Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Zlatko Bogatinovski
Kada je o Srbiji reč, izvesno je da će preminuli predsednik Venecuele biti upamćen i kao veliki prijatelj naše zemlje, što je, između ostalog, potvrdio ne priznajući nezavisnost Kosova
Nedavno preminuli lider Venecuele Ugo Čavez, svojim životom i harizmatičnom ličnošću, ostaće verovatno zadugo tema i nadahnuće za mnogobrojna promišljanja i komentarisanje. Legendarni El komandante, državnik čijoj je sahrani u Karakasu prošle nedelje prisustvovalo čak 30 svetskih lidera, i pored čijeg kovčega je prodefilovalo više od dva miliona ljudi, živeće trajno u umu i srcima savremenika, verovatno i budućih generacija, ne samo prijatelja, već i onih koji su ga doživljavali kao moćnu neprijateljsku figuru i prepreku ostvarivanju svojih ciljeva interesa. Kada je o Srbiji reč, izvesno je da će biti upamćen kao veliki prijatelj naše zemlje i srpskog naroda, što je potvrdio, između ostalog, ne priznajući stvaranje tzv. nezavisnog Kosova. Godine 2008, tim povodom on je rekao:„SAD su inicirale nezavisnost Kosova da ne bi dopustili jačanje Rusije u svetu i da bi stvorile novo žarište napetosti. Za postizanje svojih ciljeva SAD su čak pribegle tome da na čelo Kosova postave teroristu, jer je politika Vašingtona usmerena u pravcu podele naroda i raspirivanja konflikata“. Svakako i zbog toga, ali ne samo zbog toga napominjemo da ako naša slavna šezdeset treća padobranska brigada ima počasne članove, onda bi najpoznatiji komandant padobranske jedinice na svetu morao da bude njen počasni komandant, da se i vojnici Srbije ugledaju na ovog sjajnog i ponosnog oficira.
Podsetimo ovom prilikom, ukratko, na neke najbitnije momente po kojima će ga pamtiti njegova zemlja, ali i čitav svet.
GRAĐANIN SVETA U prvih deset Čavezovih godina Venecuela je zaradila oko 700 milijardi dolara od petroleja, a na ime pomoći levičarskim vlastima Kube, Bolivije, Ekvadora, Nikaragve i Argentine je dato preko 30 milijardi. Sa tom idejom nedavno povlači 20 milijardi dolara iz Američkih državnih rezervi, ali i željom da se Latinska Amerika oslobodi dominacije SAD-a, i torture MMF-a i „Svetske banke“. Da novac više ne odlazi u SAD predlaže stvaranje „Južne banke“, čiji bi vlasnici bile latinoameričke države članice.
Poštovao je izuzetno Vladimira Putina, i družio se sa njim. Kupovao je najmodernije rusko naoružanje (Venecuela danas ima moćnu eskadrilu najmodernijih „Suhoja-30“). Predložio formiranje odbrambenog vojnog pakta zemalja Latinske Amerike „SATO“.
Sa predsednicima Bolivije i Ekvadora pokrenuo ideju o izgradnji kontinentalnog gasovoda „Južni tok“ od Karipskog mora do Buenos Airesa i Montevidea.
ŽIVOT„ IZ ROMANA“ Ugo Rafael Čavez Frijas je rođen leta 1954. u kući od blata, ali u znaku lava kao drugo od šestoro dece Elene Frijas i Rejesa Čaveza, učitelja u seoskoj osnovnoj školi u malom mestu Barinas, podno Anda. Iako visokoobrazovani za ono vreme, Čavezovi su imali male plate i živeli su siromašno. Ugo je morao od svoje devete godine da prodaje voće i domaće kolače i bombone na ulici. Kad nije radio, odlazio bi na magarcu u susedno selo kod baka Rose, očeve majke. Zbog električne struje i uličnih svetiljki to selo mu je izgledalo kao veliki grad. Ubrzo sa starijim bratom prelazi kod babe, koja ih izdržava kroz osnovnu i srednju školu.
Majka je želela da bude sveštenik, a on da bude slikar, i da svira gitaru. Provodeći dane i mučnog i srećnog detinjstva, Ugo piše stihove i priče, kasnije i pozorišne komade. Major Čavez 1987. osvaja i nagradu za dramu „Vraćaju se likovi“. Njegov pripovedački talenat primetiće i slavni Markes. Imao je izuzetno pamćenje: recitovao je bez greške Nerudu ili Vitmena, i čitave strane Romula Galjegosa.
Kao devetnaestogodišnjak 1973. spoznaje surovost američke spoljne politike u Latinskoj Americi kada je ubijen predsednik Čilea Salvador Aljende. Briljantnu vojničku karijeru počinje 1975. po završetku Akademije u Bataljonu brdske pešadije. Tri godine se potporučnik, pa poručnik inžinjerijskih jedinica uspešno bori protiv levičarskih pobunjenika „Partije crvene zastave“ za šta biva i odlikovan, ali počinje da gaji i simpatije prema gerilskim pokretima. Pored gerile, oduševljava ga i knjiga najbližeg Lenjinovog saradnika Georgija Plehanova „Uloga ličnosti u istoriji“, koju čita tokom 1977. noćima u šatoru, posle žestokih okršaja. Te iste 1977. sa 23 godine osniva „Oslobodilačku vojsku naroda Venecuele“ da „ljudi budu spremni u slučaju da se nešto dogodi“.
