Novi PRO protiv Kine

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Dok Severna Koreja, kao po narudžbini Amerikanaca, preti nepostojećim raketama, Vašington to koristi za izgradnju i jačanje moćne infrastrukture usmerene direktno protiv Pekinga i Moskve

Tačno godinu dana pošto je, krajem marta 2012, američki predsednik Barak Obama poslao poruku ruskom lideru Vladimiru Putinu da će posle novembarskih izbora „biti fleksibilniji“ u vezi sa pitanjem protivraketne odbrane (PRO) u Evropi – ova najava dobila je svojevrsnu potvrdu. Novi američki ministar odbrane Čak Hejgel izjavio je da će Vašington preispitati planove za razmeštanje modernizovanih raketa-presretača SM-3 četvrte generacije u istočnoj Evropi, navodno zbog nedostatka finansiranja. Preusmerena sredstva od ovog projekta Vašington će uložiti u jačanje zemaljske komponente antiraketne odbrane na Aljasci i u Kaliforniji, kao i u gradnju još jedne baze PRO na istočnoj obali SAD-a, zbog, kako je naglasio, nuklearne pretnje iz Irana i Severne Koreje.

NEDOUMICA I, dok su analitičari i dalje u nedoumici kako tumačiti ove najave Pentagona i Bele kuće – kao popuštanje Vašingtona pred višegodišnjim oštrim protivljenjem Moskve izgradnji PRO u istočnoj Evropi ili kao novo pakovanje starog plana – neki elementi se ipak mogu analizirati sa priličnom dozom sigurnosti. Pre svega, dva najspornija detalja: kako to da supermoćnoj Americi najednom predstavlja nepremostiv problem ulaganje od svega jedne milijarde dolara, što je tek nešto više od promila njenog godišnjeg vojnog budžeta, pa mora finansiranje da preusmerava sa evropskog PRO? I drugo, zašto Vašington, pored već postojećih 30 lansera antiraketa na Aljasci i u Kaliforniji, sada zvanično najavljuje izgradnju još 14, ako se zna da Teheran i Pjongjang ni zajedno ne mogu imati 44 nuklearna projektila dometa 11.000 kilometara?
Na Samitu o nuklearnoj bezbednosti u Seulu pre godinu dana, Obama je „tajnu poruku za Putina“ („Pečat“ br. 210) poslao preko odlazećeg predsednika Dmitrija Medvedeva, kada su novinari zabeležili njihov dijalog zahvaljujući navodno zaboravljenom mikrofonu koji šef Bele kuće nije isključio. Obama je zamolio Medvedeva da prenese ruskom lideru da će biti fleksibilniji u teškim pregovorima o PRO i pokazati svoju dobru volju čim mu prođu predsednički izbori u novembru, zatraživši od Putina više manevarskog prostora i da ga ne pritiska sa problemom PRO do 2013. godine. „Razumem te. Preneću ovu informaciju Vladimiru“, odgovorio je Medvedev.

[restrictedarea] I, evo, došla je 2013. godina. Izbori su prošli, Leona Panetu je na čelu Pentagona zamenio Čak Hejgel, koji sada izjavljuje da će SAD da nastave izgradnju EvroPRO, ali uz „određene korekcije u završnoj etapi“, odnosno da u Poljskoj do 2022. neće biti instalirane rakete-presretači SM-3 2B četvrte generacije, sposobne da obaraju ruske balističke rakete već u početnim fazama leta – kada su najranjivije. „Realizacija ovog programa odložena je minimum do 2022. godine, zbog smanjenja budžetskog finansiranja“, izjavio je Hejgel prošlog petka. A sredstva namenjena za razvoj SM-3 2B biće preusmerena u razmeštanje dodatnih presretača na teritoriji SAD-a, čime će se „osigurati zaštita od potencijalnih udara iz Irana i Severne Koreje“, ponovio je Hejgel, istovremeno umirujući evropske saveznike iz NATO-a: „Razmeštanje elemenata PRO, planirano za prvu, drugu i treću etapu stvaranja sistema PRO, uključujući razmeštanje elemenata PRO u Poljskoj i Rumuniji, biće realizovano i, do 2018, kako je i planirano, sistem PRO će osigurati bezbednost čitave evropske teritorije NATO.“
Iako Hejgel uverava da će biti „osigurana bezbednost Evrope“ i bez četvrte etape, odnosno četvrte generacije raketa SM-3, jasno je da je upravo to „fleksibilni element“ o kojem je Obama govorio Medvedevu. Jer, rakete SM-3 prve, druge i treće generacije (1A, 1B i 2A) nisu u stanju da ugroze ruski strateški potencijal, zbog nedovoljne brzine i dometa, što je bio zadatak postavljen pred četvrtu generaciju projektila (2B). Ove rakete trebalo je da se pojave 2021, a Hejgel sada najavljuje odlaganje „minimum do 2022. godine“, pa se postavlja pitanje – da li je reč o ustupku Moskvi ili je nešto drugo posredi? Jer, ako Obamina „fleksibilnost“ predstavlja puko odlaganje programa za jednu, dve ili pet godina, onda tu većeg pomaka nema. Ključni test biće ruska reakcija na „ponudu“ Vašingtona da zaključe novi sporazum o smanjenju strateških nuklearnih potencijala. Ruske diplomate su u više navrata izjavljivale da o novom sporazumu START (poslednji je zaključen u Pragu 2009. godine) može da se razgovara tek kada se razreše nedoumice u vezi sa američkom PRO u Evropi. Rusi insistiraju da se o EvroPRO potpiše pravno-obavezujući ugovor, odnosno da ovo pitanje bude sastavni deo novog START sporazuma.

