Uzdrmani temelji slike rata u SFRJ – Dramatična promena  kadra 

Piše Stefan Karganović

Da li neuobičajena količina novih podataka, koji se u poslednje vreme obelodanjuju pred imperijalnim sudovima, nagoveštava novu procenu događaja u vezi sa raspadom SFRJ i sukobima koji su usledili?

Lukavi engleski državnik, lord Akton, u vezi sa prodornošću istine jednom prilikom je rekao: „Istina će izaći na videlo onda kada ljudi koji su moćni više ne budu imali potrebu za njenim suzbijanjem.“ Iskustvo lorda Aktona u stvarima ovog sveta je nesporno, uključujući kompetentnost za odmeravanje kapaciteta istine da dođe do izražaja. U svetlu njegovih pronicljivih uvida i na osnovu sopstvenog posmatranja, pokušaćemo da odgovorimo na pitanje koje nam se postavlja sa najvišeg redakcijskog mesta ovog nedeljnika: da li neuobičajena količina novih podataka, koji se u poslednje vreme obelodanjuju pred imperijalnim sudovima, nagoveštava novu procenu događaja u vezi sa raspadom SFRJ i sukobima koji su usledili?

POUKA MARTIJEVOG SLUČAJA Suvišno je napominjati da se radi o izuzetno složenom pitanju. Značajne činjenice ponekad mogu izaći na videlo, ali druga je stvar da li će ostaviti trag ili će im učinak ipak ostati zanemarljiv. U drugu od te dve mogućnosti uverili smo se na primeru izveštaja švajcarskog parlamentarca Dika Martija u vezi sa gnusnim in vivo hirurškim operacijama na Kosovu. Stvari o kojima govori Marti uporedive su jedino sa radnjama notorne Jedinice 731 japanske armije u Mandžuriji, za vreme Drugog svetskog rata, koja je obavljala istovetne operacije nad živim ljudima, doduše ne u lukrativne nego čisto eksperimentalne svrhe. (Podrazumeva se, dok Martijev izveštaj prećutkuju, politički sponzori doktora Tačija jezive japanske eksperimente nad živim ljudima osuđuju bez rezerve i sa indignacijom, kao paradigmu jednog od najtežih oblika zločina protiv čovečnosti). Da li su činjenice koje je otkrio Dik Marti trajno uticale na moralnu i političku klimu evroatlantskog sveta? Sudeći po prisustvu eminentnog kosovskog hirurga na nedavnom ustoličenju rimskog pape, i po tome ko je – kako je naknadno merodavno objašnjeno – tokom ceremonije bio „protokolarno“ postavljen pored njega, odgovor očigledno glasi: Ne.
Još jedan poen u prilog opservaciji iskusnog engleskog politikologa lorda Aktona je treći od sedam nemačkih zahteva upućenih Srbiji u septembru prošle godine, čije ispunjenje predstavlja uslov za dobijanja Datuma. U tom Datumu, ne zaboravimo, sažeta je ukupna vizija srpske državne politike. Tačka tri glasi: „Pomirenje u regionu: ne treba da bude novih interpretacija istorije, na primer, u vezi sa genocidom u Srebrenici“. Po nonšalantnom načinu kako je postavljen ovaj uslov, reklo bi se, od 1995. do danas, da se gomilaju dokazi za genocid u Srebrenici i da to sada predstavlja naučno utvrđenu istorijsku činjenicu, koju bi jedino šarlatan mogao osporavati. Podrazumeva se, šarlatanskim državama nije mesto u Evropskoj uniji. Međutim, baš naprotiv, jeste tačno da se dokazi gomilaju, ali oni idu u prilog potpuno suprotnoj tezi. Danas je izvesnije nego što je bilo pre tri godine da je službena priča o Srebrenici bankrotska i neodrživa; pre tri godine, to je bilo izvesnije nego pet godina pre toga. Trend je pravolinijski. Za još nekoliko godina istraživanja, od službenog narativa neće ostati ni kamen na kamenu. Dakle, reč uopšte nije o proizvoljnom „tumačenju istorije“ već o urušavanju njene lažne, propagandne verzije. Međutim, i u ovom slučaju, pokušaj istine da dođe do reči podređen je u velikoj meri potrebama „moćnih ljudi“. Njih ne zanimaju činjenice i zato oni uporno insistiraju isključivo na politički upotrebljivim fikcijama. Nažalost, ovo je još jedna pobeda za weltanschauung lorda Aktona.
U svetlu tih, ne preterano ohrabrujućih, okvirnih stvarnosti, da reformulišemo pitanje: menja li se „klima“ zaista, i koliko?

