Ne lipši, prosveto, do zelene trave!

Piše VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Koliko je papreno visoka cena EU iluzija u našem školstvu i kako je potrošen novac za „neobične“ projekte kreditirane (pod nepoznatim uslovima)  od Svetske banke iz Vašingtona

U jesen 2004. ministarka prosvete u Vladi Srbije, prof. dr Ljiljana Čolić, bila je primorana da podnese ostavku. Razlog je, tobož, bio to što je ona izbacila izučavanje teorije evolucije u osmom razredu osnovne škole (što, naravno, nije bila istina). U stvari, ona je javno ukazala na mahinacije „DOS-ovog Dositeja“ Gaše Kneževića i njegove (to jest, soroševske) ekipe u Ministarstvu prosvete. U intervjuu datom „Večernjim novostima“ 22. maja 2004. godine, Ljiljana Čolić je, na primer, saopštila da je „za ugovor o delu za osmišljavanje jednog od seminara za obuku nastavnika“, nazvanog „Tot obuka“, plaćen honorar od 50 hiljada evra, što je inače cena jednog manjeg stana u Beogradu. Takvih basnoslovnih honorara bilo je još nekoliko, ali, nažalost, još nismo uspeli da svima uđemo u trag (…) Dosta njih je iz nevladinih organizacija, ali ima i onih institucija koje ne spadaju u oblast obrazovanja ili pedagoške obuke (…) Za vreme prošlog saziva zaposleno je 230 novih ljudi u Ministarstvu. Kada smo izvesnu gospođu pitali šta je njen posao, ona nije znala tačno da nam objasni. Zanimljivo je da konkretne podatke o tome nije imala ni pravna, ni finansijska služba, a njeno radno mesto glasi – koordinator donacija“, navela je Ljiljana Čolić. Ona je tada, takođe, saopštila i ovo: „Nasledili smo ogromne dugove i aljkavu finansijsku dokumentaciju. Vrlo je moguće da to nije slučajno (…) Ovaj resor je izgleda bio jako bitan stranim partnerima i bilo ih je mnogo. Ne bi bilo tako dramatično da nisu potpisivani ugovori na nekoliko godina, čak i na desetak. I sada su strani donatori i kreditori vrlo zainteresovani da li će novac završiti na pravi način. U dobre namere ne sumnjamo, ali način na koji je taj novac trošen teško da te namere može da opravda“.

TROJANSKI KONJ U TVRĐAVI OBRAZOVANJA Profesor dr Milan Brdar, koji je bio pomoćnik Ljiljane Čolić, u svojoj knjizi „Hronika razorene Troje“ objasnio je ko je i kako bio zainteresovan za naše školstvo: „Ministarstvo prosvete je do 5. oktobra 2000. godine imalo 230 članova. Kada smo došli, početkom marta 2004, zatekli smo 650 zaposlenih (…) U 90 odsto slučajeva reč je bila o vrlo kompetentnim osobama: diplomiranim geodetama i inženjerima, biolozima itd. sa zajedničkom osobinom da im je to prvo zaposlenje u poznim tridesetim godinama života (…) Planirali smo da taj silan svet otpustimo, ali nismo uspeli, ne zbog naše nekompetentnosti, nego zbog određene natkompetentnosti (…) Reč je o ‚Svetskoj banci‘(…) kao glavnom reformatoru našeg obrazovanja (…)“
Brdar je dalje posvedočio da je preko video bima službenik „Svetske banke“ iz Vašingtona svakog četvrtka izdavao „meko okupatorska“ naređenja ljudima iz Ministarstva prosvete Srbije. Ovaj činovnik Imperije je čitao i spisak ljudi koji se, kao „osvedočeni stručnjaci“, moraju zadržati u Ministarstvu, tako da od smanjivanja ogromnog i nepotrebnog broja novozaposlenih uglavnom nije bilo ništa. Naravno, većina štićenika „Svetske banke“ bili su Gašini jednomišljenici, pri čemu je glavni koordinator širenja Soroševih „genijalnih“ obrazovnih ideja u nas bila Tinde Kovač-Cerović, Gašina desna ruka.

[restrictedarea]

 

PROMENE I „PROMENE“ Tinde Kovač-Cerović, koja je, za vreme vladavine „nacionaliste“ Koštunice, morala da odstupi, vratila se u Ministarstvo prosvete sa pobedom Tadića&kompanije 2008. Prošle, 2012, opet je otišla iz Ministarstva, ali je u njemu i raznim zavodima za unapređenje i praćenje obrazovanja ostavila mnoštvo svojih ljudi, koji i sad ureduju pod formalnom jurisdikcijom Žarka Obradovića. Gospođa Tinde je otišla, ali njena senka (uz mnogo moćniju senku, onu – „Svetske banke“) ostala je da pada na srpsko školstvo. Glavne teme domaćeg obrazovanja su, i dalje, ljudska prava & tolerancija & EUropa, nenasilje i svi vidovi žutokrakih žvaka. Deci se, svake godine, deli „Evropski dnevnik“ koji hvali EUtopijski raj na zemlji, a nije ništa drugo do nova verzija brošura tipa „Tito-Revolucija-Mir“, koje su deljene đacima u doba brozomore. Toliko o ideologiji reformi. A šta je s novcem? Di su naši novci, što bi rekao Čanak?

