Poslednji intervju Zorana Đinđića

Priredio Nikola Vrzić

U utorak 12. marta navršilo se 10 godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Oko ove godišnjice njegova politička zaostavština, stavovi o Srbiji i Kosovu i Metohiji, namere i planovi koje je imao u vezi sa rešavanjem kosmetskog pitanja, (zlo)upotrebljavaju se možda i više nego ikada ranije. Sakrivajući se iza pokojnog Đinđića, pripisuju mu sopstvene stavove i nečasne namere i oni koji bi da nezavisnost Kosova priznaju odmah (poput Čedomira Jovanovića ili Vuka Draškovića), i oni koji, poput aktuelnog premijera Ivice Dačića, tvrde da je laž da je Kosovo srpsko, iz čega bi valjda trebalo da proistekne i logičan zaključak da bi tu laž trebalo zameniti istinom za kakvu se, uostalom, zalaže i spomenuti Č. Jovanović i ostali propagatori kosovske nezavisnosti od Srbije.
A pri tom se, brižljivo i sistematično, evo, već čitavu deceniju, sakrivaju stavovi koje je pokojni premijer zaista imao o Kosovu i Metohiji. Da bi se ova zloupotreba Đinđićevog imena i nasleđa demistifikovala, a njeni vinovnici razotkrili, „Pečat“ (uz nužna skraćenja) podseća na poslednji intervju Zorana Đinđića, objavljen šest dana uoči njegove pogibije u „Večernjim novostima“ pod naslovom „Srbija nije žeton za plaćanje dugova“.

Vlada Srbije prihvatila je inicijativu Mihaela Štajnera da se između Beograda i Prištine započnu razgovori o određenom krugu krupnih, konkretnih pitanja, koja, bar na prvi pogled, ne zadiru u ono što se obično naziva „konačnim statusom“ Kosova i Metohije. Imate li već Štajnerovu i međunarodne reakcije na prihvatanje?
Štajnerova ponuda za razgovore došla je kao neka vrsta reakcije na inicijativu koju smo mi preduzeli. Uz saglasnost međunarodne zajednice koja je rešila – u redu, hajde neka počnu razgovori.
Naravno, ovu temu mnogi u svetu još nisu spremni da otvore ozbiljno. To je još uvek tabu tema. Zato se i predlaže razgovor o dnevnim pitanjima.
Nema sumnje, i ovo je pomak. Vrlo značajan, jer do sada su albanski političari apsolutno odbijali svaku čak i ideju dijaloga sa Beogradom, tvrdeći da je za njih partner međunarodna zajednica, a Srbija strana država s kojom oni neće da imaju nikakve odnose. Ovo što se dogodilo, verovatno pod pritiskom Štajnera i sveta, dobrodošlo je i zato što predstavlja makar indirektno priznanje prava Srbije.
Dobro je što ćemo za koji dan razgovarati, makar to i ne bilo odmah ni na ministarskom nivou, o pitanjima kao što su „granični“ promet, suzbijanje šverca, energetika, saobraćaj. Ne kao dve države, već kao delovi zajedničkog prostora.
U svemu, međutim, postoji i određeni rizik. Opasnost je – to je druga strana medalje – što ostajanje samo kod pobrojanih pitanja može da vodi legalizovanju postojećeg stanja. Zaista je realna opasnost da će oni koji su za to zainteresovani početi da govore: saobraćaj, energetika i trgovina su glavni problemi, hajde da to normalizujemo i time će sve biti rešeno. Ali, to nipošto nije tako. Za Srbiju razgovor o ovim temama nipošto ne može biti kompenzacija za njena državna prava na Kosovu i Metohiji. Prava države Srbije u južnoj pokrajini nešto su znatno šire i važnije od zbira prava EPS-a, Pošte ili Železnice. Radi se o sudbini i budućnosti Srbije, o statusu Kosmeta i državnih nacionalnih interesa povezanih s njim. U određenom smislu, i o budućnosti Balkana i o našoj potrebi da međunarodna zajednica sve ovo ozbiljno shvati.

Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. Naš je tvrd i principijelni stav: i istorijski, državni i pravni aspekti moraju predstavljati osnovu za traženje kompromisa i rešenja.
Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima sva prava. Ne. I u Rezoluciji 1244 je zapisano da mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda. Mene zabrinjava to što tokom poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244 i protiv mogućeg i potrebnog kompromisa. Suočeni smo sa širokim i isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava. Zato su vratanca koja su odškrinuta Štajnerovom inicijativom suviše mala da bi se anulirao taj proces.

