Prekrajanje istorije i žal za „starim vremenima“

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Uprkos zvaničnoj propagandi u interpretaciji nedavne prošlosti, građani Slovenije više veruju sećanjima na sopstveno životno iskustvo i sve češće se prisećaju kako se „nekada živelo bolje“

Planinarska brvnara „Sonček“ („Sunašce“) na planini Krvavec, nadomak Ljubljane, 2. marta ove godine: vijori se (zakonom zabranjena) zastava SFRJ, spiker uzbuđeno najavljuje „jugoslovensku legendu“ Bojana Križaja koji se u „retroopremi“ spušta niz padinu. Ostali učesnici šepure se pred turistima, od kojih su mnogi stigli iz Srbije da poprave slovenački budžet i posrnulu privredu. Posetioci razdragano skandiraju i bodre svoje junake, nekadašnje zvezde među jugoslovenskim skijašima – uz Križaja i Borisa Strela, a na cilj stižu i ostale „smučarske legende“: Franc Klamer, Mark Đirardeli, Alberto Tomba, Ingemar Stenmark… Svi oni se potom okupljaju u „areni“, pored jugoslovenske zastave sa crvenom zvezdom – istom onom koju su slovenački teritorijalci 1991. godine skidali sa graničnih prelaza tadašnje SFRJ prema Austriji, Italiji i Mađarskoj. U lifletu sa sloganom „Opet će sve biti kao nekad…“ kojim su organizatori pozivali gledaoce da vide spektakl, svi slovenački smučarski asovi uredno su označeni kao takmičari Jugoslavije sa sve skraćenicom YUG…

SLOVENAČKI ŽAL ZA JUGOM Bio je to još jedan od nedavnih javnih događaja u Sloveniji, tokom kojeg se o nekadašnjem vremenu govorilo – pozitivno. Što je za državu, koja je poslednjih 20 godina u ekonomskom pogledu brzo napredovala i sa gađenjem se osvrtala na sedmodecenijsku prošlost u nekadašnjoj zajedničkoj državnoj tvorevini Južnih Slovena – neobična pojava. Velika rupa u slovenačkoj državnoj kasi, prezaduženost i kriza, zbog koje se nezaposlenost popela na rekordnih 12,6 odsto, utiču, bukvalno preko noći, i na percepciju prošlosti.
Naprasno su se, na primer, u Vipavskoj dolini setili da je „u staroj državi navodnjavanje bilo veoma dobro uređeno; imali smo i privredni subjekt, koji je bio odgovoran za navodnjavanje i koji je živeo od poljoprivrede; a sada smo već 20 godina bez upravnika, koji bi se brinuo da sistem za navodnjavanje radi“. To su reči Mateja Arčona, gradonačelnika Nove Gorice, ogorčenog jer sistem za navodnjavanje ne funkcioniše, za razliku od perioda života u „staroj državi“ (Jugoslaviji). Slično je stanje i po mnogim zgradama širom Slovenije, gde naplatu dažbina više ne vrše javna (državna) preduzeća (poput „Infostana“ u Beogradu), već je i taj posao prepušten „privatnoj inicijativi“ – a u praksi to znači da objektima upravljaju upravnici/privatnici, čiji interes za što višom zaradom neprestano proizvodi „vanredne“ popravke i nepredviđene „troškove“, što je visinu mesečnih računa za potrošnju vode, struje na stepeništu, odnošenje đubreta… vinulo do neba. U decembru prošle godine, TV „Slovenija“ je počela da emituje dokumentarni feljton pod naslovom „Dobra stara vremena“, koji evocira dobre strane života u nekadašnjoj državi i analizira uzrečicu koja se sve češće čuje, da se „nekada živelo bolje“.
„Danas je budućnost nesigurnija nego onda, kada smo morali da idemo preko granice, do Celovca (Klagenfurt, Austrija) po toaletni papir“, podseća jedan od anketiranih Slovenaca, u emisiji koja se reklamira i na internet stranici TV „Slovenija“. Slično tvrdi i Srečo Lipovec iz ljubljanskog preduzeća „Lip Art“, specijalizovanog za vizualne komunikacije i organizaciju događaja, koji je krajem sedamdesetih radio kao šef propagande u firmi „Jugotehnika“: „Mirne savesti tvrdim: nama, preduzetnicima je u osamdesetim godinama bilo mnogo lakše nego danas!“ Aluzije na bolju prošlost sve češće se koriste u propagandne svrhe, naročito za javne priredbe, pa je nedavno koncert grupe „Partyzani“ reklamiran džambo plakatima sa slikom mlade „seksi“ partizanke i sloganom „Bolje jedan dan Juga, nego ova tuga“; koncert je održan na rođendan nekadašnje SFRJ, 29. novembra 2012.

