Prikrivanje predaje

Piše Nikola Vrzić

Ivica Dačić se prošle nedelje u tajnosti već saglasio sa protivustavnim gašenjem Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, pri čemu mu ostaje još samo da se saglasi sa javnim načinima tog gašenja, zaključno sa ratifikacijom sporazuma sa nezavisnim Kosovom u Skupštini Srbije. A sve u cilju evroatlantskih integracija Srbije…

Da im nije Hašima Tačija, ne bismo znali šta nam Ivica Dačić i njegovi saučesnici u Vladi Srbije spremaju na Kosovu i Metohiji. Tačijevo Kosovo je, ipak, na našu neizmernu sreću, država daleko otvorenija (transparentnija) od ove naše, pa svoje institucije i građane, a usput i nas ostale, precizno obaveštava o onome što je dogovoreno, i šta još ima da se dogovori u Briselu, po onom enigmatičnom EU nalogu da Srbija sa nezavisnim Kosovom mora da postigne „vidljivo i održivo“ poboljšanje odnosa ako zauzvrat hoće da dobije datum za početak pregovora o ulasku u EU… Sad, što je ostvarivanje ovog naloga duboko protivustavno, a uz to i protivno nacionalnim, istorijskim i državnim interesima Srba i Srbije, problem je koji, izgleda, uzbuđuje malo koga.
Jer, da je uzbuđenje zbog prikrivene, a ipak očigledne predaje Kosova i Metohije makar približno onom uzbuđenju koje je u Srbiji izazvalo pokvareno mleko (koje, inače, izgleda i nije pokvareno koliko namere onih koji su javnosti, Tviterom, prijavili taj kvar), ne bi im bilo moguće da predaju Kosova i Metohije ovako prikrivaju svi koji su u tu predaju umešani.

ZATVORENA VRATA Prošle nedelje, podsećamo, održana su dva niza sastanaka, u Briselu i Berlinu, od potencijalno ključnog (i nesumnjivo katastrofalnog) značaja za budućnost ove zemlje i njenih građana. Ne samo onih mučenika na Kosovu i Metohiji. I svi su – ovi sastanci – održani iza vrata čvrsto zatvorenih, vrata zalupljenih pred nosom onih o čijim se životima radi. U Briselu, kod komesarke EU diplomatije Ketrin Ešton, premijer i premijer, Ivica Dačić i Hašim Tači, razgovarali su čak i bez članova svojih pregovaračkih timova, da slučajno u javnost ne bi iscurela neka informacija o dogovorima koje su tamo sklapali. Istovremeno u Berlinu, Dačićev potpredsednik Aleksandar Vučić, potpredsednica Suzana Grubješić i njihova delegacija, sa nemačkim ministrima i parlamentarcima takođe razgovaraju iza zatvorenih vrata, o dogovorima koji u Briselu, Beogradu i Prištini tek treba da se postignu. I opet ništa ne smemo da znamo.
„Pečat“ je, naime, od Odbora za EU poslove nemačkog Bundestaga zatražio transkripte diskusije nemačkih parlamentaraca sa srpskom delegacijom. Zašto? Zato što Bundestag daje presudnu reč o nastavku EU integracija Srbije, a njegova je delegacija (koju je jesenas predvodio član ovog odbora Andreas Šokenhof) zatražila i da potpišemo pravno-obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima sa nezavisnim Kosovom, odnosno, da faktički priznamo nezavisnost Kosova. Odgovoreno nam je da ne možemo da znamo o čemu su razgovarali, transkripte ne možemo da dobijemo jer ne smemo da znamo šta su Nemci još tražili od Srbije, pošto su to zatražili iza zatvorenih vrata.

