Nove  šifre  scenske klasike

Povodom XII međunarodnog teatarskog festivala „Slavija 2013“ u Beogradu

Piše Raško V. Jovanović

Ovogodišnja pozorišna smotra (održana od 9. do 16. marta) protekla je u znaku prožimanja klasičnog i savremenog, kako u pogledu samog repertoara, tako i kada je reč o izvođačkom stilu prikazanih scenskih realizacija

Ako nas je na upravo završenom XII međunarodnom festivalu „Slavija“ u Beogradu, prva prikazana festivalska predstava u izvođenju odličnih glumaca Kazahstanskog dramskog pozorišta regiona Karaganda „Saken Sejfulin“ upoznala sa dramom neostvarene ljubavi „Karađoz“ Muhtara Auezova i podsetila na neke naše komade sa pevanjem, izazvavši asocijacije prvenstveno na „Đida“ Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka ili „Koštanu“ Borisava Stankovića, onda nas je druga predstava, monodrama „Neka bude umetnost! – životna strast Harolda Klurmana“ u režiji Gregorija Abelsa i izvođenju Ronalda Randa, suočila sa nekim od najznačajnijih pozorišnih zbivanja u evropskom pozorištu XX veka, prvenstveno sa pojavom i delovanjem Stanislavskog, kao i sa primenom njegovih rediteljskih principa.
Komad „Enciklopedija izgubljenog vremena“ Slobodana Šnajdera prikazuje životnu sudbinu Gregora Samse, radnika železare, koji je na samrti dobio otkaz. Pred licem smrti on se nada da mu ona može nadoknaditi izgubljeno vreme. Smrt i sama poveruje da mu može to učiniti i tako ovaj doživljava završnu fatalnu halucinaciju tokom koje sabira vlastite uglavnom neostvarene težnje i želje. Šnajderov tekst nije ništa drugo do crna komedija prožeta brojnim čudesnim i neobičnim prizorima, koji otkrivaju tragiku neostvarenosti malog čoveka, uvek prisutnu svuda i u svakom vremenu. Rediteljka Lidija Dedović iznašla je zanimljiva scenska rešenja za različite situacije, uspevši da obezbedi brz tempo njihovih promena. U suštini, bila je to jedna zanimljiva predstava u kojoj je ostvaren zavidan nivo skupne igre čitavog ansambla.

[restrictedarea]

„GREŠKE“ S EURIPIDOM Državno dramsko pozorište „Sava Ognjanov“ iz grada Ruse u Bugarskoj prikazalo je Euripidovu tragediju „Medeja“, u adaptaciji i režiji Petra Denčeva. Bez obzira na odličnu glumu Marijane Krumove u naslovnoj ulozi, nismo skloni da prihvatimo rediteljsko rešenje prema kojem se neposredno, na središnjem mestu scene, prikazuje kako Medeja ubija svoja dva deteta. Međutim, upravo je najtragičniji prizor Euripidovog dela kada iz unutrašnjosti Medejinog doma počne da dopire vika nesrećne dece, dok se žene iz hora spolja uznemireno i nemoćno uzalud bacaju na zatvorena vrata. Očiglednost prikazivanja nije svojstvena Euripidu i drugim velikim piscima grčkih tragedija i zato su ovakav postupak, kao i još neka scenska rešenja adaptatora i reditelja Denčeva u opreci sa Euripidovom slikom. Pored već Marijane Krumove na koju smo već ukazali, glumački ansambl ispoljio je punu ubedljivost izraza: istakli su se Kosio Stanev kao Jason i Borislav Vejenov kao Egej. Inače, scenografsko rešenje Violete Radkove bilo je veoma efektno i zanimljivo. Teodora Lazareva je autor stilski usaglašenih kostimografskih rešenja. Koreografija Marina Udvareva doprinela je dinamičnom toku predstave, koja je u punoj meri plenila pažnju gledalaca.
Malo dramsko pozorište iz Bitolja u Makedoniji i Dramsko-lutkarsko pozorište iz Vraca u Bugarskoj, u koprodukciji prikazali su komad Elina Rahneva „Pasulj“, koji je režirao Ljupčo Gjorgijevski. Reč je o ljubavi u braku jednog ostarelog para posle provedenih četrdesetak godina zajedničkog života. Savladani monotonijom dosade, supružnici će raspravljati o prošlosti i žena će pričom o svojoj vezi sa jednim pijanistom podgrevati ljubomoru svog supruga. Ali, kada se taj pijanista pojavi, oni će se, ipak, ponovo naći, shvativši da samo uzajamna ljubav može da ih izbavi iz situacije u kojoj su se našli. Predstava je protekla u znaku sjajne glume dvoje protagonista – Joane Popovske i Anastasa Popdimitrova. Oboje su sa nesvakidašnjom preciznošću i vrlo nijansovano uspevali da prikažu različite obrte čitave priče i iskažu širok raspon brojnih promena intimnih raspoloženja i osećanja, koja su se ispoljavala iz scene u scenu. Muzika Marjana Nećaka odgovarala je duhu minule epohe, u kojoj je ostareli bračni par proveo veći deo života. Scenografsko rešenje Marije Diomanove izazivalo je asocijaciju na pozorište, odnosno estradu. Ona je kreirala i kostime saglasno načinu odevanja sredinom prošlog stoleća. U svemu – bila je to zaista jedinstvena i stilski čista predstava o neophodnosti ljubavi i uzajamnosti u ljudskoj egzistenciji, predstava koja je budila saosećanja brojnih gledalaca.
Pozorišna družina „Feniks“ iz Rabata u Maroku prikazala je predstavu „Fragmenti od gline – Gilgameš“. Tarek Riahi napisao je tekst i režirao predstavu u kojoj je i nastupio u naslovnoj ulozi. On je iz čuvenog vavilonskog speva „Gilgameš“ odabrao nekoliko epizoda, pored ostalih i onu o ljubavi boginje Ištar prema Gilgamešu, koju će on odbiti navodeći svireposti koje je počinila prema svojim ranijim ljubavnicima. Predstava koja se prikazuje u prikladnoj scenografiji, uverila nas je da marokanski umetnici podjednako dobro glume i plešu. U tom smislu izdvojili su se Loubna Etazroti koja je ispoljila plesno majstorstvo i dostojanstveni šarm kao zavodljiva Ištar, Tarek Riahi, upečatljive pojave i sugestivan u izrazu kao Gilgameš i Bećir Riahi u ulozi hrabrog Enkidua. Koreografija Faize Talbaoni odlikovala se inventivnošću kako u ljubavnim prizorima, tako i u scenama ratnog sukoba. Predstava „Gilgameš“ marokanskih umetnika bila je jedan od najprijatnijih trenutaka festivala.

