Srebrenica – Nema prostora za neozbiljnost

Piše Stefan Karganović

Moćni interesi koji su stvorili Srebrenicu neće je se olako odreći i grčevito, svim raspoloživim instrumentima, boriće se za opstanak ugroženog  srebreničkog narativa. Na spisku tih sredstava, dezinformacija zauzima vodeće mesto

Senzacionalna izjava Ibrana Mustafića, ratnog funkcionera stranke SDA i poslanika iz Srebrenice, izazvala je veliku pažnju i burne reakcije sa srpske strane. Suština Mustafićevog iskaza je sledeće. Tokom oružanog proboja 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice prema Tuzli, koristeći unapred pripremljene spiskove „nepodobnih“ po nalogu sarajevskih vlasti Alije Izetbegovića i njihovog lokalnog eksponenta Nasera Orića ubijeno je između 500 i 1.000 pripadnika muslimanske kolone. Za ovaj zločin Mustafić tereti Izetbegovića, a kao neposredne izvršioce navodi ljude iz „mafijaške ekipe“ Nasera Orića.

NEOPHODNA UZDRŽANOST Mustafićeve tvrdnje, bez ikakve sumnje, vrlo su interesantne. Ukoliko budu dokazane, ne samo da će indirektno potkrepiti najvažniju tezu iz dokumentarnog filma norveškog reditelja Ole Flijuma, da je predaja Srebrenice u julu 1995. bila politička operacija gde su Izetbegović i njegova vlada odigrali glavnu ulogu, već i to da se znatan broj ubijenih, koji se vode kao „nestali“, ne mogu pripisivati srpskoj strani. Međutim, kao obično u sličnim situacijama (navodni francuski obaveštajac koji je prebegao u Belorusiju sa torbom punom oslobađajućih dokaza o nevinosti generala Mladića itd), i u vezi sa ovim otkrićima u odzivu srpske javnosti vidni su nedostaci kontekstualnog razumevanja i odsustvo odgovorne analize.
Nesporno je da je to o čemu Mustafić govori – teoretski moguće. Iz drugih izvora već imamo saznanja da je za vreme proboja dolazilo do čestih međusobnih obračuna u kojima su mnogi iz muslimanske kolone stradali, što upućuje na neke elemente iz Mustafićeve priče. U najmanju ruku, to sugeriše da borbeni sudari sa VRS i minska polja nisu bili jedini uzrok masovnih ljudskih gubitaka u koloni.
Očigledno je zašto bi svaka verzija kojom se standardni scenario od „osam hiljada streljanih muškaraca i dečaka“ dovodi u pitanje – srpskoj strani bila vrlo interesantna. Međutim, razumna skepsa i obazrivost nikada nisu naodmet u ovakvim stvarima. Ipak trebalo bi voditi računa o tome da izvor nije objektivan posmatrač koji želi samo da se utvrdi istina o Srebrenici, i ništa više. Mustafić ima svoju agendu koje bi trebalo da bude svestan. Pored toga, između puke mogućnosti i utvrđene činjenice postoji veliki jaz. Pogotovo kada je u pitanju Mustafićeva varijanta ove priče.

[restrictedarea]

 

KONTROVERZE Slično kao u slučaju glasine o odbeglom francuskom obaveštajcu, gde su senzacionalni zaključci bili nuđeni zdravo za gotovo bez da je iko izrazio elementarnu sumnju („French connection ili beloruska nebuloza,“ Pečat, 6. septembar 2012.) u reagovanju na Mustafićeva „otkrovenja“ takođe nema traga od razumne uzdržanosti. Da postavimo samo nekoliko kritičkih pitanja. Zašto bi Izetbegović i Orić čekali pad Srebrenice da likvidiraju „nepodobne“? Kakvim su se kriterijumom nepodobnosti egzekutori i njihovi naredbodavci rukovodili? Umesto da ovakve stvari ostave da se njima bave u haosu oružanog proboja, dok upadaju u zasede VRS i dok se masovno gine pod granatama srpske artiljerije, zar likvidacije nisu mogli efikasnije odraditi pre toga, pod relativno mirnim uslovima do pada enklave 11. jula 1995? Da li to znači da su Izetbegovićevi i Orićevi ljudi – ukoliko bi Mustafićeva priča bila ozbiljno prihvaćena – za vreme proboja trčali kroz masu, sa spiskovima u ruci, tražeći „nepodobne“ u koloni koja se često raspadala na manje, izolovane grupe? Odakle Mustafiću procena ubijenih? Zašto tako veliki raspon u cifri likvidiranih, između 500 i 1.000, ako Mustafić raspolaže relativno pouzdanim podacima o onome o čemu govori?
Ova pitanja ne diskvalifikuju Mustafićevu priču a priori. Ali je svakako premeštaju iz okvira uzbudljive i značajne nove činjenice, koja bi čak mogla da utiče i na tokove sudskih rasprava o Srebrenici, u sasvim drugi okvir nedokazane mogućnosti koja bi se samo dodatnim i temeljnim istraživačkim radom možda dala pretvoriti u sudski upotrebljivu tezu.
Pored toga, postoji još jedna okolnost koja nije nimalo beznačajna. Kada bi Mustafića pozvali da o ovim likvidacijama svedoči pred sudom, koliki bi bio njegov kredibilitet pod unakrsnim ispitivanjem? Naser Orić je na njega najmanje dva puta organizovao pokušaj ubistva, a Orićevi ljudi su ga jednom teško pretukli. Mustafić sa Orićem ima otvorene lične račune i bez potkrepljujućih dokaza za svoje tvrdnje, kao svedok po ovom pitanju on ni pred jednim sudom ne bi dobro prošao.