[restrictedarea]

SLIKA U RASULU Mora se konstatovati da u poslednje vreme jeste došlo do nekih nesumnjivo značajnih pomaka. Da pođemo od Srebrenice, prema nedavnim presudama Haškog tribunala i Suda BiH u Sarajevu, dosadašnja statistička slika događaja nalazi se u potpunom rasulu. Na primer, u predmetu Tolimir, u prvostepenoj presudi izrečenoj prošle godine, broj pogubljenih u Srebrenici sa do tada standardnih 7.000 do 8.000 umanjen je na 4.930. U predmetu Kos, Sud BiH je odbacio donedavno neupitnu tvrdnju lažnog svedoka Haškog tužilaštva, Dražena Erdemovića, da je 16. jula 1995. na lokalitetu Pilica streljano 1.200 zarobljenika i utvrdio je cifru stidljivo navedenu kao „do 800“. Isto veće odbacilo je donedavno rutinsku kvalifikaciju genocida u odnosu na optuženog Kosa i njegove saizvršioce. Najzad je kristalno jasno da nijedan od ta dva suda nema pouzdanu metodologiju za utvrđivanje osnovnih činjenica.
I prilikom svedočenja u predmetu Karadžić, iskaz svedoka-saradnika Erdemovića ozbiljno je uzdrman po nizu ključnih tačaka. Ako bi se ograničili samo na to, ucenjivački zahtev nemačkih parlamentaraca Srbiji da se ne upušta ni u kakve rasprave ili „nove interpretacije istorije“, već da se lojalno i pokorno drži poljuljane službene verzije srebreničkih događaja, deluje krajnje drsko. Ako se tome doda iskonstruisani argumenat Tolimirovog veća u vezi sa „genocidom“ u obližnjoj Žepi, postavljen na vrlo tankoj osnovi, da su likvidirajući tri važne ličnosti iz lokalnog rukovodstva srpske snage navodno obezglavile zajednicu i lišile je sposobnosti daljnjeg preživljavanja, ova krajnje neprofesionalna analiza Haškog suda izrazito je bedna i smešna.
Istovremeno, na suđenju Radovanu Karadžiću na videlo su isplivali podaci koji za srpsku stranu nisu novi, ali su, sve donedavno, bili nepoznati širokoj svetskoj javnosti. Da istaknemo samo nekoliko. Još početkom procesa, podmetnuta eksplozija u ulici Vase Miskina u Sarajevu diskretno je povučena iz Karadžićeve optužnice. (Žoze Kutiljero nedavno je izneo da mu je jedan od portugalskih oficira, koji je učestvovao u istrazi, saopštio da je projektil bio ispaljen sa strane bosanskih muslimana). Tužilaštvo je shvatilo da je ta nekada čuvena i opšteprihvaćena priča toliko slaba da bi predstavljalo neprihvatljiv rizik izlagati je kritici višestruko hendikepiranog optuženog, koji čak nije advokat i brani se sam.
Međutim, tačka optužnice koja je navodno jača, koja se odnosi na granatiranje i pogibiju desetina civila na sarajevskom lokalitetu Markale, ne prolazi nimalo bolje. Posle svedočenja ruskog stručnjaka Demurenka i nekoliko drugih veštaka, tvrdnja Tužilaštva da je granata doletela sa srpskih položaja jednostavno se raspala. Da podsetimo na značaj i dalekosežne posledice ovih incidenata u vreme kada su bili inscenirani. Povučeni masakr u Vase Miskina 1992. poslužio je kao neposredan povod za uvođenje surovih sankcija prema SR Jugoslaviji. Markale I i II bili su povod za razorne udare na srpske položaje u leto i jesen 1995. godine, kada su se vazdušne snage NATO-a pretvorile u vazduhoplovstvo Armije BiH. Pri tom, komandant UNPROFOR-a general Rupert Smit na suđenju generalu Mladiću otvoreno je priznao da su, posle Markala, vazdušni udari po srpskim položajima naređeni na osnovu medijskih izveštaja, ne čekajući okončanje i rezultate stručne istrage. Za NATO bombardovanje Kalinovika, vojnički beznačajnog rodnog mesta optuženog Mladića, bahati britanski general pred sudom je izjavio da je to učinjeno smišljeno, da bi se istakla Mladićeva nemoć da zaštiti mesto gde se nalaze grobovi njegovih roditelja. U sklopu opšteg obelodanjivanja novih materijalnih dokaza, ovo priznanje, koje potiče iz dubina primitivnog mentaliteta zapadnih „mirovnjaka“ ili bar njihovog NATO-vskog komandnog kadra, na svoj način osvetljava dinamiku sukoba devedesetih godina.