Da bi vratanca postala vrata, šta je potrebno? Hoćete li tražiti da se nešto promeni u Štajnerovom konceptu dijaloga sa Prištinom?
Mi smo za tri bloka pitanja o kojima bi se razgovaralo. Prvi mogu da čine dnevni problemi u saradnji Beograda i Prištine, energetika, saobraćaj, trgovina, organizovani kriminal, problem različitih prava, saobraćajnih tablica, ličnih karata, sve ono što muči ljude. Drugi blok trebalo bi da bude povratak proteranih i raseljenih Srba i drugih nealbanaca i bezbednost. Pod ovim podrazumevam i sve što je u Rezoluciji 1244 zapisano o pravu srpskog naroda da se vrati odakle je proteran. Treći blok pitanja mora se ticati, kao što sam već rekao, državnog statusa i institucija. Ovaj blok pitanja neće moći da se izbegne.

Kako vidite okvir u kojem bi se pregovaralo o tom očito, najvažnijem bloku pitanja?
Insistiraćemo da se razgovara: u kakvom će odnosu biti Srbija i Kosmet. U kakvom će odnosu biti za pet, deset godina i zauvek. Došao je trenutak da se ovo – bar preliminarno – nađe na dnevnom redu, jer treći blok je suštinski uslov da se išta ozbiljno dogovorimo o prva dva.

Šta će biti od faktičkog otvaranja problema „konačnog statusa“?
Pitanje statusa je tokom protekle četiri godine već rešavano. Tako što su albanskim lokalnim institucijama predavani atributi državne suverenosti SRJ i Srbije. Državna suverenost, kao što je poznato, ima četiri atributa – zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bezbednost, gde spadaju granica i vojska. Prve tri su praktično već potpuno predate lokalnom parlamentu, vladi i sudstvu. Uz nadzor međunarodne zajednice koji, naravno, ne može večno da traje. Predaja kosmetskim Albancima četvrte, bezbednosne funkcije takođe je započela.
Da se ovo već dogodilo, realno bi se postavilo pitanje: o čemu ćemo posle, kada se formalno otvori pitanje „konačnog statusa“, uopšte imati da diskutujemo? Utoliko pre što je lako pretpostaviti da bi Albanci teško pristali da vrate ono što su uz pomoć međunarodne zajednice dobili. To bi dakako bio najgori mogući scenario, koji smo morali da osujetimo i izbegnemo.

Neki su, i u zemlji i u svetu, zbog Kosova i Metohije već počeli da na Vas sumnjičavo gledaju…
Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa mnogo svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. Kosmet je, međutim, za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, u stvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije, dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije.
Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih „radnji“. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Trebalo bi ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da „pali svetlo“. I govori: stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Na osnovu čega pretpostavljate da se radi o čitavom planu, makar i prećutnom?
Mada nemam dokaze baš za sve, zaista se plašim da takav „prećutni plan“ već postoji. Štaviše, da je njegov sastavni deo namera, kada se Beograd s tim bude realno suočio, da glavni ustupak Srbiji bude obećanje da se neće dozvoliti otcepljenje takvog faktički već nezavisnog Kosmeta. Podozrevam da bi nam tada bilo stavljeno do znanja: e, sada sa Prištinom harmonizujte odnose.
Ovo bi bilo krajnje opasno za stabilnost i Srbije i celog regiona. Od početka januara, kada sam krenuo u tu diplomatsku ofanzivu, do danas ništa se nije temeljno izmenilo, ali je „prikočen“ tempo prenošenja suvereniteta Srbije na lokalnu albansku vlast i u oblasti bezbednosti. To nije malo, ali nije nipošto sve, niti dovoljno. Iz istih razloga nije dovoljna ni Štajnerova inicijativa. Stvari će početi suštinski da se menjaju tek kada međunarodna zajednica kaže: rešenje je u kompromisu koji traži Rezolucija 1244. Rešenje je u suštinskoj autonomiji za Kosmet, vraćanju proteranih Srba i vraćanju predviđenog broja naših policajaca u pokrajinu. U striktnom sprovođenju Rezolucije 1244, do poslednjeg slova. Tek kada iz Njujorka i Brisela počnu da stižu ovakvi glasovi – situacija će početi da se suštinski menja nabolje.
Zato ćemo – to će biti naš oficijelni zahtev – tražiti da se povodom četiri godine od dolaska međunarodne misije na Kosovo i Metohiju napravi analiza ostvarenog. Tražićemo da u pravljenju takve analize učestvuju eksperti Saveta bezbednosti, EU, Beograda i Prištine. Da se formira tim koji će pripremiti „belu knjigu“ o protekle četiri godine, koja bi pokazala: šta sve nije urađeno, koliko je ljudi vraćeno u pokrajinu, zašto nisu realizovane odredbe o povratku vaše vojske i policije, šta je sa „suštinskom autonomijom“, normalizacijom odnosa, sa standardima o kojima Štajner često govori…