[restrictedarea] Primećuje li iko nenormalnost ove situacije? Nekoliko ljudi – možemo ih prebrojati prstima jedne ruke – donosi odluke o životu i smrti ovog naroda i države, a narodu i državi ne dopušta se ni da saznaju kakve su te odluke koje se donose (dok, je l’, ne budemo stavljeni pred svršen čin). Do tada, sve što do nas uspeva da dopre jesu besmislene i, naizgled, slavodobitne tvrdnje ovdašnjih zvaničnika da nam „nisu postavljeni nikakvi novi uslovi“, a da nam se pri tom ne objašnjava ni koji su tačno oni stari uslovi, to jest, šta sve konkretno podrazumeva to „vidljivo i održivo poboljšanje odnosa“ i „puna normalizacija odnosa“ Beograda i Prištine na koje su se prethodna i aktuelna vlast u naše ime zarekle zarad eventualnih EU integracija… Kao što nam (zvanično) nikada nije saopšteno ni šta je krajnji cilj ovog dijaloga – da se olakša život običnih ljudi, kako nam je saopštavano kada su razgovori Borka Stefanovića i Edite Tahiri otpočinjali, ili je pak krajnji cilj da se Kosovo učlani u Ujedinjene nacije i da Srbija formalno prizna nezavisnost Kosova, kako nam je (zahvaljujući „Vikiliksu“) otkrila američka diplomatska depeša 10BRUSSELS85.
Ponižavanje javnosti, naroda i parlamenta, ide i dalje od ovoga. Tako, posle pet rundi Dačićevih razgovora sa Tačijem, o čijem sadržaju i detaljima zvanično još ne znamo ništa, predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun (SNS) iz dana u dan najavljuje da će zvati premijera – kada premijer bude imao vremena, ali premijer nema vremena da podnese raport Skupštini Srbije jer raport podnosi, kao ovog ponedeljka, ambasadorima zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija), sastaje se sa holivudskim glumcem (Majklom Madsenom), gostuje na B92… A svu tu premijerovu zauzetost Drecun čak i pravda, objašnjavajući da „skupštinskom rezolucijom nije precizirana forma podnošenja izveštaja sa pregovora“. Da bi posle toga Ivica Dačić, premijer, bahato poručio da zaista nema o čemu da izvesti čak ni parlament, a kamoli javnost i građane: „O čemu da informišem ja parlament da bi sada držali političke tirade? Vlada će informisati parlament kada se zakaže sednica na tu temu a to će biti kada bude razloga za zakazivanje sednice, koji sada ne vidim da postoji, jer nismo nigde odmakli u pregovorima.“
Da li je zaista tako? Da li nam premijer Dačić govori istinu kada kaže da „nismo nigde odmakli u pregovorima“? Jer, poručila je Keterin Ešton prošle srede da su „premijeri zadovoljni značajnim napretkom koji su učinili, kao što sam i ja“, a i Dačić tada reče da je „ostvaren izvestan napredak“.
Dodatni razlog da posumnjamo u Dačićevu tvrdnju – tvrdnju da on i Tači nisu poodmakli u pregovorima o predaji kosmetske Srbije u njegove (Tačijeve) krvave ruke – pružio nam je njegova ekselencija Jan Klif, britanski ambasador u Prištini, koji je na nedavnoj konferenciji Evropskog centra za pitanja manjina (ECMI) izjavio da „Srbi sa severa Kosova nisu informisani o činjenicama sa poslednje (to jest, sada već pretposlednje – prim. aut.) runde dijaloga Beograda i Prištine i postignutim dogovorima, zbog čega su u zabludi“. Ambasadora Klifa „Pečat“ je zamolio da pojasni ovu svoju izjavu, da nas informiše o tim činjenicama i dogovorima – da naši čitaoci sa severa Kosova više ne budu u zabludi da će ostati u Srbiji i ako se ne presele na ovu stranu Jarinja i Brnjaka – odgovorio nam je da nije na njemu, nego je na vladama Srbije i Kosova da „postignute dogovore objasne stanovništvu na koje će ti dogovori uticati“…
A predsednik Vlade Srbije, koji je ove dogovore postigao, ništa ne objašnjava. Čak krije da je ikakve dogovore i postigao. Zašto krije, ako nema šta da krije?