Sa 32 godine postaje major, a sa 34 pomoćnik direktora Saveta za nacionalnu bezbednost, sa sedištem u predsedničkoj palati „Miraflores“, u koju ulazi prvi put. Postaje profesor na Vojnoj akademiji i Ratnom koledžu u Karakasu. Zbog „narodskog“ obraćanja studentima, njegova predavanja bivaju najposećenija. Sa 36 godina dobija čin potpukovnika i postaje komandant elitne padobranske brigade.
Političke nauke upisuje 1990. na Univerzitetu „Simon Bolivar“ u Karakasu. Tu upoznaje mnoge istomišljenike impresionirane Bolivarom i idejom nacionalne levice, i postaje sledbenik Pokreta „bolivarizam“ usmerenog ka ujedinjenju ili barem zajedničkom delovanju država na severu Južne Amerike: Venecuele, Bolivije, Ekvadora, Kolumbije i Paname. Rođeni Venecuelanac, Bolivar se borio da se od zemalja nastalih iz španskih kolonija stvori zajednička država pod nazivom Velika Kolumbija. Sa grupom oficira 1991. piše „Projekat tranzicione vlade Venecuele“ i razrađuje plan o vojnom puču koji neuspešno organizuje 1992. Tada se prvi put preko televizije obraća narodu Venecuele i svojim saborcima sa porukom da se predaju, kao i on. Izgovara ono čuveno „Por ahora“. „Nismo uspeli. Zatajili smo, za sada. Ali, Venecuela se mora promeniti.“ Narod ga je gledao, slušao, i – zapamtio. U vojnom zatvoru piše knjigu „Kako izaći iz lavirinta“, daje intervjue i postaje sve popularniji i u narodu i u vojsci. Zbog opšte amnestije, izlazi iz zatvora posle „samo“ dve godine, ali sa trajno oštećenim vidom zbog neljudskih uslova. I nadimkom „El komandante“.
Uniformu zamenjuje odelom, umesto oružja osniva legalnu političku partiju, i konačno, umesto vojnim udarom, pobedom na izborima postaje sa 44 godina najmlađi predsednik Venecuele, uz podršku i „Pokreta za socijalizam“ i Komunističke partije Venecuele. Nije krio da mu je politički i duhovni otac Fidel Kastro, s kojim je već nekoliko godina održavao prisne veze i boravio često na Kubi. Opčinjen Kastrom isticao je i razlike između njih. Fidel je komunista i ateista, a on socijaldemokrata i vernik. Kao katolik-socijalista tvrdio je da je Isus bio socijalista.
SOCIJALIZAM – „ČAVIZAM“ „Ne znam ništa o marksizmu, nisam ni pročitao ‚Kapital‘, nisam ni marksista, ni antimarksista“, govorio je. „Mali Kastro“, kako su ga nazvali na Zapadu, tek će 2007. prvi put izgovoriti „socijalizam“. A u praksi će vrlo odlučno sprovoditi „socijalizam za 21. vek“, koji će neki nazvati „Čavizam“. Menja Ustav, naziv države, među 1.000 raznih nacionalizuje naftne i gasne kompanije (95 odsto izvoza Venecuele je nafta). Pod državnu kontrolu stavlja većinu banaka, telekomunikacije, električne centrale, cementare, industriju čelika. Deli zemlju bezemljašima, uvodi društvenu svojinu (30 odsto privrede kontroliše država), stvara radničke komitete po fabrikama, naoružava narod. Osniva nacionalnu aviokompaniju, gradi puteve. Smanjuje se stopa nezaposlenosti, siromaštva, nepismenosti. Čavez deo predsedničke palate pretvara u školu za decu bez roditelja, da istakne važnost obrazovanja. Zdravstvenu zaštitu dobijaju svi.
I očekivano, CIA 2002. pučem po istom scenariju po kojem je oborena Aljendeova socijalistička vlada pokušava da ukloni Čaveza. Ali ne uspeva.
Skoro od početka svog predsednikovanja Čavez pokreće emisiju „Alo presidente“ na nacionalnoj televiziji vikendom, u trajanju od nekoliko, čak i do 10 sati. Ta najoriginalnija kombinacija političkog TV programa i delovanja predsednika države nikad do tada nije bila viđena. Čavez je u tim emisijama pokrenuo preko 500 tema i doneo preko 800 odluka, pričajući svima šta misli, a pogotovo Bušu, Bleru i Kondolizi Rajs.
Što se tiče nenadane bolesti od koje je umro, „slučajno“ je od te iste bolesti umrlo pet predsednika latinoameričkih zemalja čija politika nije po volji SAD-a. Kao prkos ubicama i za poštovanje naroda Ugo Čavez će biti balsamovan, a njegov kovčeg izložen u Muzeju revolucije u Karakasu, koji će biti pretvoren u Mauzolej Uga Čaveza.