SLOM TEMELJNIH POSTULATA Svedočenje Žoze Kutiljera na Karadžićevom suđenju u decembru prošle godine dovelo je u pitanje mnoge temeljne postulate brižljivo negovane slike o ratnim događajima. Po Kutiljeru, Karadžić i rukovodstvo bosanskih Srba neprekidno su izražavali spremnost da pođu na maksimalne ustupke da bi se na svaki način izbegao rat. Na nagovor američkog ambasadora, Izetbegović je 1992. godine povukao potpis sa mirovnog sporazuma postignutog u Lisabonu nekoliko dana ranije, upravo Kutiljerovim posredstvom. Ocena ovog iskusnog diplomate u vezi sa faktorima koji su doprineli izbijanju sukoba, i načinom kako je rat okončan, apsolutno je porazna po ostale aktere: mapa utvrđena Dejtonskim sporazumom ne razlikuje se bitno od dogovora, postignutog uz punu saradnju srpske strane još 1992. godine, koji je Izetbegović naprasno poništio. Na kraju, Kutiljero je izjavio pred haškim sudijama i pod zakletvom, ratom i masovnim ubijanjem nije postignuto ništa što tri i po godine ranije, mirnim putem, nije bilo na dohvatu ruke. Po Kutiljeru, volja za postizanjem razumnog kompromisa nije nedostajala na srpskoj, već na suprotnoj strani.
Pri tom, važno je napomenuti da je i priča o false flag operacijama, vođenim pod dirigentskom palicom organa sarajevskih vlasti, sada takođe definitivno otvorena. Termin false flag (lažna zastava) odnosi se na diverzantske akcije jedne strane u sukobu izvedene na takav način da izgleda da je vinovnik ona druga strana. U operacijama ovakve vrste cilja se, pre svega, na sticanje političke i propagandne koristi od proizvedenog lažnog utiska.