SEVERNOKOREJSKA IGRA U sklopu novog plana američke administracije je i izgradnja velikog radara u Japanu. Upravo ovaj segment otkriva da posredi nisu samo „potencijalne pretnje iz Irana i Severne Koreje“, već mnogo opipljiviji izazov – iz Pekinga. Istog dana dok je Obama šaputao Medvedevu u Seulu, tadašnja pomoćnica ministra odbrane Medlin Kridon je u Vašingtonu rekla da će američke PRO instalacije da budu postavljene ne samo u Evropi, već i na Bliskom istoku, u Persijskom zalivu, Japanu, Južnoj Koreji i u Australiji – stvarajući geostrateški prsten oko Pekinga. A „Pečat“ je prošle godine pisao da bi Obamina najavljena „fleksibilnost“ u 2013. godini, mogla da se svede samo na to da konačno glasno kaže da, osim Rusije, američki PRO sve više nišani Kinu. Upravo Hejgelova najava promene koncepcije na to i ukazuje.
Jer, da ne postoji Pjongjang, Vašington bi morao da ga izmisli. „Novi“ plan Pentagona Hejgel je ozvaničio pošto je severnokorejski režim Kim Džong Una pre desetak dana obećao da će da „vatrom polije Vašington“, što su Amerikanci odmah preveli kao pretnju nuklearnim udarom. Naravno da Severna Koreja nema, niti može da ima tehničke mogućnosti da nanese udar po Vašingtonu, ali su takve pretnje „druga Kima“ američkom vojnom lobiju neophodne kao vazduh. Ova stara igra „pretnji i adekvatnih odgovora“ već decenijama besprekorno funkcioniše, pa stoga ne čudi što su i Kina i Rusija ovih dana glasale u SB UN za uvođenje novih sankcija Pjongjangu. Dok Severna Koreja, kao po narudžbini Amerikanaca, preti praznom puškom, Vašington to koristi za realno jačanje na terenu i izgradnju moćne infrastrukture usmerene direktno protiv Pekinga i Moskve. Jedino što Pjongjang stvarno može, jeste da izvede nuklearni udar po teritoriji Južne Koreje, ali bi se, zbog strujanja vetrova u tom regionu, talas radijacije vratio direktno u Severnu Koreju. Zato je jasno da ulaganje desetina milijardi dolara u izgradnju kosmičkog PRO na globalnom nivou, uz učešće brojnih zemalja, sa radarima i raketama na nekoliko kontinenata – nema nikakve veze, osim retoričke, ni sa Iranom, ni sa Korejom. I nema dileme da će izgradnja PRO posle ovih „strašnih pretnji“ biti dodatno ubrzana, o čemu svedoče i prošlonedeljne Obamine reči kako je Iranu ostalo „još godinu dana“ do izgradnje atomske bombe.
Kina je, naravno, prozrela ove američke namere, i javno im se usprotivila. „To antiraketno pitanje direktno ugrožava globalnu i regionalnu ravnotežu i stabilnost i takođe utiče na zajedničke strateške interese zemalja, rekao je portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Hong Lei, napomenuvši da ovi planovi „povećavaju antagonizam“.
Još nešto privlači pažnju. Početkom februara, mesec dana pre pretnji iz Pjongjanga, američka agencija „Asošijeted pres“ objavila je poverljivi izveštaj, u kojem je do detalja izložen „Hejgelov plan“. I to – više od dve nedelje pre nego što je novi šef Pentagona stupio na dužnost! Iz dokumenta sa poverljivog brifinga Kontrolno-revizorske uprave Kongresa SAD-a, vidi se da SAD odustaje od, po Rusiju opasne, četvrte faze razvoja EvroPRO i okreće se jačanju antiraketnih baza na sopstvenoj teritoriji. U dokumentu se navodi i da baza PRO u Rumuniji nije najsrećnije rešenje, već da je mnogo bolje da se rakete-presretači razmeste na brodovima u Severnom moru. Tu se krije još jedan ključ – iz Severnog mora ruske rakete mogle bi da budu presretnute u ranoj fazi leta, pa baze PRO u Poljskoj i Rumuniji ne bi ni bile neophodne. Što, naravno, ne znači da će SAD od njih odustati.
Mada je još uvek rano za davanje konkretnih zaključaka, po svemu sudeći Vašington se odlučio za modifikaciju plana u korist većeg nuklearnog obuzdavanja Pekinga, kao kudikamo agresivnijeg „partnera“ od Moskve. To je i mnogo lakši zadatak, imajući u vidu ne samo veličinu teritorije, već i činjenicu da Rusija poseduje potpuno izgrađenu i izbalansiranu nuklearnu trijadu – interkontinentalne rakete, nuklearne podmornice i strateške bombardere, dok je Kina još veoma daleko od ovog cilja. Osim toga, Vašington želi da sa Moskvom potpiše novi sporazum o daljem smanjenju nuklearnih potencijala, a izgradnja antiraketnog štita tada bi bila mnogo lakša i jeftinija. Jer, u doglednoj budućnosti nikakav štit ne može da zaustavi ruske strateške snage i Vašingtonu je u interesu da privremeno odustane od ove ideje. Bar do 2020. godine, kada će biti okončana treća faza izgradnje PRO u Poljskoj i Rumuniji, i završene tehnološke pripreme za prelazak na četvrtu, odlučujuću etapu.

[/restrictedarea]