April je … Znamo: surov mesec

Piše Vasa Pavković

Fatamorgane (pridruživanja) koje je društvo iz EU raspirivalo dvanaest proteklih godina, ponovo su iskrsle, a onda nestale, dokle i kako, videćemo. Ako bismo iz ove klopke izašli svesni da moramo da se organizujemo, da radimo, da se hitno modernizujemo i da imamo prijatelje u celom svetu – krenuli bismo ka boljem vremenu

Dolazak proleća

Kako tako, preko pljuskova i kišica, stiglo je proleće u prvoj dekadi aprila. Naglo je krenula trava, žbunje, šiblje, procvale su forzicije, magnolije, breskve, džanarike… Kao da priroda čini odlučan potez da sakrije sve ono što smo tokom zime bacali iz automobila duž puteva Srbije, svoje jedine zemlje. Kao da se stidi umesto nas, pa bi da zelenim osmehom sakrije haos javašluka…

Sa srcem za Tijanu

Neverovatno brzo i srećom blagovremeno sakupljen je povelik novac da bi mala Tijana mogla da otputuje u Hjuston na delikatnu operaciju srca. Hiljada anonimnih i znanih ljudi je učestvovalo u ovoj akciji, pokazujući da još imamo srca. Ispod te plemenite akcije kriju se, međutim, dva društvena fantoma.
Jedan, koji nas podseća da je pre mesec dana jedna mlada devojka umrla, jer smo bili spori i nezainteresovani. I drugi, još uticajniji, da država Srbija nikako ne preduzima organizovanu, ozakonjenu akciju u kojoj bi bolesnici sa problemima koje ne može da reši srpska hirurgija, sistemski bili slati u odgovarajuće svetske klinike. O trošku države, odnosno osiguranika.

[restrictedarea]

Ubica

U vreme kad je Srbija brinula o tzv. D-danu i dobijanju famoznog datuma, jedan čovek neverovatno pomračenog uma, pobio je u selu Velika Ivanča trinaest ljudi. „Očistio“ je, kako kažu meštani čitave porodice. Ubio je svoje prve komšije, među njima i dvogodišnjeg dečaka na majčinim grudima. Budući da je manijak u međuvremenu umro, verovatno nikada nećemo doznati šta je ovog nepomenika podstaklo da počini masakr. Veliko je pitanje da li će njegova teško ranjena supruga, koja je nekako preživela hice namenjene njoj, moći i smeti da otkrije deo istine o uzrocima tragedije. Namerno koristim glagol „smeti“ – jer ovakvi zločinci verovatno dolaze i u snove preživelih da bi nastavili započeto…

Insistiranje na gnusobi

U broju od subote naš tiražni dnevnik objavljuje pri dnu tzv. parne strane odluku Saveta za štampu po kojoj je prekršio Kodeks novinara u vezi s jednim zločinom u Vojvodini; a na naslovnici, ogromnim slovima, uz sliku sa sahrane u Velikoj Ivanči, plasira naslov „David sahranjen s plišanim medom“, ističući sasvim neprimereno delić ogromne tragedije. Zašto i kako je to moguće, verovatno se ne može objasniti.

Prođe D-dan

Nekoliko dana pre odluke srpske vlade u vezi (ne)potpisivanja ugovora sa kosovskim organima vlasti zapisao sam na „Fejsbuku“ da će čak iako ne bude dogovora, posle utorka doći sreda. Iznenada smo, međutim, i u zadnji čas doznali, da dan odluke nije utorak nego ponedeljak. Ali, iako se nađosmo u organizovanom cajtnotu, posle ponedeljka je osvanuo utorak, posle njega sreda, a dok zapisujem ove redove, već je subota… Čak se i vreme prolepšalo, a o datumu i ugovoru/dogovoru, potpisima, gđi Ešton itd. itsl. retko ko više govori. Fatamorgane (pridruživanja) koje je društvo iz EU raspirivalo dvanaest proteklih godina, ponovo su iskrsle, a onda nestale, dokle i kako, videćemo. Ako bismo iz ove klopke izašli svesni da moramo da se organizujemo, da radimo, da se hitno modernizujemo i da imamo prijatelje u celom svetu – krenuli bismo ka boljem vremenu.