POTROŠIŠE SVE? Ministar prosvete Žarko Obradović već godinama kuka kako 97 odsto novca namenjenog prosveti iz budžeta Srbije ide na plate prosvetara, pa nema novca za suštinsko osavremenjavanje dotrajalog školskog sistema. Ali, ako se pogleda dokument njegovog resora, zvani EDU-VIZIJA, vidi se da stvari i nisu jednostavne. Naime, od 2009. do 2012, u obrazovanju je potrošeno 102,8 miliona evra – ali ne na plate. Na šta onda? Na poboljšanje sistema obrazovanja, kažu nadležni. Ipak,ipak… Da li je baš tako?
Potpredsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Milan Jevtić, u svom tekstu „Projekti u obrazovanju – koliko koštaju iluzije?“ više je nego jasan kad je propagandna knjižica Ministarstva prosvete zvana „EDU-VIZIJA“ u pitanju: „U luksuzno opremljenoj brošuri može da se vidi kako se novac troši na veoma neoperativne i neprimenljive programe. Kako svakakve ustanove i pojedinci obavljaju nekakva ‘istraživanja’ koristeći sredstva za brojne projekte koji se najčešće ostvaruju kreditiranjem ili kofinansiranjem. Svakodnevno nastaju brda neupotrebljivog materijala (…) Od silnih dopisa koje sekretari škola dobiju za godinu dana sa mejlova Ministarstva prosvete ili nekog od Zavoda, mogla bi se objaviti višetomna ‘Oda besmislu i gluposti’. Svi ovi ‘projekti’, na koje je potrošeno brdo novca (koji je mogao biti korisnije upotrebljen), zahtevali su da se poseče čitava šuma za neophodnu količinu papira. Kako to izgleda? Odštampa se čitavo brdo materijala i posle se kopira iz projekta u projekat, pa se prosledi u „bazu“! Tamo mu se gubi svaki trag!… Niko živ ne ume da kaže kud je iščezlo „pompezno“ istraživanje (…) Inače, svi ovi projekti se, uprkos potrošenom novcu, sprovode uz pomoć kanapa i štapa, odnosno pritiska na nastavnike da besplatno obave poslove za koje je neko uzeo veliki novac“. Da pogledamo konkretne dokaze za ovu tvrdnju!

EVO DI SU NOVCI! Projekat „Modernizacija sistema srednjeg stručnog obrazovanja“ je, od 2009. do 2013, koštao 4,6 miliona evra (u tu cifru se uključuje i oprema vredna 1,8 miliona evra). Projekat se finansira iz pretpristupne pomoći EU fondova i naše državne blagajne, po principu pola-pola. Jevtić kaže: „Fokus i ciljevi ovog projekta su postavljeni veoma maglovito i svode se na razvoj oglednih nastavnih planova i programa, i na pripremi nastavnika za njihovu realizaciju (…) Svi nastavnici koji su predavali u oglednim odeljenjima bili su prinuđeni, bez ikakve naknade, da popunjavaju skoro svakog meseca nekakve ‘upitnike’ i različite formulare“. Gorepomenuti novac je potrošen na uvođenje novih obrazovnih profila, poput pekara, mesara, mlekara, poljoprivrednog tehničara, prehrambenog tehničara, autoelektričara, ali i na „osiguranje kvaliteta u srednjem stručnom obrazovanju“. Zar je toliko trebalo?
Projekat „Obrazovanje za sve“ imao je za cilj da decu iz marginalizovanih grupa uključi u redovan školski sistem. Vrednost ove humane aktivnosti od 2010. do 2012. bila je tri miliona evra: pola EU, pola država Srbija. Šta je urađeno za tri miliona evra? Ministarstvo kaže da su stvoreni uslovi za podršku i realizaciju zakonske regulative koja se tiče pedagoških asistenata koji pomažu, na primer, Romima i deci sa posebnim potrebama. Sredstva su potrošena pri obuci asistenata, donošenju pravilnika o njihovom radu, organizovanju likovno-umetničkog konkursa „Stvorimo svet bez razlika“ i završnog koncerta, koji bi, smatra Jevtić, ako je toliki novac već stigao i upotrebljen je, morao da na binu iza koje je stalo Ministarstvo prosvete dovede bar Bijonse.
Za projekat „Podrška osiguranju kvaliteta sistema završnih ispita na nacionalnom nivou u osnovnom i srednjem obrazovanju“ EU fondovi su izdvojili četiri miliona evra. Trošadžije tih sredstava našle su se u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, koji su, „transparentno“, kako nadležni vele, novac upotrebili na obuku direktora, stručnih saradnika i supervizora na završnom ispitu. Jevtić veli: „Igrom slučaja, autor ovog teksta bio je supervizor na završnom ispitu 2012. godine; njegova obuka za taj posao svodila se na to, što je dobio dve stranice kucanog teksta i odslušao predavanje namenjeno supervizorima u trajanju od pola sata koje su savetnici iz školske uprave održali u jednoj školi. Znači, četiri miliona evra košta priprema 16 zbirki zadataka iz matematike i srpskog jezika, kao i jezika nacionalnih manjina, zatim 540 hiljada štampanih testova (koje su platili roditelji učenika), kao i obuka za direktore, stručne saradnike, savetnike (kojima je ovo, valjda, u opisu posla). Ne zna se kome i u koje svrhe idu sredstva od prodatih testova za završne ispite čiji je izdavač Ministarstvo prosvete“. I tako redom: „Druga šansa“, razvoj funkcionalnog obrazovanja odraslih u Srbiji, koštala je osam miliona evra, pola EU, pola Srbija… „Unapređenje predškolskog obrazovanja i vaspitanja u Srbiji“, opet pola plaća EU, pola Srbija (trebalo bi da se napravi sedam montažnih objekata, da se nabavi devet kombi vozila i jedan autobus – putujući vrtić, a ostali novac je trošen na radionice, panel-diskusije, seminare, tribine (kakve i koliko tribina za taj novac, ne zna se).