Uporedo s tim, saznajemo i da su se (i) ove nedelje, daleko od očiju javnosti, sastali Edita Tahiri i Dejan Pavićević, šefovi prištinske i beogradske tehničke delegacije, da usaglase nacrt zaključaka o ukidanju srpskih (paralelnih) institucija na severu Kosova, koji će Dačić i Tači parafirati kada se budu ponovo sastali, 4. marta.

TAČIJEVA OTKRIĆA I zato je, kako rekosmo, naša sreća što oni imaju Hašima Tačija. Da i nama objasni šta je sa Dačićem već dogovorio jer, očigledno, Tači ima mnogo manje razloga za prikrivanje sadržine postignutih dogovora… On, uostalom, posle svake briselske runde izveštava njihovu Skupštinu, izvestio je i predsednicu Atifete Jahjagu pa su o tom razgovoru oni izvestili javnost (na albanskom, srpskom i engleskom jeziku), razgovarao je i sa Vilijamom Bernsom, zamenikom američkog državnog sekretara, pa je i o sadržaju tog razgovora, opet na sva tri jezika, izvestio i javnost…
Šta smo, dakle, saznali od Hašima Tačija, što nismo mogli od Ivice Dačića?
Saznali smo da je – nasuprot onome što Dačić tvrdi, tvrdeći da nema o čemu da izvesti Skupštinu Srbije jer „nikakav dogovor nije na vidiku“, „postignut dogovor u načelu čija konkretizacija se očekuje na narednom sastanku, 4. marta“, to jest, da je taj sastanak trenutak „za Srbiju da se složi sa pismeno podnetim uslovima sporazuma o pitanjima za koja su već dali verbalnu saglasnost“.
A tu verbalnu saglasnost je, precizira se u saopštenju sa sastanka Tačija i Jahjage, Srbija (Ivica Dačić) dala na „rešenja (koja su) u okviru potpunog poštovanja Ustava i zakona Republike Kosova“.
Konkretno, „postignut je sporazum da se ukidaju strukture policije i bezbednosti Srbije na Kosovu i da se transformišu ostale strukture, da se u četiri opštine na severu Kosova održavaju izbori za opštinske skupštine i za predsednike opština (u septembru, najavio je Jahjagin savetnik Ramuš Tahiri – prim. aut.), te da se funkcionalizuje pravni i sudski sistem i sa uspostavljanjem dva opštinska suda Republike Kosovo u Leposaviću i Zvečanu“.
A pošto se Dačić usmeno saglasio da se opštine, sud i druge institucije koje (još) funkcionišu u okviru ustavnog poretka Republike Srbije pretvore u institucije i organe koji funkcionišu u okviru ustavnog poretka Republike Kosovo, rekao je Tači Bernsu, „ja sam spreman da se složim sa uspostavljanjem Udruženja opština sa srpskom većinom koje bi omogućilo opštinama sa srpskom većinom na severu, a takođe i za druge na jugu, da sarađuju u različitim oblastima od interesa. Pored toga, ovo udruženje može da stvori partnerstva sa sličnim udruženjima u Srbiji i drugde.“ (ovo je rešenje, kako smo pokazali u prošlonedeljnom tekstu u „Pečatu“, zasnovano na Ahtisarijevom planu nezavisnosti Kosova, ugrađenom u ustav nezavisne države Kosovo.) „Ali moram da vas obavestim,“ rekao je dalje Tači svom američkom sagovorniku, „da ovo udruženje ili organ, ili zajednica kao što Srbija želi da ga zove, ne može biti izabrani organ, i ne može imati ni izvršna ovlašćenja. To znači da opsežna izvršna ovlašćenja lokalne srpske opštine (opet, na osnovu Ahtisarijevog plana i Ustava Kosova – prim. aut.) ne mogu biti preneta na udruženje, jer bi to predstavljalo treći nivo vlasti, koji bi potkopao naš Ustav i unutrašnji državni poredak.“
