Kultura – FEST 2013. je iza nas – Trčanje u mestu

Piše Vladislav Panov

Četiri domaće premijere, skoro osamdeset prikazanih filmova, preko devedeset hiljada prodatih ulaznica i uobičajeno skromna organizacija, neatraktivni gosti i prinudni izostanak odgovarajućeg festivalskog štimunga u najkraćem predstavljaju učinak i utisak minulog FEST-a. Dakle, i dalje ništa novo. Ili – koliko para…

FEST je i ovaj četrdeset prvi put ostao isti, iste preskromne i neambiciozne ćudi i dlake. Ono trkanje i štimung sa uzbudljivog atletskog starta pred trku najavljeni na posterima i u reklamama su samo marketing koji je nekom dobro zazvučao. Opet smo videli tek uobičajeno tapkanje u mestu. Na pojednim pozicijima s novim-starim ljudima i dakako ustajalom koncepcijom FEST je dočekao ljubitelje filmova i svoje skromne goste u atmosferi velegradsko-palanačkoj, nudeći davno ustanovljenu i izrabljenu matricu „zabave za narod“ po sistemu „za svakoga po nešto“.
„Priprema, pozor – FEST!“ vikao je na nas sa svih strana na prelomu februara u mart slogan sa postera ovogodišnjeg Filmskog festivala u Beogradu. Četrdeset prvi FEST je valjda time hteo da nam poruči da je na startu nove deonice svog životarenja, iako u petoj deceniji, konačno spreman na sve, pa čak i na trke. S kim ili zašto, videćemo. Iako poletno poručuje da je na trkačkoj stazi, što valjda podrazumeva i neke velike pomake napred, u nešto novo, FEST je i ovaj četrdeset prvi put ostao isti, iste preskromne i neambiciozne ćudi i dlake. Ono trkanje i štimung sa uzbudljivog atletskog starta pred trku najavljeni na posterima i u reklamama su samo marketing koji je nekom dobro zazvučao. Opet smo videli tek uobičajeno tapkanje u mestu. Na pojedinim pozicijima s novim-starim ljudima i dakako ustajalom koncepcijom FEST je dočekao ljubitelje filmova i svoje skromne goste u atmosferi velegradsko-palanačkoj, nudeći davno ustanovljenu i izrabljenu matricu „zabave za narod“ po sistemu „za svakoga po nešto“. I beše upravo tako. Ko je želeo da jurca s kraja na kraj grada (čak je i novobeogradski, renovirani, davno zaboravljeni bioskop „Fontana“ dospeo na festovsku mapu i dobio neke projekcije iz tri od osam segmenata programa) mogao je da uživa u toj iluziji „filmskog centra sveta“ koji smo nekada davno, u prvim godinama festivala, zaista i bili. Ponuda šarolika, eklektička. Uz nju i populističke cene. Kombinacija koja je išla naruku dobroj prodaji starog šarma našeg festivala. Kupljeno je, rekoše, preko devedeset hiljada ulaznica. Daleko je to od potencijala i želja, ali je s obzirom na sve druge, najpre društveno-političke i njima posledične ekonomske aktuelne okolnosti, i ova cifra sasvim prihvatljiva.

