Ne razumem šta fali Srbima

Piše Dragomir Antonić

Napada se sve što je srpsko. Za odstrel su svi koji brane Srbiju. Braniti Srbe i Srbiju ponovo se kvalifikuje kao zločinački poduhvat

Moram ga braniti. Kao što sam branio – pisanjem – Džulijana Asanža, Bobija Fišera, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Vladimira Lazarevića, Vojislava Šešelja…Sad moram braniti Emira Kusturicu, jer ako njega ne branim, ne branim državu, narod, svoju porodicu, decu i unuke.

OLAJAVAJU, PROGANJAJU… Nevažno je šta je stvarni razlog za napad. Kad se kerovima zvizne da laju i nasrću, oni gazdi ne postavljaju pitanje da li reže zbog „tendera“, telefonskog računa, nikla ili raskopavanja Srbije. Ili je možda u pitanju rušenje Milorada Dodika i zatiranje Republike Srpske. Važno je da se olajava, proganja, prokazuje, ponižava, unižava… čovek koji je učinio za Srbiju, Srbe, građane Srbije, njen ugled u svetu, kulturu, umetnost, privredu više nego bilo koji od njegovih progonitelja. Zato ga molim da ostane i da ne odlazi iz Srbije, jer niko u Srbiji ne veruje da je on bilo kakvu štetu Srbima i Srbiji naneo. Možda je sebi i svojoj porodici život otežao što u Srbiji živi, ali Srbiji ništa nažao nije učinio.
Napada se sve što je srpsko. Za odstrel su svi koji brane Srbiju. Braniti Srbe i Srbiju ponovo se kvalifikuje kao zločinački poduhvat. Za sada odbrana nije definisana kao udruženi poduhvat, ali će se evrounijatski činioci vrlo brzo potruditi da se branioci Srbije, njene tradicije, nacionalnih i kulturnih interesa proglase neprijateljima i kazne što Srbiju zaustavljaju na njenom putu ka Datumu. Sve, sve, ali bez Datuma se više ne može.
Zove me telefonom g. Milivoje Petrović iz sela Kusatka. Tako se predstavio. Zabrinut je hoćemo li dobiti Datum i šta ja mislim o Milanskom ediktu. Reče da decenijama živi u zabludi i dodade „taman nešto naučim da je istinito, a ono se pokaže sve suprotno“. Hteo bi da sazna šta mislim o Datumu i Ediktu, jer će ga, moje mišljenje, navodno sprečiti od daljih zabluda. Nisam mu bio od velike pomoći, sem što sam ga uputio na „Pečat“(broj 151, od 4.02.2011).

[restrictedarea]

 

NEKOLIKO REČI O BANKOVIĆIMA Kad sam čuo odakle je, obradovao sam se i upitao ko živi u selu od stare i poznate familije Banković. On nešto tuc-muc, poče da uvija, ne zna o kome se radi. Zaključih da je g. Milivoje mlađi čovek, a većina mladih više je zainteresovana za svetske događaje i šta će biti sa Planetom nego ko je živeo u njihovom rodnom selu. Nije Kusadak Šangaj, pa da ljudi ne znaju jedni za druge. Da se malo raspitao o pomenutoj familiji pronašao bi odgovore na sva pitanja zbog kojih je u zabludi.
Rodonačelnik porodice Banković, Marko imućan seljak, trgovao je sa ondašnjom Evropom, tj. Austro-Ugarskom. Gajio je svinje i prodavao širom carevine. Deo zarade je ulagao u kupovinu zemlje u rodnom selu šireći imanje. Sagradio je kafanu da bi partneri i gosti imali gde odsedati. Da bi se lakše sporazumevao sa kupcima naučio je nemački i mađarski jezik. Krsna slava – Aranđelovdan. Oženio se Milevom i sa njom izrodio tri sina: Gerasima, iza koga nije ostalo poroda, Milorada, od koga je dobio mnogobrojnu unučad i najmlađeg Milosava koga je poslao na škole, a zatim i medicinske nauke u Beč. Sve se to dešava u parlamentarnoj i demokratskoj Kraljevini Srbiji (za one koji misle da parlamentarna demokratija počinje od 5. oktobra 2000. trebalo bi napisati: Srpska napredna stranka, Liberalna stranka, Narodna radikalna stranka su osnovane ili usvojile program daleke 1881. godine).
Prvi svetski rat zatekao je veći deo porodice u Srbiji, a studenta Milosava u Beču. Bečka komanda je donela odluku da se svim srpskim studentima zabrani povratak u Srbiju i internirala ih u logor u varoš Rabs, na granici sa današnjom Češkom. U Rabsu su mogli da se po danu kreću i tako malo-pomalo naočiti Milosav se upozna sa lepuškastom Felicitas, ćerkom mesnog pekara i poslastičara.

NIJE SRPSTVO SMETNJA Rat se završi pobedom saveznika i Srbije, nekad moćna carevina se raspade, a Felicitas se udade za Milosava, prethodno se krstivši u hramu Srpske pravoslavne crkve u Beču gde uze ime Mileva i kao pravoslavna Srpkinja dođe u Kusadak. Sa svekrom Markom je govorila na nemačkom jeziku, a sa ostalom porodicom na srpskom. Gospod, Milevi i Milosavu darova decu i berićetan život. Potomci Marka Bankovića danas žive u Smederevskoj Palanci, Lajkovcu, Ubu, Zrenjaninu, Beogradu, Kataru, Australiji… Većina ih je velike škole izučila. Muški potomci Krsno ime sačuvali, a ženski proslavljaju Krsnu slavu svojih muževa. Niko se srpskog porekla nije odrekao, niti pravoslavnu veru promenio. Moguće je, ja to ne znam, da su tokom života možda neki od njih dobijali predloge da se promene i postanu nešto drugo: Nemci ili Austrijanci. Neki od njih su rado viđeni profesori na eminentnim svetskim univerzitetima. Srpstvo i pravoslavna vera im nije bila nikakva smetnja. Uz obrazovanje koje su sami stekli, svesni sopstvenog nacionalnog i kulturnog identiteta svuda su dobro prihvaćeni. Kad znamo ko smo, kad to što smo želimo i da ostanemo, nikakav Datum neće našu sudbinu određivati. Uz Božju pomoć, sopstveno umeće i ponosni na svoje poreklo lako ćemo sve nevolje prebroditi. Zato mi je teško razumeti reči koje nam uputi potpredsednik Vlade Srbije da bi trebalo da se promenimo i da budemo kao: Nemci, Švajcarci, Austrijanci. Gde piše da promena mora biti pozitivna? Može li promena biti negativna? Možda bi Nemci bili bolji da su kao Srbi? O Austrijancima i da ne govorim. Ne razumem šta fali Srbima. Nije stidno biti Srbin. Radujem se što je srpski general Momčilo Perišić na slobodi.

[/restrictedarea]