Srpski jezički defetizam

Piše Dragomir Anđelković

Politički jezik je bio i ostao mnogo važniji nego što to mnogima u Srbiji izgleda

Dok oficijelni Beograd i dalje ponavlja da „Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova“ i da „neće učiniti ništa što narušava ustavni poredak“ naše države, srpski mediji, pa i mnogi vladajući političari, nakaradno spominju nekakvog „predsednika Kosova“ ili „kosovski Ustav“. Zaboravlja se da reči postepeno (re)definišu stvarnost. Kako se govori, tako se posle nekog vremena doživljava i svet, te se u skladu sa tim lakše odvijaju procesi njegovog preoblikovanja. Stvarnost nam i ovako ne ide naruku, samo nam fali da još i doprinosimo promeni okolnosti na našu štetu.

OD ČEČENIJE DO KOSOVA Više puta sam o tome pisao, ali da ponovim: smatram da od 2008. godine Srbija kontinuirano vodi mazohističku politiku u vezi sa odbranom preostalih srpskih pozicija na Kosovu i Metohiji. No, kada je nažalost već tako, bar da se uhvatimo za ono zašta možemo. To je mnogo puta iskazana nespremnost naših vlasti da i formalno priznaju i trajno legalizuju secesiju naše juže pokrajine.
Rusija je tokom devedesetih godina prolazila kroz sličnu dramu nacionalnog (samo)poniženja kada se radi o stavu prema secesiji Čečenije i Tatarstana. Iako Moskva takve akte nije prihvatila, prema tim svojim republikama se ponašala skoro kao da su samostalne države. Nastojala je da na razne načine normalizuje odnose sa njima, ali i dok je bila na „dnu“, nije prešla crtu posle koje nema povratka nazad. Zatim je na tim osnovama – kada je Putin počeo da preuzima kormilo vlasti i naciji vraća samopoštovanje – okrenula drugi list.
Energičnom vojnom akcijom Rusija je povratila kontrolu nad Čečenijom, a snažnim političko-ekonomskim pritiskom ukrotila Tatarstan (koji se nije baš toliko daleko otisnuo u secesionističke vode kao pomenuta severnokavkaska republika RF). A sve to ne bi bilo moguće da se rusko javno mnjenje pomirilo sa „gubitkom“ pomenutih oblasti. Znajući da poraz prvo nastupa u „glavi“ ili, drugačije, da nijedan poraz nije konačan dok nije prihvaćen od strane „poraženih“ – zapadni lobisti su pokušali da utuve u glavu Rusa da su Čečenija i Tatarstan „proglasili nezavisnost“, da su postale „države“ i da imaju sve ono što državama pripada.
Od toga do legalizovanja secesije preostaje samo jedan korak. Srećom, uviđajući kuda takva kampanja jezičkog potkopavanja državnosti Rusije vodi, njeni državni i drugi mediji bliski Kremlju, i dok je Kremlj bio vrlo popustljiv prema secesionistima i njihovim zapadnim mentorima, pažljivo su birali izraze koje su koristili kada su se bavili separatističkim republikama. S druge strane, mi iz nehata prihvatamo da saučestvujemo sa „petom kolonom“ onih inostranih faktora koji nam ne žele dobro. Zajedno sa njima mnogi koji nisu anti-Srbi učestvuju u jezičkom sečenju stubova naše države.

[restrictedarea]

 