„DILOVI“ I PRIČE ZA „DILEJE“ Država Srbija je, pod nepoznatim uslovima, od Evropske investicione banke uzela zajam od 50 miliona evra za „Program modernizacije škola“. Novac bi trebalo da posluži za izgradnju dvanaest škola (50 miliona evra!), ali i za takve značajne aktivnosti kakve su „podrška za završavanje koncepta i sprovođenja Obrazovnog informacionog i menadžment sistema“ i „razvoj metodologije za strateško planiranje ulaganja u obrazovnu infrastrukturu“. Šta to znači, probajte da odgonetnete!
Verovatno čitaoci „Pečata“ nisu čuli za DILS, projekat koji se na srpskom jeziku zove „Pružanje unapređenih usluga na lokalnom nivou“ za koji je od „Svetske banke“, opet pod nepoznatim uslovima, uzeto 32 miliona evra (od toga 12 miliona otišlo Ministarstvu prosvete). Novac je, od 2009. do 2012, trebalo trošiti na inkluzivno obrazovanje (deca sa posebnim potrebama u „klasičnim školama“), novi model finansiranja obrazovanja, finansiranje „grantova“ za „implementaciju projekata predškolskih ustanova, škola i lokalnih samouprava“, učešće Srbije u međunarodnim testovima znanja tipa PISA. Program obuke je sproveden u 360 škola (što je samo 20 odsto ukupnog broja škola u Srbiji), a održano je i 334 „treninga“. Uvođenje dece s posebnim potrebama u redovan školski sistem (što već donosi velike probleme u radu, jer za takav ozbiljan poduhvat nema uslova u siromašnoj Srbiji) podržao je, naravno, Fond za otvoreno društvo Srbije, s kojim tako dobro stajaše Soroševa poverenica u nas, Tinde Kovač-Cerović. Dakle, DILS, to je drugo ime 32 miliona evra zajma od „Svetske banke“ (jeste, to su oni što komanduju preko video bima!) Da bi se pohvalio uspesima u sprovođenju sorošoidnih ideja tipa DILS (ovaj izraz, etimološki gledano, može imati vezu sa engleskim „deal“, pošto su se od njega neki, očito, okoristili ili sa domaćim izrazom „dileja“, u šta se pretvaramo kad slušamo „Svetsku banku“ i MMF), ministar Obradović je čak i u daleki, ali pun lepota, Brazil putovao. Zatim su domaći čelnici prosvete svoje DILS uspehe izlagali i u Njujorku. I tako dalje, i tome slično: potpredsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Milan Jevtić, na kraju svog teksta kaže: „Sa ovim novcem bilo je moguće izgraditi 50 novih škola ili izgraditi stotinak fiskulturnih sala, ili opremiti savremenim nastavnim sredstvima preko 500 škola… Očekujemo da ministar prosvete objavi strukturu trošenja sredstava, jer su, sasvim izvesno, ogromna sredstva utrošena na isplatu honorara autorima projekta.“
Hoće, kako neće! Ne lipši, prosveto, do zelene trave!

[/restrictedarea]