Kako Vi tu „belu knjigu“ konkretnije zamišljate?
Tražićemo da sve što je bilo predviđeno Rezolucijom 1244 bude ocenjivano po skali i od jedan do pet. Moje je mišljenje da za stavku „povratak vojske i policije“ ocena mora biti – jedan, za „povratak Srba“ – jedan plus, za „nezavisnost Kosova“ – četiri plus, za „standarde“ – dva minus… Ne preterujem nimalo, pošto Albanci mogu da posluju, da se kreću, a za Srbe svega toga uglavnom nema.
Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste: zaborav, ono zbog čega se problemi kakav je naš metu pod tepih, pa se onda, posle izvesnog vremena, pojavljuju kao svojevrsna divlja gradnja. Sve ovo govorim zato što se pribojavam da međunarodna zajednica u dogledno vreme ne kaže: kosmetska „divlja gradnja“ je postala tako velika da ne možemo da je rušimo, hajde da je legalizujemo.

Šta će biti reakcija Beograda, a i Vas kao predsednika Vlade ako međunarodna zajednica uskoro kaže: Kosovo je de facto postalo nezavisno, ostaje vam da sa njim harmonizujete odnose?
Mi to nećemo prihvatiti. Uostalom, ukoliko međunarodna zajednica, koja je jača od nas zaista ima nameru da kaže – „Kosovo treba da bude nezavisno“, hteo bih da to čujem. Hteo bih da se to zvanično kaže. Najgori su dvostruki aršini: pričanje o nepovredivosti granica, o suverenitetu, o Rezoluciji 1244, dok se, na drugoj strani, radi suprotno, pri čemu se niko ne buni, pri čemu su jedni prisiljeni da ćute, dok se drugi prave naivni. Pri čemu se slabijoj strani poručuje: ne talasaj na svoju štetu.

Ako se Beograd do sada sa ovakvim stanjem stvari mirio, neće li previše rizikovati promenom pozicije?
Ponavljam: mi ni formalnu, ni faktičku nezavisnost Kosmeta nećemo prihvatiti. Iskoristićemo različite mehanizme da animiramo pojedine vlade i zemlje, i učiniti sve što možemo da međunarodnoj zajednici učinimo prihvatljivom svoju novu poziciju. Potpuno sam svestan da nam prestoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes. Ali, isto tako, da mi u toj borbi ne možemo izgubiti ništa time što svoje interese počinjemo da branimo već danas.
Mi smo poslednjih godina mislili da vreme radi za nas, da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo sebi obezbediti željene plodove. Da će svet reći: „E pošto ste sad demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu i Metohiji nadležnosti koje ste imali“. To se već pokazalo kao netačno. Plašim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: slaba Srbija – jaka Jugoslavija.

Ne pribojavate li se da nas „međunarodna zajednica“ polako navikava na pomisao da je za nas najbolje da se sami pomirimo sa nezavisnim Kosmetom?
Moguće je da neko ima i takvu računicu. Samo, nezavisno od toga, mi moramo da definišemo naš nacionalni interes na Kosmetu i povodom njega i da za svoje stavove tražimo saveznike. Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes.

Gde je rešenje i koliko se brzo prema njemu može ići?
Rešenje može i mora da bude jedino kompromisno. Mislim da bi ono trebalo da se traži postepeno, ali da razgovor mora da počne odmah. To rešenje ne sme da bude radikalno odmah. Ni zbog Srba, ni zbog međunarodne zajednice, ni zbog Albanaca. Ne sme ni da počiva na nerealnim pretpostavkama. Lično, teško mogu da zamislim lojalno albansko stanovništvo u državi Srbije. Dok ovo govorim, ne mislim na opštine na jugu Srbije. Zato što teško da može normalno funkcionisati država sa ogromnim brojem nelojalnog stanovništva. Stvaranje takve države ne bi bio naš nacionalni interes. Ali, s druge strane Srbija ima svoje državno pravo i na Kosovu i Metohiji. Nezavisno od toga u kojem pravcu će se dalje kretati traganje za kompromisnim rešenjima: u pravcu ovakve ili onakve autonomije, ili nečeg drugog. Srbija nije pod protektoratom da bi iko mogao da joj nameće bilo koje rešenje za neki deo njene teritorije. Nezavisno od mojih ličnih pogleda, videćemo u diskusiji u našim političkim strukturama i šire u zemlji: koliki je interes srpske nacije za koegzistenciju sa albanskom, koliko državni interes Srbije može da se ostvari na prostoru Kosova i Metohije.
Nipošto ne smemo dozvoliti da nam neko drugi kaže: „Evo vam Kosovo. Ono ne sme da se otcepi, ali je nezavisno.“ Ili da ga otcepi, ne pitajući nas ni za šta.