Ali znate li šta je, zapravo, najgore? Što nam (skoro) sve ovo isto saopštavaju i naši zvaničnici, samo šifrovano, da ne primetimo šta nam zapravo rade. Seća li se iko, uostalom, kada je poslednji put čuo nekog srpskog zvaničnika da govori o odbrani suvereniteta Srbije nad Kosovom, umesto one besmislice da (samo) nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova? Ne, nijedan se nije usudio da to prevali preko usta – makar u to i ne verovao – još od prošle jeseni, to jest, otkako je Evropska komisija u svojoj Strategiji proširenja prvi put napismeno zatražila od Srbije da poštuje „teritorijalni integritet Kosova“. Pa i kada Suzana Grubješić, potpredsednica Dačićeve vlade, kaže da ključno pitanje nije ni suverenitet Srbije nad Kosovom, ni pitanje u okviru čijeg će pravnog poretka funkcionisati institucije na prostoru Kosova i Metohije (države Srbije ili države Kosovo), već je „ključno pitanje za zajednicu srpskih opština pitanje nadležnosti, i koje sve opštine tu spadaju“, jasno je da se i ona i njena vlada u svemu ostalom slažu sa Hašimom Tačijem, pri čemu ona praktično i ponavlja citirane Tačijeve reči. Ili kada Marko Đurić, savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, kaže da je „naša težnja da imamo objedinjen pristup za četiri opštine na severu sa opštinama na jugu i na tome ćemo najčvršće insistirati“, te da „verujemo da će ta zajednica imati dovoljno nadležnosti da se svi građani u njoj osećaju slobodno, da ostvaruju svoja prava na najbolji mogući način po standardima koji se primenjuju unutar zemalja EU“, šta je to nego dokaz da između zvaničnika u Beogradu i Prištini, u pogledu utapanja kosmetskih Srba u institucije Kosova, ima malo razlike. Uostalom, i sam Đurić to otvoreno kaže: „Imaćemo i participaciju Srba na svim nivoima vlasti i stvarno izabrane predstavnike, umesto folklornih u kosovskom parlamentu. Procene pokazuju da je realno dostići 30 od 120 poslanika u skupštini.“
Pri čemu ona podvala sa nekakvim ustavnim zakonom o suštinskoj autonomiji Kosova, koja će tobože urediti ovo pretvaranje institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji u institucije Kosova, podvala koju sad ponavlja i spomenuti Marko Đurić („Proizvod dijaloga između Beograda i Prištine treba da bude rešenje koje će biti sankcionisano ustavnim zakonom o sprovođenju Ustava Srbije, kojim će se Autonomnoj pokrajini poveriti veoma širok spektar nadležnosti. Takav zakon predviđen je Ustavom Srbije – mi ćemo nastaviti da KiM tretiramo kao autonomnu pokrajinu, pri čemu svoj stav ne namećemo Prištini.“), svoju pravu prirodu kukavičjeg jajeta pokazuje već na prvom testu. Naime, ni ustavni zakon, niti bilo koji drugi zakon ili međunarodni sporazum, ne sme da bude iznad Ustava Srbije; član 194 Ustava: „Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije. Svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom. Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.“. A najavljeni bi ustavni zakon – kojim bi se jedinice lokalne samouprave i pravosudne institucije utopile u pravni poredak nezavisnog Kosova – prekršio, makar, članove 4 i 194 Ustava Srbije („Pravni poredak Republike Srbije je jedinstven.“), član 142 („Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije.“), član 97, stav 3 („Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem lokalne samouprave.“), član 192, stavovi 2 i 3 („Vlada može raspustiti skupštinu opštine. Istovremeno sa raspuštanjem skupštine opštine, vlada imenuje privremeni organ…“ – ne može, ako bude kako Đurić i njegovi šefovi nameravaju)… Drugim rečima, samo ako bi Kosovo svoj ustav nezavisne države promenilo tako što bi se proglasilo za autonomnu pokrajinu u okviru Srbije, Srbija ne bi prekršila svoj Ustav donošenjem ustavnog zakona koji bi njene institucije pretvorio u kosovske.