LAŽNI IREDENTIZAM Dok mi o mnogo čemu bitnom, pa i o jeziku, ne mislimo – naši neprijatelji misle i rade! Dobar primer su hrvatski separatisti u doba Kraljevine Jugoslavije. Ne samo da je vođstvo antidržavne Hrvatske seljačke stranke i dosledno upotrebljavalo termine sračunate na podrivanje jedinstva zemlje i generisanje kod Hrvata negativnih emocija u odnosu na Jugoslaviju i Srbe – nego je otišlo i korak dalje. Precizno formulisani izrazi, u vidu obavezujuće instrukcije – upućeni su svim lokalnim odborima HSS-a! Slično su, samo sa državnog nivoa, postupale i ustaše.
Naravno, mnogo manje umeća je potrebno za delovanje tog tipa sa pozicija vlasti. No, Srbi ga uglavnom nemaju ni tada. A svi naši mediji bi morali da budu oficijelno upozoreni da ne koriste izraze koji su u suprotnosti sa našim ustavnim poretkom. Doduše, pre toga bi vladajući političari morali da prestanu da govore kao o činjenici o onome što ne priznajemo. Autonomne pokrajine Srbije nemaju predsednike i Ustav, te šef naše države može da se sastane samo, npr. sa gospođom Jahjagom koja je predstavnik albanske zajednice na Kosovu i Metohiji – i ništa više od toga!
Setite se samo koliko su naši političari početkom osamdesetih godina besmisleno govorili o „albanskom iredentizmu“. Evo definicije iredentizma prema jednom, za našu temu, relevantnom britanskom rečniku (Cassell Dictionary of Modern Politics). To je – „Politika zasnovana na ubeđenju da određena zemlja ima istorijsko pravo na suverenitet nad nekom oblašću, koja se ne nalazi u okvirima njenih postojećih granica“. Šta se nas tiče kakva su ubeđenja onih koji pokušavaju da uzmu nešto naše? Što bismo mi pokušavali da ih razumemo? Za nas je bitno da hoće da otmu nešto što nama pripada, i na to bi trebalo stavljati akcenat. Neko će reći: „Pa tadašnji komunistički političari i nisu marili za sudbinu KiM.“ To stoji za neke od njih, mada sigurno ne za sve. Pogotovo ne važi za mnoge obične Srbe, članove partije i funkcionere srednjeg i nižeg ranga. A skoro svi oni su, po inerciji, uglas govorili o „iredentizmu“.
Neko vreme se to produžilo – dok neko nije stavio prst na čelo i dao direktivu da se sa tim prestane – i pošto je Srbija u drugoj polovini osamdesetih prestala da ide putem nacionalnog samozatiranja.

KUKAVIČJA JAJA Izraz „iredentizam“ u vezi sa kosovskim pitanjem, na jednoj konferenciji za novinare, posle nemira 1981. godine, upotrebio je Srbima nenaklonjeni visoki jugoslovenski političar slovenačke nacionalnosti. Radi se o Stanetu Dolancu. Na pitanje jednog stranog novinara, šta pod tim izrazom podrazumeva, on mu je nabusito rekao – „da uzme rečnik i pogleda njegovo značenje ako mu ono nije jasno“. Ako je Dolanc zaista znao „u kojem grmu leži zec“ – a osnovano sumnjam da je znao – onda je planski radio na tome da nam podmetne štetan termin. Nažalost, privremeno je i uspeo. Uporno smo govorili o „velikoalbanskom iredentizmu“, a dok smo se mi setili šta ta reč zapravo znači, trasirali smo put za dodatnu promenu pozicija na terenu i stanju našeg duha. Nije potrebno ni reći – na srpsku štetu, a u korist Arbanasa.
Sličnom stramputicom smo nastavili da idemo i tokom prošle decenije. Da li je Kosovo proglasilo nezavisnost? Nije! Bez obzira na to šta tamošnji albanski vlastodršci, njihovi evroatlantski zaštitnici i medijsko-politički-NVO lobisti u ostatku Srbije – tvrdili! Reč nezavisnost „namagnetisana“ je pozitivno. Za nju se bori ona nacija čija prava su stvarno uskraćena. Bilo tako što su krajevi u kojima predstavlja „autohtono stanovništvo“ osvojeni od moćnijeg suseda, odnosno neke „imperije“; ili zato što su, kada se radi o vanevropskim prostorima, njihove zemlje postale kolonijalni posed „civilizovanih“ evropskih grabljivaca.
Stoga, mnogi ljudi van našeg podneblja, kada sa distance posmatraju događanja u svetu (obično „krajičkom oka“, bez mnogo udubljivanja), kad čuju da se neki tzv. Kosovari bore za nezavisnost – osete prema njima simpatiju; čak iako nisu od ranije antisrpski isprogramirani „Si-En-En zavisnici“. Reč nezavisnost – što je još važnije – pogodno je oružje i u rukama domaćih promotora arbanaskih interesa, sakrivenih iza nekih nevladinih organizacija, medija i partija. Naprosto, ako smo se tokom ustanaka borili protiv Osmanlija kako bismo stekli nezavisnost, ako smo tokom svetskih ratova ginuli da bismo je sačuvali – naivni i prevareni će pomisliti – zašto „jadni“ kosovsko-metohijski Albanci na nju nemaju pravo?
Bitku sa „duše“ zapadnjaka odavno smo izgubili. Uostalom i da smo bili mnogo nacionalno posvećeniji i vičniji međunarodnom lobiranju, samo hipotetički smo mogli da je dobijemo. Srbiji Kosovo i Metohiju zapravo otimaju Vašington, London, Berlin. Arabanasi su samo pioni u toj geopolitičkoj igri, koji sa velikim otimačima imaju podudaran interes. No, geopolitika je jedno, a uređenje naše „kuće“ drugo. Bitno je da tu ne izgubimo bitku, te da nam niko ne promeni naš nacionalni kod u cilju da zaboravimo ko smo i šta je naše. Ako se to ne desi, pre ili kasnije, doći će vreme da povratimo ono što nam je oteto. U to budite sigurni! Nismo poraženi dok nam definitivno nisu oprani mozgovi i prekomponovan politički jezik!