Ako odluči Savet bezbednosti OUN jedno od ovo dvoje čega se pribojavate, a Srbija kaže „mi to ne priznajemo“, šta onda?
Mislim da Savet bezbednosti ne može da donese takvu odluku. Mi moramo da se potrudimo da neke članice SB na vreme animiramo da se to ne bi dogodilo. Pre svega Rusiju i Kinu. Naš glavni adut je to što nijedan međunarodni organ ili organizacija ne može da uradi ni jedno, ni drugo – zato što bi time bili porušeni svi principi na kojima same počivaju. Dakle: ja se ne plašim da će Savet bezbednosti odlučiti – Kosmet je nezavisan, da se međudržavne granice menjaju jednostrano. On to neće nikad učiniti. Ali, može dovesti do takvog faktičkog stanja koje će za nas biti neizdržljivo. Može nam „servirati“ faktički nezavisni Kosmet unutar formalno nepromenjenih granica.

Ne plaši li Vas mogućnost da bi, zbog promenjene pozicije, Zoran Đinđić od demokrate mogao postati „novi Milošević“ i velikosrpski nacionalista?
Već je mnogo propagande na tu temu, mnogo lobija i međunarodnih nevladinih organizacija je uključeno u to. Dokazuje se da su moji stavovi o Kosovu – potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad da sam postao srpski nacionalista. Time se u suštini tvrdi: da je sa Srbima uvek isto, da se na Balkanu samo maske menjaju. Ali, sve to me ne uzbuđuje mnogo. Meni je važno da su argumenti koje sam ja ponudio – neoborivi.

Da li ste na svoje nove stavove do sada dobili ikakvu reakciju Prištine i albanskih kosmetskih političara?
Sva moja saznanja govore da su vrlo ljuti. Možda i zato što mi je jedan visoki međunarodni predstavnik iz Prištine priznao – sve što ti slutiš – već se događa, ali je to proces koji je teško promeniti. Imam utisak, a čini mi se da se ne varam, da su ljuti zato što sam – pogodio u sredinu. Sada je odjednom – nešto što je trebalo da se izvodi iza paravana i u tišini – postalo i javno. Moje inicijative su uklonile paravan i sve je postalo predmet rasprave. Na muci su se našli i predstavnici međunarodne zajednice koji i dalje poručuju: u pravu si, sve je tako kako govoriš, ali još nije vreme. Na ovo im odgovaram: recite to javno, predložite – kada će biti vreme. Govorim im: recite da li je to kroz šest meseci? Oni mi uzvraćaju da ne mogu ni toliko da kažu, poručuju mi da bi trebalo da gradimo „zajedničke stavove zato što smo u partnerstvima“. Mene ovo ipak, ne brine previše. Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uz vodu. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kada se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koje je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita.

Nedavno ste govorili o federalizaciji Kosova. Koliko je to realno?
Prva stvar je da Srbi dobiju status konstitutivnog naroda, a ne nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji. Očekujem da ćemo to izboriti pošto bude napravljena „bela knjiga“ o kojoj sam govorio. Privremeni ustavni okvir nije Srbima i nealbancima obezbedio mogućnosti za samozaštitu. I to je demotivisalo njihov povratak i zadržalo ih u podređenom položaju. Za razgovor o ovom je pravi partner Savet bezbednosti OUN, a ne Albanci, jer će oni to naravno odbiti. „Belu knjigu“ ćemo zatražiti tokom juna. Nešto kasnije – na jesen, u svakom slučaju pre kraja godine – očekujemo da u Savetu bezbednosti otpočnu razgovori o federalizaciji Kosova i Metohije i davanju Srbima konstitutivnih prava.
Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća raskrsnica morala da bude – razgovor o nekakvom Kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Jer, ako ne mogu Srbi da ostvare svoja prava kao stanovnici entiteta, gde žive većinski Albanci, oni će, po prirodi stvari, da se sele tamo gde su etnička većina. Kao što je i do sada bilo. Uostalom, nikad nisu Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji živeli zajedno. Uvek su živeli jedni pored drugih. Multietničko kosovsko društvo – to je velika iluzija. Njega nikad nije bilo. To je bilo društvo etničke koegzistencije. I mi zato i ne govorimo: hajde da to sada ponovo bude. Voleo bih da Kosmet bude federacija i da Srbija sa tom federacijom ima asimetrični odnos – sa srpskim entitetom dublje veze, a sa albanskim one koje su u interesu Albanaca – znači malo labavije veze. Srbija može da „istrpi“ takvu formu odnosa sa Kosmetom. Ali, ponavljam opet, Srbija mora znati na čemu je.