„Kuća“ i „Farma“

Kao i hiljade naših TV gledalaca i ja povremeno bacim pogled prema Farmi ili Kući. U hijatu između nepredvidljivosti odnosa među učesnicima i režije situacija oba rijalitija privlače poglede ekscesima – realnim sukobima, manjim tučama, psovkama (od jutra do sutra) i hinjenim seksizmom. Velike prolećne kiše otežale su posao farmerima i ceo serijal približili žitkosti terena po kojem bauljaju neznani heroji. Opredelivši se za ekstravagantnije društvo i više „režije“, Veliki brat ove sezone ipak nije osvojio više gledalaca i njihovih emocija od „konkurencije“. Bilo-kako-bilo pokazuje se da će se „formati“ Farme i Kuće i dalje održavati na ovdašnjim televizijama s nacionalnom frekvencijom, bez obzira na bilo kakve obzire.

Anđelija i Jela

Jedna od najlepših edicija koje je „Službeni glasnik“ pokrenuo u proteklim godinama svakako je Sopstvena soba, namenjena knjigama naših i inostranih spisateljica koje su iz različitih razloga ostale u tami književne istorije. Izdvojio bih dve koje sam imao zadovoljstvo da čitam proteklih sedmica. Prva je Govor stvari Anđelije L. Lazarević, a druga Čežnje Jele Spiridonović Savić. Ukusno opremljene, ove za srpsku beletristiku nezaobilazne knjige, donose u prvom slučaju sabrane spise kćerke Laze K. Lazarevića, a u drugom izbor iz pesničkog dela i pripovedaka Jele Spiridonović Savić. Prvu je, inače, priredila Zorica Hadžić, a drugu Jovana Reba. U oba slučaja – uzorno. Kada sam pročitao delikatnu kolekciju Govor stvari, naklonio sam se i rekao: „Hvala Vam, Anđelija“; a kada sam pročitao Čežnje rekoh: „Hvala Vam, gđo Jelo.“ Jer: Palanka u planini, kratki roman Anđelije Lazarević nimalo ne ustupa Bespućima Veljka Milićevića, recimo, a najbolje pesme i priče Jele Spiridonović Savić mogu u svaku antologiju.

„Mali Nemo“

Nigde, čini se, kao u strip izdavaštvu tzv. privatne inicijative nisu donele više plodova. Od nekadašnjeg prirepka bogatih produkcija iz Novog Sada i Gornjeg Milanovca, privatni izdavači iz prestonice preobrazile su Beograd u nadmoćni centar produkcije stripa na Balkanu. Fantastičnu produkciju Darkvuda ostavljamo za drugi put, a sada napominjemo samo da je kuća Makondo krenula u objavljivanje klasika Mali Nemo u Zemlji Snova Vinzora Mekeja. Počev od samog početka, od 1905. godine, vlasnici Makonda nameravaju da kroz nekoliko tomova, u kolornom otisku predstave kapitalni Mekejev strip, star preko jednog veka. Svaka tabla, kao prikaz fantastičnog sna glavnog junaka, dečaka Nema, vizuelni je praznik secesijskog grafizma, a spona liričnosti i surealističkog humora, čini ovaj klasik temeljom celokupne devete umetnosti.

Bliži se maj

Dok smo se borili sa kišama, sa visokim vodostajima, sa D-danom i datumom, dok smo ostajali nemi zbog masakra u okolini Mladenovca i razmišljali kakve će biti posledice Deklaracije i Mitinga u Novom Sadu, april se usmerio prema maju, najlepšem mesecu u godini. Mnogo toga ćemo zaboraviti, kao što više ne znamo šta je aflatoksin od pre petnaest dana, ali će u svesti ostati neko rascvetano drvo kraj puta, usamljeno kao što je već lepota usamljena.

[/restrictedarea]