Ovako, pošto se to (naravno) neće dogoditi, najavljeno donošenje ustavnog zakona o ukidanju Srbije na Kosmetu predstavljaće direktno silovanje Ustava Srbije i suspenziju našeg pravnog poretka. Osim ako se (ha, ha) Ustavni sud Srbije ne umeša i ne spreči ovu podlu, uz to i očigledno neustavnu nameru.

SPORAZUM U SKUPŠTINI Uostalom, da nam se sprema baš ovakva svinjarija, baš ovakav zločin, pokazuje i nemački zahtev Aleksandru Vučiću da, u pregovorima sa Prištinom, priskoči u pomoć izranjavljenom i oslabljenom Ivici Dačiću, i istovetna, javno izgovorena poruka američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija da na rešavanju kosovskog problema zajednički rade Dačić, Vučić i Nikolić, a upravo je tu svrhu imao i nedavni susret Tomislava Nikolića i Atifete Jahjage.
A na kraju će, čim Dačić i Tači 4. marta u Briselu parafiraju sporazum čiji se detalji trenutno usaglašavaju, u svoj zločin protiv Srbije oni umešati i čitavu Skupštinu Srbije. Jer, „ovaj sporazum,“ zakucao je Tači poslednji ekser u kovčeg naših nada da ćemo izbeći najgore, u već citiranom razgovoru sa Vilijamom Bernsom, „mora biti ratifikovan od oba parlamenta, onog sa Kosova i iz Srbije.“ Berns mu je, na to, poručio da SAD „snažno podržavaju državu Kosovo“, potvrđujući da će ovakav dijalog „olakšati put evroatlantskih integracija obe zemlje“…
S tim što je pitanje hoće li nam dijalog, zaista, olakšati put evropskih, ili samo onih atlantskih integracija u NATO. Prištinska „Koha ditore“, naime, citira EU zvaničnika koji navodi da Nemačka od Srbije zahteva da proizvod ovog dijaloga ne bude samo gašenje države Srbije na Kosovu i Metohiji, već i ulazak Kosova u Ujedinjene nacije; Ginter Krihbaum, predsednik odbora nemačkog Bundestaga za pitanja EU, govori javno, „koliko god to zvučalo grubo: EU neće tolerisati drugi Kipar: ta teška pitanja moraće da budu rešena pre nego što Srbija bude mogla da se pridruži EU.“; zagrebački „Jutarnji list“ javlja da je „Nemačka glavna prepreka za to da se Srbiji dade datum za otvaranje pregovora, odnosno da joj se na sastanku Europskog vijeća 28. lipnja ove godine odredi datum“, pri čemu naša Suzana Grubješić priznaje da je „glas Nemačke presudan za dobijanje datuma, jer ta država u EU daje zeleno svetlo za svaku zemlju, pa i za Srbiju“. Poslednje ankete u Nemačkoj, pak, javljaju mediji, pokazuju da je „više od 80 odsto Nemaca protiv daljeg proširenja EU“, a parlamentarni izbori u toj zemlji održaće se u septembru… I zato je priprema javnosti u Srbiji već počela; „Novosti“ pišu da bi „rezultat sastanka Ivice Dačića i Hašima Tačija 4. marta mogao da dovede Srbiju“ – pazite sad ovo – „na korak da u junu dobije neku vrstu uslovnog datuma za početak pregovora sa EU. Najverovatnija formulacija Evropskog saveta u junu biće da ‚Srbija započinje pretpristupne pregovore tokom sledećeg šestomesečnog predsedavanja Litvanije EU, koje počinje u junu i završava se do kraja godine‘.“ (pri tom, ne treba smetnuti s uma da je baš Litvanija jedina EU zemlja koja još nije ratifikovala ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom, potpisan pre skoro pet godina.)
Tako da smo, na kraju, zbog svih ovih informacija koje su u međuvremenu iskrsle, prinuđeni da korigujemo prognozu koju smo dali u prošlom broju „Pečata“, da će Kosovo i Metohiju da im daju za datum. Daće im ga, izgleda, za neku vrstu uslovnog datuma.

[/restrictedarea]