SPEKTAKULARNO SVEDOČENJE Na Karadžićevom suđenju 18. januara ove godine, pripadnik snaga UNPROFOR-a u Sarajevu do juna 1994, zaštićeni svedok KW579, posvedočio je da je „srpska strana već 5. februara 1994, pre okončanja istrage, bila optužena za eksploziju na pijaci Markale.“ Svedok je izjavio da mu se, na osnovu ranijeg iskustva, učinilo vrlo neobično da bi Srbi tom prilikom ispalili samo jednu granatu, pod krajnje nezgodnim uglom, ali dovoljno precizno da pogodi upravo ono mesto gde bi mogla nastati najteža moguća šteta. U daljim dokazima koje je izneo, ovaj svedok je potvrdio da su stručnjaci UN, koji su izašli na lice mesta, odmah posumnjali u pravo poreklo eksplozivnog sredstva i da je general Majkl Rouz delio njihove sumnje.
Dokazima ove vrste trebalo bi dodati spektakularno svedočenje ratnog inspektora sarajevske policije Edina Garaplije, koji je razotkrio aktivnosti jedinice za specijalne namene „Ševe“. Pored likvidacije lica iz muslimanskih redova koja su bila nepoćudna Izetbegovićevom režimu (primer je stradanje porodice generala Halilovića, u atentatu koji je bio pripremljen njemu), njihov zadatak bio je izvršavanje klasičnih operacija pod „lažnom zastavom“, gde su u insceniranim snajperskim i bombaškim napadima bili žrtvovani muslimani, ali na takav način da bi se za to mogli optužiti Srbi.
Otvaranje ove priče od izuzetnog je značaja jer razotkriva jedno od najefektivnijih sredstava za vođenja rata koje je bilo korišćeno protiv srpske strane. Implikacije su jasne i mnogo šire od podmetanja mina ili snajperskih napada u Sarajevu. Markale jeste dramatičan primer false flag žrtvovanja sopstvenih građana radi postizanja „višeg cilja“ – neposredne političke koristi – ali to je samo vrh ovog ledenog brega. Da to nije ni najspektakularniji, ni najciničniji primer ove vrste, jasno se vidi iz sadržaja norveškog dokumentarnog filma „Srebrenica – izdani grad“.
Najzad, u okvirima ovog pregleda nalazi se i jedan momenat iz presude generalu Perišiću. Prvostepeno veće je utvrdilo dve veoma važne stvari: (a) Vojska Republike Srpske nije bila potčinjena Vojsci Jugoslavije, sa svim pravnim i ostalim konsekvencama koje iz toga proističu, i (b) VRS nije bila „kriminalna organizacija“, već legitimna vojna formacija, a ukoliko je bilo pojedinačnih pripadnika koji su vršili ratne zločine, to se ne može pripisivati toj ustanovi kao opšta karakteristika.
Kontroverzna pozadina Perišićevog predmeta nebitna je za efekat navedenih zaključaka. Budući neosporeni u žalbenom postupku, oni su sada sastavni deo pravosnažnog pravnog stanja. Pod uslovom da se dosledno izvedu, implikacije su značajne i višestruke. Dosadašnja teza Tužilaštva Haškog tribunala, da VRS nije predstavljala ništa drugo osim lokalne marionetske vojske velikosrpskog konspirativnog centra u Beogradu, ovim je praktično srušena. Druga implikacija podjednako je važna i ona se odnosi na karakter ratnih dejstava koje je VRS vodila u Bosni i Hercegovini. Po svojoj opštoj prirodi, ta dejstva se sada priznaju kao legitimna, a za moguća narušavanja pravila rata odgovorni su samo pojedinačni počinioci, kao što je slučaj u svakoj drugoj vojsci pod sličnim okolnostima. Za odbranu legitimiteta Republike Srpske ova konstatacija je od suštinskog značaja.

„ISTORIJA“ U REŽIJI MOĆNIH Nesumnjivo je da je u poslednje vreme proces iznošenja i utvrđivanja činjenica pred sudovima koji po zadatku pišu vrlo specifične i politički usmerene „istorije“ poprimio obrt koji zavređuje pažnju. Nesporno je takođe da bi sve brojnije pukotine u službeno propisanoj „istoriji“ događaja trebalo analitički propratiti i argumentovano koristiti. Međutim, kada se postavlja pitanje da li je došlo do revalorizacije događaja, tu ne postoje jednostavni odgovori. Pojmove bi trebalo pažljivo definisati. Da li će se činjenice, koje su donedavno bile praktično suzbijene, odraziti, ali isključivo na teoretskom nivou, u krugu stručnjaka koji se bave istorijom i pravom ili će njihovi efekti biti vidljivi i kroz političke odluke i u javnom diskursu, na najširem planu? To su dva nimalo laka, ali istovremeno vrlo posebna pitanja, koja ne bi trebalo mešati, jer bi se na njih mogli dati različiti odgovori.
Efekata će svakako biti, ali u početku oni će se ispoljiti najverovatnije u vidu više nijansiranog percipiranja događaja u specijalističkim krugovima. Odatle će se polagano prelivati u javno saznanje i zatim, možda, donekle će usloviti i donošenje nekih političkih odluka.
Težnja „moćnih ljudi“ koje pominje lord Akton, nije objektivno istraživanje istine nego sveobuhvatno ovladavanje stvarnošću. Kontrola nad istorijom, pa čak i lažnom ako druge nema, sastavni je deo tog ambicioznog projekta. To je ključ za razumevanje naizgled deplasirane tačke o Srebrenici u zahtevima nemačkih parlamentaraca. Dok se sva raspoloživa sredstva uticaja i prinude ulažu u nametanje njihovih grubih falsifikata, „vladari stvarnosti“ do kraja će se žilavo zalagati za nedodirljivost svog lažnog narativa.

[/restrictedarea]