[restrictedarea] Velika imena, mali filmovi Kada pogledate imena autora čiji su filmovi selektovani za programe FEST-a (između ostalih, tu su bila najnovija dela, čak su i neka od njih bila svetske premijere, Mihaela Hanekea, Vudija Alena, Stivena Spilberga, Roberta Zemekisa, Kena Louča, Roberta Redforda, Stivena Soderberga, Fransoa Ozona, Brajana de Palme, Gasa van Santa, Aleksa de la Iglesije, Abasa Kijarostamija, Marka Belokija, Bernarda Bertolučija, Đuzepea Tornatorea…) s razlogom bi pomislili da je ovo najbolji program našeg festivala u poslednjih nekoliko decenija. Ali, nije bilo tako. To što su skoro svi od pomenutih, kao i nekolicina drugih čija imena takođe uživaju ogroman ugled u svetu, u ovoj ili onoj meri podbacili sa svojim novim filmovima, čak i bili potpuno nenadahnuti, nije krivica selektora ako se prihvati da su mu od kvaliteta filmova (posebno američkih) bila značajnija imena njihovih autora. Tako se, nažalost, uglavnom ponašaju i skoro svi drugi programski kalkulanti širom sveta kada odlučuju o programu festivala. Iz tog obilja (prikazano je skoro osamdeset filmova) pretežno jedva prosečnih naslova na kraju festivala su se oglasili stručni „faktori“, ne bi li obznanili šta je najbolje od onoga što su gledaoci videli na minulom FEST-u. Srpski ogranak Međunarodnog udruženja filmskih kritičara („Fipresci“) ili takozvani žiri kritike se odlučio za hrvatski film „Ljudožder vegeterijanac“ s kojim je, barem kada je reč o beskompromisnoj osudi užasnog stanja u korumpiranom hrvatskom zdravstvu, što je tema filma, dao lekciju našim filmadžijama čija su interesovanja o hrabroj i poštenoj osudi savremenog društva, a bez blaćenja cele nacije, još uvek potpuno neprihvatljiva ideja filmskog angažovanja. Isti je žiri specijalnom nagradom ovenčao naš dokumentarni film „Albertov put“, prvenac Predraga Bambića, o karijeri Alberta Majera, četvorostrukog oskarovca, čoveka s naših prostora, koji je, pored nekoliko drugih stvari, izumeo i čuvenu panavižn panafleks kameru, decenijama nezamenljivu u radu sineasta, kako u Holivudu, tako i širom sveta, preteču savremenih digitalnih kamera. Ovaj genijalni banatski inovator je bio gost FEST-a.
Inače ništa manje nije interesantna odluka tročlanog internacionalno-domaćeg žirija (Srđan Dragojević, francuski kritičar Žan Rua i njegov makedonski kolega Blagoja Kunovski) koji je jednoglasno za najbolji film u jedinom segmentu festovskog programa koji ima takmičarski karakter („Evropa van Evrope“) da izabere kao najboljeg i time mu obezbedi silinu od dve hiljade evra nagrade, proglasio izraelsko ostvarenje „Orlovi“ čija je tema o sukobu generacija u savremenom Izraelu čak i malo socijalno-politički angažovana baš oduševila žiri. Kako se gorespomenuti kulturno-etnički spoj filmske struke ukomponovan u ovaj žiri jednoglasno našao baš na „Orlovima“ deluje kao moguće zanimljivija stvar čak i od samog filma koji su velikodušno i, kako između ostalog izjaviše, za hrabrost njegovu, nagradili.
Brojne domaće premijere Ovaj će se FEST sigurno mnogi pamtiti po nesvakidašnje velikom broju domaćih premijera. Osim pomenutog dokumentarca, festovska publika je mogla da vidi i srpsko-nemačko-hrvatski upliv u kosovsko-srpsku tragediju „Najlepša je zemlja moja“, novi rad, ujedno i prvi put bilo gde prikazan, Gorana Markovića, „Falsifikator“ (još jedan povratak ovog autora u Titovu Jugoslaviju) i nagrađivanu dramu Srdana Golubovića „Krugovi“, koja eksploatiše srpsku tragediju u poslednjem ratu u Bosni kroz razradu istinite priče iz Trebinja. Iako su ovi filmovi po običaju, samo zato što su domaćeg pedigrea, a onda, možda, i zbog svoje vrednosti i tema, najviše i najlakše privlačili publiku, daleko od toga da su imali snagu da opravdaju intencije selektora, pa i samih autora, da budu najzapaženiji. Osim nedostižno upečatljivog filma ovogodišnje festovske revije filmova, Hanekeovog prošlogodišnjeg kanskog pobednika „Ljubav“, kojim je otvoren FEST, među onima koji se neće lako zaboraviti je sigurno teška danska drama „Lov“ Tomasa Vinterberga. Đuzepe Tornatore je uz pomoć izuzetnog Džefrija Raša ako ništa drugo originalan u svojoj hrabrosti da iskoči iz uobičajenog miljea i pokuša da bude hičkokovski privlačan u svom dramskom trileru „Najbolja ponuda“. Legendarni Bernardo Bertoluči je toliko razočarao s besmislenom pozorišnom dramom „Ja i ti“, da je bolje da nije ni prekidao svoju desetogodišnju pauzu u delanju iza kamere. Jedan od najznačajniji savremenih britanskih sineasta Ken Louč, čovek čuven po upornom radu na socijalno-političkim temama, okrenuo se laganoj komediji, pa iako zanatski prihvatljiva, ova njegova od uobičajenih interesovanja i manira odstupajuća komedijica „Anđeoski deo“ je neočekivano razočaravajuća. Od njega su ipak mnogo gori jezivo dosadni Spilbergov „Linkoln“ i sapunasti Zemekisov „Let“. Iako je nameravano da u programskom fokusu ovogodišenjg FEST-a bude južno-američka kinematografija, daleko su bolji utisak ostavili naslovi iz skandinavske produkcije.
Da li je FEST konačno mogao da bude drugačiji, spektakularniji, raskošniji? Mogao je. Ali, naravno da ipak nije bio. Organizatori su uoči početka programa izjavili kako je ovo maksimum s obzirom na sredstava koja su im bila na raspolaganju. I tačno. Koliko (ni)je bilo novca toliko (ni)je bilo slavnih gostiju, podizanja značaja festovskog programa, dolaska uticajnih ljudi iz branše, otvaranja novih perspektiva i strategija s kojima bi beogradski FEST konačno napredovao na mapi važnih svetskih festivala. Iako je to društveni problem i obaveza, i četrdeset prvi put je FEST ostavljen pojedincima i njihovom naporu, vezama, sujetama, snalaženjima… [/restrictedarea]