JEDINSTVENI UŽIČANI Narodno pozorište iz Užica jedini je domaći pozorišni ansambl koji je učestvovao na ovogodišnjem festivalu „Slavija“. (Ove godine na festivalu je učestvovalo osam pozorišta iz osam zemalja, među kojima i tri nacionalna teatra).Užičani su prikazali Nušićevog „Narodnog poslanika“ u režiji Slavenka Saletovića. Kad je reč o ovoj predstavi nesporazum je u tome što je reditelj ovu komediju, koja je jedno od Nušićevih dela sa najviše satiričnih elemenata u odnosu na ostale, scenski postavio kao razigran frivolni vodvilj, čemu su znatno pripomogli scenografija Tamare Bušković i kostimi Snežane Kovačević. Predstava je imala ubrzani tempo, glumci su uz mnoštvo grimasa i gegova govorili brzo, tako da su se satirične iskre teksta gubile bez ikakvog odjeka – jednostavno, sve je bilo podređeno stvaranju spoljnih efekata. Ne može se poreći umeće glumaca predvođenih Slobodanom Ljubičićem da naprave zabavan spektakl.
Kao završnu predstavu festivala Narodno pozorište Kluž Napoka iz Rumunije prikazalo je komad bugarskog pisca Stefana Tsaneva „Druga smrt Jovanke Orleanke“ u režiji Nica Ularua. Radnja drame situirana je kao da se danas događa, budući da se herojski čin Jovanke Orleanke i potom suđenje posmatraju iz savremenih političkih i moralnih aspekata. Troje glumaca u savršeno ujednačenoj igri ispoljilo je izuzetno majstorstvo. Eva Krišan u naslovnoj ulozi je sa velikim dramskim akcentima izrazila pobunu protiv lažnog morala i opšte hipokrizije, i veoma nijansovano dočarala psihičko stanje poštenog bića, koje ne može da se pomiri sa vladajućom društvenom laži. Kornel Reileanu je sa fino izgrađenom ironičnom distancom prikazao Boga, dok je Emanuel Petran u ulozi Dželata plenio neposrednošću izraza. Bila je to i likovno odlično opremljena predstava zahvaljujući scenografiji koju je formirao reditelj Nic Ulari i kostimima Kaline Langa. U svakom slučaju, predstava „Druga smrt Jovanke Orleanke“ bila je jedan od vrhova ovog festivala, koji je po svemu što se na njemu moglo gledati bio repertoarski raznovrstan, a izvođački ujednačen na visokom nivou. Moglo bi se umesto zaključka ponoviti u najavi rečena ocena: „Ulazak u drugu deceniju trajanja ovog festivala i svi dosadašnji učesnici iz tridesetak zemalja više od 60 pozorišta, dovoljno govore i o kontinuitetu trajanja i nivou smotre. Ovo jeste jedan od najznačajnijih pozorišnih događaja na ovim prostorima.“

[/restrictedarea]