DIVERZIJE SVE ČEŠĆE Mustafićev kredibilitet takođe potkopava i njegov nedosledan stav u vezi sa pozadinom srebreničkih događaja. U izjavi o likvidacijama nepodobnih u koloni, kao krivce za „dogovoreni genocid“ on tereti Sjedinjene Države i Aliju Izetbegovića. Međutim, istovremeno Mustafić je predsednik Upravnog odbora udruženja „Majke Srebrenice“ i u tom svojstvu, uoči 11-og jula 2010, on je iznad Memorijalnog centra u Potočarima provokativno istakao ratne zastave Armije BiH i ogromnu parolu da je Republika Srpska „genocidna tvorevina“. Po Mustafiću, ko je, onda, kriv za „genocid“ u Srebrenici: Klinton, Izetbegović ili – Republika Srpska? Ili je njegova analiza tog događaja promenljiva, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja jedne nestabilne ličnosti?
Ostaje da se proveri, i da se odgovorno proceni, verodostojnost Mustafićevih tvrdnji. Ali još značajnije od njegovih otkrovenja u vezi sa likvidacijama u koloni jeste način kako su ta i slične priče primljene u srpskoj javnosti. Od ushićenosti anonimnim francuskim obaveštajcem, do nekritičkog prihvatanja, uskoro zatim, podjednako sumnjive priče njegovog američkog kolege o raspadu SFRJ i tome ko je od lokalnih aktera radio za koje strane službe, pa do komičnih izmišljotina kao što je nedavna projektovana mapa Evrope 2035. godine (što je, verovatno radi sticanja autoriteta kod lakovernih, bilo pripisano neimenovanim „ruskim naučnicima“), pa do zadnje fabrikacije ove vrste – izmišljene izjave Toma Henksa u vezi sa Kosovom (koju su Džulija Gorin i Nebojša Malić lako razotkrili sa nekoliko klikova na kompjuteru), pojavila se opasna psihoza razuzdane lakovernosti. Kritički mehanizmi kao da su otkazali. Osnovna pitanja postavlja retko ko. U svesti ljudi, tabloidne verzije događaja osvajaju apsolutnu prevlast nad razboritom analizom. Senzacionalnost je postala kriterijum autentičnosti.
Sve izraženija sklonost prihvatanju bilo kakve budalaštine, samo pod uslovom da je zanimljiva, ugrožava odbrambenu moć društva. Sposobnost prepoznavanja stvarnosti ključan je preduslov za izbor celishodnih rešenja. U velikoj meri to je otežano sistematskim odvraćanjem pažnje već ošamućene javnosti sa ozbiljnih tema na jeftine senzacije.
Način kako deluje praksa preusmeravanja pažnje i podmetanja lažnih rešenja može se posmatrati kroz niz primera. Kada je reč o istraživanju Srebrenice, ovakve diverzije sve su češće, možda zato što je zvanični narativ sve očiglednije neodrživ. Po meri njegovog osipanja, zasuti smo lažnim tragovima u nastojanju da se istraga odvrati od cilja i da se uspori približavanje pouzdanim konačnim rezultatima.
Srebrenica je i dalje jedna od najvažnijih poluga za političko paralisanje i moralnu ucenu Srbije i za delegitimizaciju Republike Srpske. Ona takođe – gledajući unazad, to je sada kristalno jasno – služi kao ugaoni kamen doktrine humanitarne intervencije R2P (Responsibility to protect) čije smo rušilačke plodove videli u Iraku, Avganistanu i Libiji, a sada ih posmatramo kroz uništenje Sirije. Moćni interesi koji su stvorili Srebrenicu neće je se olako odreći i grčevito, svim raspoloživim instrumentima, boriće se za opstanak ugroženog srebreničkog narativa. Na spisku tih sredstava, dezinformacija zauzima vodeće mesto.
Zato, sve što se nudi treba trezveno proveriti i ispitati. Za neozbiljnost je preostalo vrlo malo prostora. U stvari, nema ga uopšte.

[/restrictedarea]