ISTORIJA FALSIFIKATA Da paradoks bude potpun, sve to je u potpunoj suprotnosti sa zvaničnom slovenačkom istoriografijom, u kojoj je period uoči nastanka slovenačke države prikazan u najcrnjim bojama, a često i uz mnogo neistina. U udžbenicima za 9. razred osnovne škole (ima ih nekoliko) ni za Jugoslaviju, a naročito Srbe, nema gotovo ni jedne jedine dobre ili pozitivne reči. Primetna je povišena doza etničke pristrasnosti, zaobilaženja (po Sloveniju) neprijatnih činjenica, kao i jednostranost u interpretaciji pojedinih istorijskih događaja.
Čak je i jedan od (po Slovence) najbolnijih istorijskih trenutaka, kada je prilikom raspada Austrougarske, odnosno po okončanju Prvog svetskog rata, preko 80 odsto Slovenaca koji su živeli u Koruškoj na plebiscitu odlučilo da Koruška ostane u Austriji i da se ne priključe Kraljevini SHS – opisan kao da su za takvu odluku koruških Slovenaca krivi – Srbi. „Pomoć srpske vojske je stigla prekasno, tek u maju 1919. godine, tada je zauzela Celovšku kotlinu… Srpska vojska, koja je zauzela deo Koruške, bila je prema lokalnom stanovništvu veoma neljubazna“, piše u udžbeniku „20. vek“ (autori Ervin Dolenc, Aleš Gabrič, Marjan Rode, izdavač DZS – „Državno izdavaštvo Slovenije“), koji se koristi u slovenačkim osnovnim školama. Isti autori dalje tvrde da se u nekadašnjoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca „jedinstvo tumačilo tako da svi drugi moraju da se prilagode srpskoj većini; za Slovence je to značilo da moraju da se odreknu svog jezika i kulture; centralizam je Srbima omogućavao prevlast nad privredno i kulturno razvijenijim Hrvatima i Slovencima“. Činjenice da su tek u Kraljevini SHS, a naročito u potonjoj Jugoslaviji otvoreni univerziteti i procvetala prosveta na slovenačkom jeziku, kao i da je pod Austrougarskom bila čak zabranjena upotreba slovenačkog jezika, sada su zaboravljene, a period kada Slovenija kao jedinstveni društveni entitet, a kamoli država nije ni postojala – sada se prikazuje romantičnim opisima, čak sa dozom nostalgije prema Austrougarskoj monarhiji, naspram potonjem trpljenju u centralističkoj državi kojom su vladali Srbi.
Srpska prevlast, tačnije „neravnopravnost raznih naroda“, u pomenutom udžbeniku je istaknuta kao glavni problem „prve“ države Jugoslavije. Svega nekoliko stranica dalje, pomalja se retka pohvala bivšoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca (poglavlje „Slovenačka i jugoslovenska privreda“, sledi odmah posle opširnog poglavlja „Diktatura i Slovenci u 30-im godinama“ – bavi se srpskim unitarizomom, strahovladom kralja Aleksandra i, ponovo, terorom „srpskog vladanja uz užasan policijski nadzor“), ukratko, jedina prednost života Slovenaca u državi kojom su gospodarili Srbi bilo je „veliko jugoslovensko tržište“ koje je „omogućilo brz rast industrije u Sloveniji“, pa je u tom periodu, dakle od kraja Prvog, pa sve do početka Drugog svetskog rata, „u Sloveniji svakog meseca počela da radi nova fabrika“.
Udžbenik istorije za tehničke i druge srednje stručne škole „Istorija 2“, naprotiv, i tu pravi zaokret u „novom viđenju“ istorije, pa autori tvrde da su se u SFRJ „privredno razvijenije Slovenija i Hrvatska žalile da su u zajedničkoj državi iskorišćavane“. Pisci „Istorije 2“ su se latili i objašnjenja razloga raspada SFRJ, za šta je kriv isključivo Slobodan Milošević, jer se zauzeo za „snažnu Srbiju u centralizovanoj Jugoslaviji“ i takvom politikom „ozbiljno ugrozio prava drugih naroda u Jugoslaviji“. Odgovornost za nasilan i krvav raspad SFR Jugoslavije isključivo i neproporcionalno je pripisana srpskom rukovodstvu i Srbima (svi Srbi su krivi, bez razlike).
Istovremeno, ni u jednom od udžbenika istorije, iz kojih o nedavnoj prošlosti đaci uče u osnovnim i srednjim slovenačkim školama – nema ni pomena o kršenju ratnog prava i dvadesetogodišnjem najgrubljem kršenju osnovnih ljudskih prava 25.671 ljudi u Sloveniji, čija je jedina krivica bila što su u novonastaloj slovenačkoj državi označeni kao nepoželjni „južnjaci“ i – izbrisani. O kalvariji „izbrisanih“ nema nigde ni jedne jedine reči. Ali zato u udžbeniku „Naše stoleće“ (za 9. razred osnovne škole) piše da je „Srbija (pod Miloševićem) pomoću svojih ljudi u ‚Narodnoj banci Jugoslavije‘ samovoljno uzela 1,4 milijarde dolara za penzije i gubitke u svojim bankama“. Za demonstracije na Kosovu 1991. godine piše da su bile „socijalne“ i da je većinsko albansko stanovništvo tražilo da „Kosovo postane republika sa pravom samoopredeljenja i mogućeg udruživanja sa Albanijom“, a da su jugoslovenske vlasti demonstracije „ugušile pomoću vojske i policije“. U udžbeniku „20. stoleće“ (takođe za 9. razred osnovne škole) autori tvrde da su srpski predsednik Slobodan Milošević i njemu odani političari, koji su bili protiv predloga o konfederalizaciji Jugoslavije, „pomoću jugoslovenske vojske počeli da naoružavaju Srbe van Srbije i izazivaju oružane konflikte“ i time „doveli do višegodišnjih ratova, koje je Slovenija uspela da izbegne“. U udžbeniku za 9. razred osnovne škole „Istražujem prošlost“, poglavlje o raspadu SFRJ počinje tvrdnjom da je vođa srpskih komunista (Slobodan Milošević) „preuzeo velikosrpske koncepte SANU“. U poglavlju koje se bavi analizom osamostaljenja Slovenije, pak, piše da su „oklopna vozila Jugoslovenske vojske u Krakovskoj šumi bila lak plen slovenačkih teritorijalaca“, posle čega je Jugoslovenska armija (ne piše JNA, jer bi slovo „N“ u nazivu impliciralo da je bila „narodna“) bila „prisiljena da se povuče“ iz Slovenije. U slavospevu na temu velike pobede i oslobađanja Slovenije iz jugo-srpskog jarma, nigde nema ni pomena o nedozvoljenim postupcima slovenačkih odbrambenih snaga, poput prisilnog zadržavanja stranih vozača kamiona uz njihova vozila na putu ka graničnom prelazu Šentilj, prema Austriji, pa su tako kamioni u tranzitu od strane slovenačkih teritorijalaca bili pretvoreni u barikade kako bi se sprečio prodor tenkova i jedinica JNA ka graničnom prelazu. Jasno, nema ni reči ni o zlostavljanju zarobljenih vojnika „agresorske JA“ (JNA).

