“, RAO EES (ruska elektroprivreda)… Kako se i sam Brauder hvalio, uskoro je postao treći najveći investicioni fond u Rusiji, sa obimom investicija od 4,5 milijardi dolara. Da li su tačne tvrdnje da su Brauder i Safra, preko Safrine švajcarske banke „Republic National Bank of New York“ i tadašnjeg zamenika ministra finansija Mihaila Kasjanova (a kasnijeg premijera), 1998. preusmerili kredit MMF-a Rusiji u iznosu od 4,7 milijardi dolara i da taj novac nikada nije stigao do ruskog budžeta? Da li su to „Brauderove milijarde“?
Njegov glavni cilj bio je „Gazprom“, odnosno kupovina akcija ruskog giganta u interesu stranih naručilaca. To i jeste šema koja najviše interesuje ruske istražne organe. S obzirom na to da je „Gazprom“ tada bio drastično obescenjen, strancima je bilo zabranjeno da kupuju njegove akcije. Uloga Braudera i njegovih saučesnika bila je da firme koje osnivaju stranci predstavljaju kao ruske, i preko njih kupuju deonice „Gazproma“. Upravo za takve šeme neophodni su bili ljudi poput Magnitskog. Razmere ove prevare postaju jasnije ako se zna da je današnja tržišna vrednost „Gazproma“ između 150 i 200 milijardi dolara! Koliko je u tome Brauder uspeo, svedoči i to što je ušao i u Savet direktora „Gazproma“, dobijajući pristup strateškim informacijama. I to mu je bilo malo, pa je zahtevao da „Gazprom“ naglo poveća cene gasa za stanovništvo, što je tada bila možda i jedina poluga države za održavanje socijalnog mira. U isto vreme, pod misterioznim okolnostima, u podmetnutom požaru 1999. gine njegov partner Safra, pa Brauder postaje jedini vlasnik „Hermitedža“.

OPASNI BRAUDER Sa dolaskom Vladimira Putina, 2000. godine, Brauder gubi mesto u Savetu direktora „Gazproma“. Na njegovo mesto dolazi Boris Fjodorov, bivši ministar finansija (šef Odeljenja za inostrane kredite tada je bio upravo Mihail Kasjanov), i kasniji potpredsednik ruske vlade i šef Poreske službe RF, koji Braudera direktno proziva da je „lopov“. Od 2005, pošto je Putin najurio Kasjanova sa mesta premijera, Brauderu biva zabranjen ulazak u Rusiju, a od 2007. počinju istražne radnje protiv „Hermitedža“ zbog utaje poreza. Brauder rasprodaje aktive u Rusiji i prebacuje biznis na Bliski istok, istovremeno povlačeći iz Moskve svoje saradnike (svedoke i saučesnike) i članove njihovih porodica. Sve, osim jednog, Magnitskog. Kako tvrdi Leontjev – pravog autora svih Brauderovih mahinacija.
Advokat je uhapšen 24. novembra 2008, a posle nepunih godinu dana provedenih u pritvoru preminuo je zbog „srčane insuficijencije“, odnosno neadekvatnog lečenja, kako je pokazala istraga. Ali, nije on jedini Brauderov saradnik koga je zadesila takva sudbina. Oktobra 2007, kada su počele istrage nad „Hermitedžom“, od „srčane insuficijencije“ strada i izvesni Oktaj Gasanov, koji je bio zadužen da obezbedi Magnitskom neophodna dokumenta (uključujući i falsifikovana) za registraciju firmi. Na proleće 2008. zbog trovanja alkoholom otkazuje jetra Valerija Kuročkina, nominalnog vlasnika jedne od lažnih firmi iz sheme Magnitskog. U jesen iste godine, na jednom gradilištu doživljava srčani udar, pada sa velike visine i gine bankar Semjon Korobejnjikov. Prema nezvaničnoj verziji, upravo on i Magnitski izvršili su pomenuti povraćaj poreza od 5,4 milijardi rubalja, a bankarov zadatak bio je da taj novac opere i prebaci u inostranstvo. Odmah zatim, decembra 2008, od moždanog udara u Londonu strada i 50-godišnji Boris Fjodorov, koji je zamenio Braudera u Savetu direktora „Gazproma“ i koji je bio upoznat sa aferama misterioznog Britanca.
„Ko ste vi, mister Brauder? Čovek oko koga, kao muve, umiru svi koji su previše znali ili su jednostavno smetali?“, pita Leontjev u udarnom terminu ruskog nacionalnog dnevnika: „Britanski državljanin sposoban da natera Ameriku da usvoji antiruski zakon? Da li je sve to izvodljivo za jednog banalnog međunarodnog finansijskog avanturistu? Tajne službe tradicionalno koriste otrove. Savremeni preparati koji maskiraju svoje dejstvo nenasilnim uzrocima smrti – infarkt, moždani udar itd – ubijaju nekoliko dana posle primene, kada je hemijska supstanca već izbačena iz organizma. Konkretno, u specijalnim službama SAD-a je popularan saksitoksin, otrov koji se dobija od morskih mekušaca, čiji se tragovi ne otkrivaju nikakvom hemijskom ekspertizom. Niko i nikad nije uspeo da otkrije tragove takvih specijalnih preparata. Međutim, sasvim je realno pronaći tragove kriminala pod debelim slojem političke demagogije. To jest, ne postoji nikakav sudski proces ‚pokojnika Magnitskog‘. Ali, postoji proces sasvim živog Braudera, i postoji ‚Brauderov spisak‘. A na njemu su sve sami pokojnici.“
Sva ova pitanja apsolutno su sakrivena od svetske javnosti. Na površini je samo lik Sergeja Magnitskog i objašnjenje da je umro u ruskom zatvoru, kada je razotkrio „korupciju ruske policije“. Niko se, međutim, ne pita odakle Brauderu i Magnitskom investicioni fond od 4,5 milijardi dolara, i čiji je to novac? Kako je moguće da su oni godinama gotovo neometano kršili zakon, i ko ih je štitio? Da li su to isti oni koji su doneli zakon i spisak Magnitskog? I da li se uklapa u elementarnu logiku ideja da je Magnitski, koji je bio mozak svih tih operacija, najednom postao borac protiv korupcije svetskog glasa? Gde čak i gradonačelnik Londona Boris Džonson želi njegovim imenom da nazove jednu zgradu u britanskoj prestonici, kao što je već imaju Nelson Mendela i akademik Andrej Saharov. Pošto je o ovom „hrabrom advokatu“ već snimljen dokumentarni film, sledeće je na redu holivudsko ostvarenje o njegovoj herojskoj borbi protiv korupcije i Putina. Scenario je ispisan još pre nekoliko godina, kada je sačinjen i pravi „spisak Magnitskog“ – na čijem se čelu nalazi ruski predsednik.

[/restrictedarea]