SECESIONISTIČKA POSLA Naš državni stav, bez obzira na to što vodimo politiku prekomernog popuštanja, mora da bude nedvosmisleno jasan – Arbanasi nemaju pravo na „nezavisnost“ jer otimaju tuđe! Zato što su se naselili na zemlji koja je predstavljala središnji deo države Nemanjića, i sa koje su sistematski proterali mnoge Srbe – čiji preci su tu živeli skoro hiljadu godina! A takav stav mora da prati i odgovarajući „politički jezik“, odnosno bez obzira na štetan aranžman koji polako proizlazi iz „pregovaračkog“ procesa sa Prištinom – moramo uporno da govorimo „južna srpska pokrajina“, „vođstvo kosovskih Albanaca je proglasilo secesiju“, i slično, a ne da one kojima to ne pripada, častimo predsedničkim titulama.
Secesija, kako ju je definisao Milan Vujaklija, znači: „odvajanje, političko otcepljenje, otpadništvo“. Ona ima dva „sloja“ – neutralan i negativan, a nema ni govora o njenom pozitivnom značenju. Tako je i u drugim jezicima. Stvari isto tako stoje i sa separatizmom, koji je suštinski sinonim za secesionizam. Kada već ne možemo da učinimo više, generacije Srba trebalo bi da žive sa svešću da neko otima ono što je naše i na druge načine ponižava naš narod. Ako tako bude, kada se ukažu pogodnije prilike, bićemo idejno spremni da nešto promenimo. Ako tako ne bude, poistovetićemo se sa interesima neprijatelja, i bićemo u njihovoj senci čak i onda kada to ne budemo morali.

SRBIJA I ANDORA Edlaj Stivenson, poznati američki političar iz prve polovine 20. veka, tačno je konstatovao: „Nacionalne težnje su uvek veće od raspoloživih sredstava, pa je suština spoljne politike nalaženje balansa među njima.“ Mi smo mali i slabi, ali ne baš toliko kao što se ponašamo. A prema okruženju se, nažalost, ponašamo kao da smo najslabiji i najbedniji u svetu. Spram nas – zbog defetizma koji je zavladao – deluje kao da i Andora ima veće resurse za odbranu vitalnih nacionalnih interesa. No, ostalo nam je bar još poštovanje forme i sa tim skopčano pravilno korišćenje jezika.
Naši političari, makar kako bi pokušali da sačuvaju svoju čast pred istorijom i savremenicima, još uvažavaju državotvornu formu kada se radi o odnosu prema KiM. U kontekstu toga moramo da insistiramo da se naše društvo bar jezički na odgovarajući način odnosi prema Kosovu i Metohiji. Davljenik se i za slamku hvata. Mi jesmo davljenici, ali bolje je držati se i slamke nego tek tako potonuti u dubine nacionalnog zaborava. A u budućnosti možda na veliku političku scenu izađu neki Srbi boljeg kova, koji uspeju da mobilišu nacionalnu energiju za otpočinjanje oslobođenja okupiranih srpskih zemalja. Ako ne možemo više, bar ne smemo da padnemo na tako niske grane da im idejno i na druge načine do kraja zatrujemo teren za tako nešto, odnosno pogubnim promenama ustava vežemo ruke.

[/restrictedarea]