PORAZ POBEDNIKA Jednostrane interpretacije događaja iz nedavne prošlosti nisu, međutim, postigle željeni efekat, jer stavovi tek stasalih generacija odudaraju od diktiranog opisa proteklog suživota sa „bivšom braćom na Balkanu“. Da se radi o ozbiljnoj devijaciji ocenila je i (još uvek) vladajuća partija Janeza Janše SDS, koja je preko „Tvitera“ poručila javnosti da demonstranti, koji na slovenačkim ulicama i trgovima već tri meseca zahtevaju odlazak aktuelne političke elite, pri čemu sve češće nose jugoslovenske zastave, petokrake i druge „totalitarne simbole“ iznedrene u prethodnoj državi – predstavljaju „ustanak zombija, a ne ustanak naroda“.
Janša, koji je do juče bio veličan i smatran za jednog od rodonačelnika slovenačke državnosti i osamostaljenja, a zbog mesta ministra odbrane u prvoj slovenačkoj vladi 1991. godine i za pobednika nad oružanim snagama SFRJ (o čemu je i lično napisao čak dve knjige), danas je suočen sa anketama koje pokazuju da njemu i njegovoj vladi ne veruje čak 87 odsto stanovnika Slovenije, što je nov domaći rekord u ocenjivanju nepopularnosti neke vlade. Uprkos maksimi da „istoriju pišu pobednici“, činjenice su prevladale nad „službenom verzijom istorije“ koju nameću do juče nedodirljivi „pobednici“. Propaganda u vezi sa pitanjem vrednovanja nedavne prošlosti, koja se već dve decenije putem ideologizovanih slovenačkih udžbenika istorije širi preko obrazovnog sistema, gubi bitku pred usmenim predanjem i iskustvom koje mlađima prenosi deo starije generacije.

  zaйm na kartu zaйm na kivi onlaйnlime zaйm ličnый kabinetzaйm bezrabotnыm na kartu